Unutrašnja dinamika privrednih procesa u nekoj zemlji, kažu ekonomisti, najbolje se vidi po brzini kojom se odvijaju stečajni postupci, to jest po brzini po kojoj se sa tržišta izbacuju neuspešna privredna društva, a preostali kapital angažovan u njima – ponovo vraća u obrt. Srbija je u tom pogledu beznadežno zaostala zemlja.
Prema podacima koje je nedavno objavio novosadski Dnevnik (8. aprila), prosečno vreme trajanja 6.360 stečajnih postupaka koji su evidentirani prošle godine – bilo je dve godine devet meseci i 16 dana. Nakon što je izmenjen zakon po kojem su vođeni stečajni postupci, to prosečno vreme gašenja neuspešnih firmi smanjeno je na dve godine, šest meseci i šest dana. To jeste napredak, ali, naravno, nedovoljan jer u modernim ekonomijama i pravno uređenim evropskim državama stečaj traje samo nekoliko meseci kako bi se spasli zdravi delovi posrnulih preduzeća od daljeg propadanja.
U Srbiji je problem što ima blizu 3.000 preduzeća čiji stečaj traje između dve i čak 15 godina. Među njima je i deset slučajeva stečaja koji traju između 15 i 22 godine, a na tom tužnom spisku su i neke nekada poznate firme: građevinsko preduzeće Rad, beogradski trgovci Jugoeksport i Ineks, Godomin, itd. Stručnjaci kažu da ova sporost ne potiče samo iz nedovoljne strogosti zakona o stečaju nego da je ona posledica i više drugih okolnosti. Pre svega, sporost je ključna reč zbog toga što poverioci koji su zainteresovani za stečaj ne mogu da nađu kupce za imovinu bankrotiranog preduzeća, takve koji su spremni da plate pristojnu cenu za ono što doista i dalje vredi u preduzeću u stečaju (najčešće su to nekretnine).
Tu je veoma često i otpor zaposlenih koji “čuvaju radno mesto”, što zbog nagomilanih dugova poslodavaca koji praktično nikada neće biti namireni, što zbog toga što se plaše da će restrukturiranje neuspešnog preduzeća prepoloviti broj zaposlenih u nekom budućem, novom preduzeću, koje bi trebalo da izraste na ruševinama starog. Ti radnici glavnu nadu polažu u državu, očekujući da ih ona nekako isplati i zaštiti, a često traži i “renacionalizaciju” celog preduzeća – uvereni da ono ima perspektivu “samo da se rastereti dugova”.
U stvari, najčešće je reč o neizlečivim bolestima preduzeća – gubitku tržišta, zastarelosti proizvodnog programa i tehnologije, itd. Te nade propalih preduzeća u državu zasnovane su i na porukama koje šalju raširene intervencije države, to jest Vlade u pojedinim preduzećima, koje nikako da dokažu da imaju zdravu budućnost. Jer, te intervencije, iskustvo je pokazalo, praktično su motivisane isključivo političkim, a ne ekonomskim razlozima. Problem je kada jedna vlada krene putem “spasavanja” neuspešnih preduzeća putem dotacija u tome – što tom putovanju nema kraja, pa svi očekuju da im država bude majka, a ne maćeha.
Meni i najnoviji slučaj “investiranja” 42,5 miliona evra države u namensku, odbrambenu industriju Srbije, koju je premijer Vučić najavio krajem prošle sedmice, liči na finansijsko “spasavanje” te industrije iako se u saopštenju sa sastanka premijera sa direktorima vojne industrije upadljivo insistira na “dizanju tehničko-tehnološkog nivoa” fabrika iz te branše. Istina, premijer Vučić je naveo da je izvoz namenske industrije Srbije respektabilan, oko 550 miliona dolara godišnje – te da će on zahvaljujući vladinim ulaganjima moći do 2020. godine da poraste na oko 750 miliona dolara. No, to je samo jedna neobavezna projekcija i pitanje je da li će ponuda naše vojne industrije (u kojoj dominira niskoprofitna municija) naići da zadovoljavajući odjek na svetskom tržištu. Sumnju da je vladina finansijska intervencija u namensku industriju više sanaciona, a manje razvojna pojačava i detalj da je najavljeno da će FAP iz Priboja biti uveden u red “namenskih preduzeća” (kako bi se možda usmerio na proizvodnju “vozila sa nezavisnim vešanjem”) i da će mu biti dato 2,5 miliona evra da podmiri obaveze iz famoznog Unapred pripremljenog plana reorganizacije, koji je parafirao sud.
Novi magazin, 28.04.2017.
Peščanik.net, 28.04.2017.