Beograd je okićen zastavama Belorusije. Aleksandar Lukašenko je zaista dočekan sa najvećim državnim počastima, potpisao je sa vlastima u Srbiji nekoliko bilateralnih sporazuma i na kraju dobio orden Srpske pravoslavne crkve. Od crkve se i nije moglo drugo očekivati, ali njihovo naglašavanje kako je Lukašenko izabran od strane (svog) naroda kao vođa i državnik, nema baš puno veze sa realnošću u Belorusiji. Ono što je poražavajuće je ćutanje vlasti, opozicije i medija u Srbiji u vezi onoga što Lukašenko već dve decenije radi u svojoj zemlji. Vlasti se ćutanjem i preko pro-vladinih medija trude da pokažu kako je poseta Lukašenka “ispad” od strane Predsednika Srbije i da Vlada Srbije sa tim baš i nema veze. Zastavice Belorusije zajedno sa zastavicama Srbije ispred zgrade Vlade i velika zastava Belorusije ispred Ministarstva spoljnih poslova govore nešto sasvim drugo. Prisustvo Ministra spoljnih poslova sastancima takođe govori da Vlada Srbije itekako stoji iza ove posete.
Opozicija i mediji su podbacili iz potpuno drugog razloga. Opozicija naglašava samo nedostatak konzistentnosti u politici prema Belorusiji budući da se Srbija pridružila sankcijama prema Belorusiji 2012. godine, uvodeći slične mere u paketu i prema Iranu i Siriji. I tada je objašnjenje bilo da je to “usklađivanje politike sa EU”, a ni reči nije bilo o razlozima sankcija tj. o nepoštovanju ljudskih prava. Opozicija to nije pomenula ni sada, a još gore je što to nisu učinili ni mediji. Umesto toga, mediji već dva dana izveštavaju o tome gde je Lukašenko bio i šta je radio, sa primetnim simpatijama i naglašavanjem dela govora Predsednika Srbije, u kome on kaže da su “Srbija i Belorusija dve zemlje mučenice”.
Ono o čemu su mediji veoma lako mogli da izveste je da su sankcije uvedene zbog nedostatka poštovanja ljudskih prava, vladavine prava i demokratije, da OEBS već dugo nijedne izbore u Belorusiji nije označio kao demokratske, da u beloruskim zatvorima sedi puno političkih zatvorenika i da izveštaji pokazuju da se prema njima postupa prilično loše. Mediji su mogli naći previše dokaza za deo sankcija koji se tiče represije prema civilnom društvu, opoziciji i nezavisnim medijima. Potpuno je neverovatno da posle ere Miloševića ne postoji makar želja da se izvesti o stvarnosti koja je čak i gora od one u Srbiji 90-ih, budući da je to država u kojoj se sloboda okupljanja redovno krši, a internet kontroliše.
Makar neki mediji su mogli da izveste o tome da je jedan od aktivista u zatvoru i Ales Bialacki, predsednik vodeće organizacije za ljudska prava Viasna, koji je uhapšen u avgustu 2011. godine i ubrzo osuđen na 4,5 godine zatvora, zbog razloga koje bi javnost Srbije mogla da razume. Naime, ovoj organizaciji su beloruske vlasti sprečavale registraciju, pa su zbog toga otvorili privatne račune u susednim državama. Vlasti su to iskoristile i optužile Alesa za utaju poreza. Nije pomogla činjenica da je on dobitnik nekoliko prestižnih nagrada u oblasti ljudskih prava, niti uporni zahtevi međunarodnih organizacija za njegovo oslobađanje. Poslednja nagrada koju je dobio u odsustvu je Branitelj građanskih prava godine (2014), koju je ustanovila organizacija Civil Rights Defenders i koja se dodeljuje istaknutim borcima za ljudska prava u svetu. Umesto svega, može se zaključiti da je za sve u Srbiji Lukašenko drag gost, kao i da nikome i nije stalno do ljudskih prava.
Čak i ukoliko su mediji zbog uobičajene doze odbojnosti prema ideji ljudskih prava, preskočili izveštavanje o “dometima Lukašenovog režima”, mogli su na internetu naći makar neke od njegovih kontroverznih izjava, kao što je ona iz 1997. godine u kojoj je pokazao određene simpatije za Hitlera, ili ona iz 2007. koja je bila prilično antisemitska. Gle čuda, kao i u Srbiji, predstavnici beloruskih vlasti su se tada pravdali da je u pitanju bio “loš prevod”. Svakako najpoznatija od njegovih izjava je iz 2012, kada je posle govora u kome ga je Ministar spoljnih poslova Nemačke označio kao “poslednjeg diktatora u Evropi”, Lukašenko njemu poručio da je “bolje biti diktator nego gej”. Ovo poslednje se verovatno i sviđa vlastima u Srbiji.
Srbija će 2015. predsedavati OEBS-om, organizacijom za koju je Predsednik Vlade Srbije rekao da “laže i vodi kampanju protiv njega”. Upravo to je organizacija koja će nadzirati predsedničke izbore u Belorusiji, planirane upravo tokom predsedavanja Srbije.
Peščanik.net, 13.06.2014.