Razlog zbog koga građani Srbije gotovo nikada ne reaguju na neki drastični slučaj kršenja ljudskih prava je veoma jednostavan. Čim se desi incident koji bi mogao da uznemiri nervni sistem građanina/građanke Srbije, momentalno stiže “bensedin” u vidu detalja iz života žrtve koji potpuno opravdava učinjeni zločin/krivično delo, tj. ono što nazivamo kršenjem ljudskih prava. Pored ovog “bensedina”, blagi bol u stomaku zbog nekog užasnog događaja smiruje “probiotik” u vidu izjave počinioca, gde on sebe predstavlja kao nevinog i kao žrtvu zle sudbine ili medija.
Mnogo je primera, a poslednji je svakako sveštenik Branislav Peranović. On je bio na čelu nekakvog alternativnog centra za lečenje od narkomanije pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Pre nekoliko dana dotični sveštenik je video Nebojšu Zarubca, koji je u tom “centru” bio na nečemu što je nazivano “lečenjem”. Sveštenik & rukovodilac centra Peranović je posumnjao da je Zarubac ponovo koristio drogu, pretukao ga je (a prema iskazima svedoka i video snimcima, kažnjavanje drvenim i metalnim palicama je ovde bilo široko rasprostranjeni metod “lečenja”). Od povreda (preko 50 udaraca), građanin Zarubac je preminuo. To bi trebalo da bude sve i ovo ubistvo (tj. kršenje prava na život) bi trebalo izazove nedvosmislenu osudu od strane svakog građanina Srbije. Međutim, u ovom slučaju bensedin je bio podatak da je Nebojša Zarubac – “narkoman”. Ovaj podatak je bio dovoljan da mu ogroman broj građana negira ljudska prava. Ako mislite da je to mali broj ljudi, pogledajte komentare na ovu vest na vodećim medijskim sajtovima u Srbiji. U njima se naprosto opravdava postupak sveštenika. Dan posle ubistva doneo je još gore medijske natpise. Prostor je gotovo potpuno dat počiniocu i drugim sveštenicima SPC, koji na neverovatne načine uspevaju da smire “blagi bol u stomaku”, koji možda neko ima posle onog bensedina od prvog dana. Naime, sveštenik Peranović kaže da nije kriv, da je on Zarubca samo ukorio, da je izašao 10 minuta pre incidenta, a sveštenici SPC daju nekakve nemušte izjave koje priču treba da odvedu na drugu stranu, npr. koliko je sveštenik zarađivao u tom centru i slično. Za to vreme, ama baš niko ne postavlja pitanje kako je moguće da su nasilje i ubistvo “metodi lečenja” (a pre nekoliko meseci imali smo video snimke gde se jasno vidi kako tuku ljude u jednom od ovih “centara”), kako je moguće da se uopšte priznaje svojstvo “lečenja” ovakvim mestima na kojima nema nikakvog nadzora lekara i kako je moguće da pomenuti sveštenik nije pretrpeo gotovo nikakvu sankciju posle video snimaka od pre nekoliko meseci? Zbog odsustva bilo kakvog odgovora na ova pitanja, danas je moguće da neimenovani izvor iz policije daje izjavu kako nisu mogli da postupaju, jer “nije bilo prijave štićenika i meštana” (rad po službenoj dužnosti i pomenuti video zapis su zaboravljeni), da ministarstvo zdravlja ćuti, a da sud u Tutinu koji je propustio da reaguje u ranijim postupcima ne oseća nikakvu odgovornost.
Setimo se Brisa Tatona. Njegovo apsolutno pravo na život je oduzela grupa navijača, dok je on mirno uživao u kafiću u centru Beograda. To bi trebalo da bude sve i da donese nepodeljenu reakciju javnosti. Međutim, bensedin je bio to da je “on bio navijač”. Sve u svemu, zaboravila se suština, a bol u stomaku je prouzrokovala činjenica da je žrtva bila francuski državljanin, pa se najveća reakcija svela na “da li će ovo imati uticaja na odnose Srbije i Francuske”, a ne na život koji je ugašen. Za ovaj bol u stomaku, najoriginalnije probiotike su ponudili Obraz, koji je saopštio da treba ispitati “da li je Bris Taton bio gej” (to je valjda dovoljno opravdanje za ubistvo), navijači Partizana su negde na sajtu ponudili objašnjenje da je kriv zato što im se nije javio kad je ulazio u zemlju, pa bi mu oni garantovali bezbednost dok je u Srbiji, a javnost je naročito bila impresionirana probiotikom u stilu “oni su ga jurili, a on je sam skočio i tako se ubio”.
Setite se ratova 90-ih. Kada hoćete da pomenete bilo koji zločin u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, a koje su počinile srpske snage, ne dozvoljavaju vam ni da izgovorite jasne i dokazane činjenice. Odmah vam u usta gurnu bensedin “a šta su oni nama radili” ili “oni su nas prvi napali pa smo morali da se branimo”. Ako ipak pripadate onoj maloj grupi ljudi koja duboko veruje da je svaki zločin – uvek zločin (pa i onda kada ga čine pripadnici nacije kojoj pripadate), onda vam daju probiotik u vidu vesti/informacija kako “Srbi teško žive u Hrvatskoj/BIH/na Kosovu”. Svaki pokušaj da razdvojite jasan i konkretan ratni zločin 90-ih od nekog incidenta u sadašnjem vremenu (a u kome takođe treba utvrditi i kazniti počinioce) – gotovo je nemoguć.
Pre manje od nedelju dana, maloletnik u Knjaževcu je prišao svom prijatelju Martinu Arsiću, polio ga benzinom i zapalio. Opekotine su opasne po život, a lekari se nadaju da će Arsić preživeti. Umesto da jasno okrive državu za nebrigu o maloletnicima, usledio je bensedin u vidu razloga zašto je pomenuti počinilac uradio ovako strašnu stvar. “Dugovao mu je novac” je bilo dovoljno da se javnost smiri, a tek slatki detalj da je u pitanju bilo 150 evra. Kao da svi misle da se ovo ne može desiti njima ili njihovom detetu jer – ne duguju! Podsetnik koliko je ovaj zločin perverzan dao nam je sam počinilac, koji je celu javnost podsetio da je u stvari on taj koji je dugovao pomenuti novac svom drugu, pa ga je (gle čuda) zapalio iz straha. Ovaj probiotik je sve smirio, pa se nijedan medij i građanin nije zapitao za zdravstveno stanje žrtve.
Primeri se dešavaju oko nas svakodnevno. Očigledno da ogromnoj većini građana ubistvo malog Dušana Jovanovića, dvanaestogodišnjeg dečaka koji je krenuo u uobičajenu kupovinu, nije bio signal za uzbunu. Da je bio bele puti i da je bio Srbin, verovatno bi se tragalo za nečim drugim, ali bensedin u toj priči je bila činjenica da je on “Rom koji je naleteo na grupu skinhedsa”. Zbog toga je na isti način (metalnim štanglama i šutiranjem), od istog broja napadača (četiri), deset godina kasnije u predgrađu Beograda ubijen Branko Nikolić, drugi romski dečak. Jedina razlika – imao je pet godina više od Dušana Jovanovića. U slučaju kada makro gasi cigaretu i tuče devojku, bensedin činjenica da je ona “prostitutka i sama kriva za sve”, a žena žrtva porodičnog nasilja je kriva “jer je sama birala nasilnika”, dok bilo kakav napad novinara ili branitelja ljudskih prava uvek nosi odgovor “ko mu/joj je kriv kad gura nos tamo gde ne treba”.
Naravno da je u ovakvoj situaciji građanima mnogo lakše da prigrabe bilo kakvu vrstu bensedina i u vezi Beograd prajda. Potpuno je nebitno da li je to Đilasova izjava “demoliraće grad”, Dinkićeva “to je ekstravagantno” ili Palmino “šta da kažem deci”. Potreban je bilo koji od ovih bensedina kako bi se opravdao nedostatak empatije sa onima za koje građani i te kako dobro znaju da trpe nasilje i diskriminaciju. Kada ne bi uzeli neki od pomenutih bensedina, mogli bi sebe da zamisle u ulozi geja koji je pretučen jer “izgleda feminizirano” ili lezbejke koja ne dobija posao jer se “učinilo da je nekako muškobanjasta”. Pogađate – to “feminiziran” i “muškobanjasta” su opet neki novi bensedini, kao što je i onaj “njima ne bi ništa falilo kad bi sedeli kod kuće, a ne ovako da provociraju”. Za one koji ipak počnu da se kolebaju, tu je probiotik u vidu moćnog konglomerata Obraza, Naših, navijača i “nezavisnih” huligana koji uz jasan mig SPC-a tuku ljude na ulicama Beograda, nazivajući to “suprotstavljanjem Paradi”. Država se već treću godinu pravi nevešta, a nikog ne zabrinjava podatak da prošle godine ama baš niko nije uhapšen zbog “pripreme nasilja tokom Prajda”, na koji su svi upozoravali. Pogađate, neko je uspešno usadio priču da tokom Prajda MORA biti nasilja. Ne mora, ako država radi svoj posao, umesto da sve prepušta bensedinima i probioticima.
Peščanik.net, 10.08.2012.
Srodni linkovi:
Bojan Tončić – Ubistvo narkomana
Peščanik – Crna Reka, iz arhive beležnica za radio emisiju
Mirko Đorđević – Ikona i gvozdena ćuskija
Svetislav Basara – Pop, učitelj i mučitelj