U igri svako želi da pobedi. To je uslov teorije igara, koja objašnjava komplikovane obrasce ljudskog ponašanja. Tokom hladnog rata, američka vojska i njeni fizičari su instrumentima teorije igara oborili na kolena Sovjete. Kada više nije bilo Sovjeta, fizičari su se preselili na Volstrit i od tada svojim teorijama obaraju na kolena čitav svet. Svi smo žrtve ideologije egoizma, koja je razvijena za jedan svet neprekidnog rata i autizma. Ideologija psihopata za psihopate.
Ovo je ideja nove knjige Franka Širmahera.
Na ovu ideju se prvo moralo doći. Zadatak intelektualaca i jeste oblikovanje ideja. Širmaherova nova knjiga podseća da je u Nemačkoj taj zadatak u poslednje vreme zanemaren.
Za poslednji broj Spiegela on je napisao esej o kapitalizmu informacija, algoritama koji upravljaju našom digitalnom stvarnošću i u sve većoj meri i našim životima, kao i o misterioznim počiniocima sa Volstrita, za koje je život rat, a saradnja slabost. U pitanju su fizičari koji su početkom atomskog doba radili u vojnim laboratorijama, a nakon sloma istočnog bloka pohrlili ka Volstritu, gde su ih čekali poslovi i priznanja. Reč je o specijalnom amalgamu državnih i poludržavnih institucija i fondacija sa vojnim i naučnim istraživačkim centrima, okupljenima pre svega oko Rand korporacije.
Širmaher kaže: „Naučnici iz Rand korporacije testirali su jednu od svojih najvažnijih igara – dilemu zarobljenika. Sekretarice koje su radile za njih bile su podvrgnute čitavom nizu scenarija u kojima su mogle ili da međusobno sarađuju ili da jedna drugoj podmeću. U svakom pojedinačnom eksperimentu sekretarice su se odlučile za saradnju, umesto za egoistični scenario koji su naučnici iz Randa očekivali. Za propali eksperiment, zapanjeni istraživači krivcu su svalili na sekretarice: ’One su slabi subjekti, nesposobni da slede osnovna pravila’.“
Naslov ove knjige o mizantropskom ludilu totalitarnog kapitalizma je „Ego“. Napisana je kao zabavno štivo za obrazovanog čitaoca. Ali činjenica da je autor konzervativni publicista šalje nam jasan politički signal – kritika kapitalizma stigla je u njegovo središte. Kakve će posledice to proizvesti?
Širmaher nije bilo koji autor. Vodio je debate o genima, starosti, internetu, finansijskim tržištima. On ih nije pokretao, ali ih je oblikovao. Optuživali su ga za alarmizam, pristrasnost, zavisnost od javnosti, preveliku ambiciju. Sve ove kritike su opravdane, ali Širmaher ostaje najfascinantniji nemački novinar.
Godinama je opsednut idejom da se u Americi piše kod naše budućnosti, a da mi o tome ništa ne znamo. Još 2000. se žalio: „Američki teoretičar i ekspert Rej Kurcvajl najavio je da će kompjuteri još za našeg života nadmašiti ljudski mozak, a u Nemačkoj još ne znaju ni ime tog čoveka.“
U svojoj novoj knjizi on zaključuje: „Mi iz Evrope nismo zapazili sa kolikim nadama je Volstrit dočekao fizičare. Primio ih je kao ljude koji će zajedno sa ekonomistima stvoriti nešto važno kao atomska bomba… Radi se o stapanju ekonomije, fizike i društvene teorije u novu praksu socijalne fizike“. Da je to rekla Sara Vagenkneht (vodeća političarka Die Linke), sistem bi slegao ramenima. Ali kada to kaže Širmaher, sistem se zatrese. Njegov zaokret ulevo u konzervativnom taboru je shvaćen – kao izdaja.
Alan Pozener, jedan od autora zbog kojih je Špringerov Die Welt stekao reputaciju trening-kampa za tvrdokorne konzervativce, još u decembru je za tada još neobjavljenu Širmaherovu knjigu rekao „da Širmaherov Frankfurter Allgemeine Zeitung već duže vreme pleše na muziku levičarskog fundamentalizma“. Pozener se žali „da Širmaher individualističku ideju čoveka iz doba prosvetiteljstva… predstavlja kao istinsko čudovište 20. veka“, misleći na Ameriku, zemlju „koja je porazila i arijevskog nadčoveka nacistu i proleterskog novog čoveka komunistu, to jest oba predstavnika kolektivno mislećeg homo post-economicusa“. Weltov čovek Pozener, ekspert za grubi šarm pedesetih, optužuje svog kolegu Širmahera za antiamerikanizam, u skladu sa dobro poznatom Špringerovom tradicijom: „Ovde je očigledno reč o velikom prekrajanju istorije“. Ma nemojte mi reći.
Ova simulacija novinarstva očigledno je sve popularnija u konzervativnim krugovima. Napadima se od nedavno pridružio i magazin Focus: „Prve kopije Širmaherove knjige su poslate novinskim redakcijama, ali ne i Focusu“. U pomoć im je priteklo i nekoliko intelektualaca koji se nisu potrudili ni da pročitaju knjigu. U ovim kampanjama ogleda se prkos poslednjih pristalica propale neoliberalne ideologije, koji u mračnim odajama svog nezadovoljstva još uvek gaje predstave o svetu koje Širmaher u svojoj knjizi bespoštedno razotkriva. Razjareni su time što se Širmaher pridružio borbi protiv „demokratije podložne tržištima“, sa kojom su oni odavno potpisali kapitulaciju.
Tu bitku mora da povede civilno društvo. Postoji alternativa, kaže Širmaher. Jan Flajšhauer mu je za novi broj Spiegela postavio pitanje: „Da li bi vas uvredilo kada bi vas nazvali levičarem?“ Širmaher mu je odgovorio: „Ne, ali nisam se ja promenio. Ja sam samo, kao i svi ostali, svedok procesa koji neizbežno vodi ka privatizaciji dobitaka i socijalizaciji gubitaka. Nisam ja tražio podržavljenje banaka, nego bankari.“
Spiegel, 11.02.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 13.02.2013.