Cisterna koja prevozi medicinski kiseonik iz istočne indijske države Džarkand u centralnu, Madja Pradeš, zaustavljena je 25. aprila u državi Utar Pradeš po prelasku granice. Tog dana je u Indiji registrovano više od 350.000 novih slučajeva kovida-19. Cisterna je imala kratak rok za isporuku, od nje zavise životi pacijenata na respiratorima. Vozač tvrdi da je policija preuzela cisternu u Varanasiju i odvezla je u Džansi. Pošto kiseonik nije stigao po rasporedu, umešali su se državni čelnici. Vlada države Utar Pradeš nevoljno se oprostila od cisterne, ali i dalje tvrdi da incidenta nije ni bilo. U drugom talasu pandemije Indija je ostala bez kiseonika.
Vlada države Harjana optužila je Nju Delhi za „otimačinu“ kiseonika: cisternu na putu kroz grad navodno je zaustavila grupa policajaca sa bocama spremnim za punjenje. U drugim državama, očajni članovi porodice, prijatelji pa čak i sami pacijenti grabili su boce iz kamiona, bolnica i skladišta. Sada se cisterne opremaju sistemima za praćenje. Kiseonik putuje pod policijskom pratnjom. No, može nestati čak i kad stigne u bolnicu: u Našiku, u državi Maharaštra, tokom punjenja bolničkih boca cisterna je počela da pušta gas. Pozvana je vatrogasna služba, ali je tokom tih 30 minuta koliko je bilo potrebno da se utvrdi i popravi kvar, obustavljen dotok kiseonika i 24 pacijenata je preminulo.
Prema izveštajima medija, tokom prvog talasa pandemije prošle godine Indiji je bilo potrebno oko 700 tona tečnog kiseonika dnevno. Potrebe se trenutno kreću oko 8.000 tona i rastu. Fabrike gasova u Indiji usmerene su na kiseonik prvenstveno za proizvodne svrhe u rudarstvu, obradi gvožđa i čelika i pravljenju smartfona. Mada kompanije nastoje da se preusmere na medicinske ustanove, nedostaje im infrastruktura za distribuciju izvan postojećih kanala. Kiseonik se kreće putevima sa industrijskog istoka zemlje na zapad. Gas je izuzetno zapaljiv, što prevoz avionom čini teško izvodljivim. Potrebe obolelih od kovida kreću se između 20 i 60 litara kiseonika u minuti. Umire se i zbog najmanjeg zastoja u dostavi.
Razumljivo, crno tržište buja. Društveni mediji su preplavljeni upitima o pouzdanim prodavcima kiseonika koji na osnovu potražnje određuju cenu iznajmljivanja ili punjenja boce. Dobrovoljci širom zemlje proveravaju izvore ili uspostavljaju alternativnu infrastrukturu. Reporter Daniš Sidiki objavio je potresnu seriju slika sa parkinga hrama u gradu Gazijabadu, zakrčenog automobilima u kojima leže bolesnici prikačeni na boce kiseonika, dok porodice i prijatelji prate njihovo stanje i rashlađuju ih na besomučnoj vrućini.
Mediji navode da mnoge kompanije zdravstvenog osiguranja za dnevne potrebe kiseonika odobravaju samo hiljadu rupija (desetak evra). Nova boca, naročito ako je nabavljena neformalnim kanalima, dostiže i 20 puta veću cenu. Samo jedno ponovno punjenje košta 2.000 rupija, dok je pacijentima često potrebno i 4 punjenja dnevno. U bolničkim hodnicima i čekaonicama grupe pacijenata zbijene na nosilima koriste istu bocu kiseonika. Na hiljade njih nema pristup zdravstvenoj nezi zbog cene; nekoliko privatnih klinika i bolnica traže od pacijenata da uplate kaparu pre prijema. Masovna privatizacija indijskog zdravstva tokom proteklih par decenija ne samo da odnosi živote, već aktivno segregira stanovništvo i pruža negu samo onim pacijentima koji to mogu da plate.
„Potrebna boca kiseonika, odmah!“, tvitovao je 26. aprila Šašank Jadav, mladić iz države Utar Pradeš, tagujući bolivudskog glumca kako bi podstakao deljenje svog posta. Državna policija mu je locirala telefon i privela ga na ispitivanje. Optužen je po zakonu o epidemiji, zbog širenja glasina s namerom da izazove strah. Njegov 88-ogodišnji deda preminuo je istog dana od srčanog zastoja. Država tvrdi da deda nije imao kovid, što ne menja činjenicu da je mladić iskorišćen kao primer drugima. Poruka poslata hapšenjem bila je jasna: trpite između svoja četiri zida, naročito ako to ima veze sa propalom državnom infrastrukturom.
Već trošan sistem državne pomoći potpuno se urušio. Parkovi se pretvaraju u krematorijume, krematorijumi su ostali bez drva, u apotekama je već nestalo i paracetamola, u gradskim centrima za testiranje se čeka po nekoliko nedelja. Vrhunac talasa tek sledi. Prema podacima indijskog Instituta za tehnologiju, do sredine maja broj novih slučajeva dnevno mogao bi dostići i broj od 480.000. Pri tome Modijeva vlada ne samo da poriče nestašice kiseonika, već je i odbila sudsku odluku kojom je naloženo uvođenje restrikcija kretanja, zona suzbijanja virusa ili potpunog karantina. Vrhovni sud je preduzeo samostalnu odluku da javne politike o kovidu stavi pod svoju nadležnost, čime je praktično ukinuta autonomija pravosudnih vlasti u indijskim državama. Centralna vlada izgleda da nije naučila ništa iz prošlogodišnje krize: ignorisani su stručni saveti za uspostavljanje dugoročne infrastrukture i pripremu za eventualnu pojavu novih sojeva virusa, uključujući i predviđanje drugog talasa. Nacionalni štab za kovid-19 nije se sastao ni u februaru ni u martu. Protokol lečenja nije ažuriran od jula 2020.
Detektovane su nove varijante virusa; jedna od njih bi mogla biti odgovorna za porast smrtnosti među mlađim ljudima u jugozapadnoj državi Maharaštri. Sve je više pedijatrijskih slučajeva za koje nema zvaničnog protokola. Hronologija je neumoljiva: 1. februara je širom zemlje registrovano više od 11.000 novih slučajeva; do 1. aprila brojka se popela na 72.330, da bi samo 4 dana kasnije prešla 100.000; broj novih slučajeva 21. aprila iznosio je 295.041. Zanemaren je eksponencijalni rast, dok su izborni skupovi i Hindu festivali održavani u punom kapacitetu. Na Svetskom ekonomskom forumu u januaru Modi je razmetljivo proglasio da je „Indija spasla čovečanstvo od velike propasti delotvornim zauzdavanjem korone“. Na verskom festivalu u Haridvaru, milioni Hindu hodočasnika kolektivno su uranjali u reku Gang. U oglasima preko cele strane u svim nacionalnim listovima tvrdilo se da je festival „predivan, čist i bezbedan“. Aktivno se podsticalo na masovna okupljanja. Centralna vlada i nadležni za privatizovano zdravstvo direktno su odgovorni za gubitak hiljada života samo u protekle dve nedelje.
Za to vreme, u okviru „vakcinalne diplomatije“ Modijeva vlada poslala je više miliona doza susednim državama i zemljama u Africi. Serumski institut Indije najveći je proizvođač vakcina u svetu, ali je Modi odložio nabavku za indijske građane, pa je kupljeno samo 11 miliona doza za zdravstvene radnike u januaru. Vakcine će se sada prodavati u privatnim bolnicama po maloprodajnoj ceni, dok opštoj populaciji još nisu dostupne. Popuštajući pod globalnim pritiskom, vlada SAD konačno je pristala je da ublaži nestašicu sirovina za proizvodnju vakcina.
Odsustvo države donekle nadomešta građansko društvo. Grupa volontera nazvana Uzajamna pomoć Indiji redovno ažurira spisak pojedinaca i organizacija koji pokreću različite kampanje prikupljanja pomoći. Novac se skuplja za osnovnu zdravstvenu opremu i potrepštine u javnim bolnicama i domovima za negu; pakete za radnike na dnevnicama i finansijsku pomoć onima koji su izgubili prihode zbog karantina; hranu za dalitske đubretare, te zaboravljene radnike sa prve linije u pandemiji. Među individualnim pozivima za hitnu pomoć nalaze se žena obolela od lupusa, pozitivna na virus, a koja ne može da priušti bolničku kaparu; samohrani otac na respiratoru koji košta 150.000 rupija dnevno. Porodice čiji su jedini staratelji preminuli od komplikacija posle kovida; seksualne radnice i njihova deca; trans zajednica, suočena sa porastom nasilja, izolacijom i gubitkom prihoda.
Skye Arundhati Thomas, London Review of Books, 30.04.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.05.2021.
KORONA