U prvim reagovanjima predstavnika vladajuće koalicije na odluku šefova država ili vlada EU da se odluka o kandidaturi Srbije odloži za februar ili mart 2012, primetno je gotovo unisono isticanje „nepravde“, stav da smo mi (u Srbiji) uradili baš sve da do kandidature dođe, ali eto, zbog nerazumevanja od strane „jedne države, odnosno jedne žene“ ostadosmo bez zaslužene nagrade. Strogo kontrolisani mediji ovde ispunjavaju svoju ulogu. Kao i prilikom ispunjenja „haških uslova“ (odnosno, hapšenja optuženih za najstrašnije zločine i genocid), situacija se predstavlja kao nepravedna, jer kao što smo nekada hapsili zbog drugih (a ne zbog nas samih), tako smo i sve uslove EU ispunjavali zato što smo morali – a ne da bi građani Srbije živeli u boljoj i uređenijoj državi. Predsednik Tadić je u svom obraćanju naciji otišao i korak dalje, sa tvrdnjom da se od Srbije tražilo da „odustane od rezolucije 1244“. Ostaviću ovu tvrdnju po strani za predsednikove spin majstore, mada je i sama ideja da je najviše telo EU tražilo od Srbije da „odustane“ od rezolucije koju je doneo Savet bezbednosti UN nešto što više ulazi u domen dijagnoze, nego političkog komentara.
Ono što je u čitavoj situaciji indikativno jeste osećanje da smo „mi“ ponovo ispali žrtve „svetskih moćnika“, pa tako sada ono što treba da ispunimo, odnosno „spisak uslova ispada sve duži i nerazumniji“ (V. Todorić u komentaru u Politici, 9. decembra). Niko ne pominje da se famozni „uslovi“ (kao što je saradnja sa susedima, borba protiv korupcije, vladavina prava, itd.) odnose na sve države koje su želele da postanu članice EU. Ili, kako je to primetio nemački ambasador u Beogradu, g. Wolfram Maas, „ako želite da postanete član nekog kluba, treba da poštujete pravila koja važe u tom klubu“. Neću ulaziti u pomalo paradoksalnu situaciju da je, kako izgleda po njihovom angažmanu, strancima poput g. Maasa ili g. Jelka Kacina (izvestioca Saveta Evrope za Srbiju) izgleda više stalo do evropskih integracija Srbije, nego vodećim srpskim političarima. Međutim, ono što je tužno (a i smešno) jeste potreba da se do apsurda obrazlaže novo istorijsko „ne“, jer je Srbija, odbijanjem da ispuni jasno postavljene uslove, pokazala potpuno ignorisanje pravila ponašanja u civilizovanom svetu. Sprovođenje politike balvanima i blokadama, uz implicitno uverenje da će EU možda ionako (a evro kao valuta svakako) propasti za koju godinu, a eksplicitno da nenasilan otpor uključuje korišćenje snajpera, definitivno nije jezik civilizovanih društava. Treba li onda smatrati da su države čiji su vojnici iz sastava KFOR-a ranjeni iz vatrenog oružja, i koje zbog toga izražavaju nezadovoljstvo, nerazumne? Ili se, u specifično srpskom, cikličnom shvatanju istorije, ponavlja 1948. Za razliku od Titovog „ne“ Stajinu (odnosno, Staljinovog odbacivanja Tita), Tadićevo „ne“ Evropskoj Uniji je potencijalno porazno za Srbiju, ali i jasan pokazatelj kraha politike oličene u sloganu „i Kosovo i Evropa“. Nemušta opravdanja i optužbe za izdajstvo opozicionih stranaka ili „grupe Preokret“ (kao da u navodno demokratskom srpskom društvu drugi nemaju pravo na mišljenje koje se razlikuje od vladajućeg) tu ne pomažu – ostaje činjenica da je g. Tadić postao jedini predsednik jedne države koja nije uspela da postane kandidat za člana EU. Nažalost, pretpostavljam da se i to može posmatrati kao nekakav uspeh.
Autor je naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu i profesor antropologije na univerzitetima u Ljubljani i Beogradu.
Peščanik.net, 10.12.2011.