Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Teorija relativiteta dobro se zapatila na političkoj sceni Srbije. Sve je relativno, naročito osuđeni ratni zločinci.

Haški sud je sporan zato što mahom osuđuje Srbe (ako je tačno preneto – prof. Zoran Ivošević, Danas, 19.1.2017). Kakav li je relativitet onda zahvatio srpsko pravosuđe kad je haško ovakvo? Hajde samo nekoliko: masovno zastarevanje krivičnog progona prema članovima – ne biblioteke – već elite: od Miloševićevih srodnika, preko visokog sveštenstva, sve do Karića familije; odlučno poštovanje „prava na suđenje u razumnom roku“ nerazumnim presudama, kao na primer elitni doktor Stefanović protiv NIN-a, naspram razvlačenja krivične istrage u slučaju ne-elitnih baraka Savamale; odugovlačenje sa izborom tužioca za ratne zločine i masovno ukidanje presuda specijalnog odeljenja za ratne zločine.

Resocijalizacija pravnosnažno osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina je takođe relativna. On je radio u biblioteci Tribunala, dobro se slagao sa ostalim pritvorenicima. „Gospodin Šljivančanin јe izrazio žaljenje zbog užasnih događaja ne samo u Vukovaru, već u celoj bivšoј Јugoslaviјi. On ističe da njegovo učešće u ratu nije bilo etnički motivisano. Gospodin Šljivančanin јe izrazio saučešće prema žrtvama konflikta u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Vukovaru, ali nije iskazao kajanje za svoje zločine, јer on ne dovodi u vezu sudbinu žrtava sa svoјim aktima. Na osnovu toga, smatram da јe Šljivančanin pokazao izvesne znake rehabilitaciјe, što ide u prilog njegovog oslobađanja“ (haški sudija Patrik Robinson, prilikom prevremenog puštanja Šljivančanina na slobodu, B92, 8.7.2011) – to jest iako nije prihvatio svoju odgovornost za zločine za koje je osuđen, ipak se može smatrati resocijalizovanim!

Iako je „haški“ osuđen, ili baš zato što jeste, Šljivančanin je heroj, dok je nedavno preminuli Vladimir Trifunović (u Srbiji od strane poslovično nezavisnog i nepristrasnog suda, osuđen, pa pomilovan, pa osuda ukinuta) – izdajnik. Em nije poginuo, em nikog usput nije ubio.

Aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava su huligani, štaviše fašisti, dok su „vođe navijača“ koje u poslednje vreme ubijaju na ulicama svesrdno ožaljene žrtve.

„Suđenja za ratne zločine učinjene tokom oružanih sukoba devedesetih godina pred pravosudnim organima Republike Srbije, predstavljaju jedan od najvažnijih koraka u procesu pomirenja, razvoju dobrosusedskih odnosa i trajnom miru u regionu bivše Jugoslavije. Efikasna suđenja za ratne zločine su takođe preduslov pune demokratizacije društva, kroz afirmaciju vladavine prava i poštovanje principa humanitarnog prava kao dostignuća modernog čovečanstva. Imajući u vidu da ratni zločini predstavljaju delicta contra juris gentium, i da njihovo procesuiranje spada u brigu međunarodne zajednice u celini, a ne samo jednog nacionalnog pravosuđa, Republika Srbija će u periodu koji predstoji nastaviti da čini sve što je u njenoj moći da svi teški, masovni i sistematski vršeni ratni zločini budu istraženi, a njihovi učinioci kažnjeni u skladu s međunarodnim standardima, bez obzira na nacionalnu, etničku i versku pripadnost ili status učinioca i žrtve, kao i da promoviše politiku pomirenja, tolerancije, regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa, kao preduslova trajne stabilizacije i napretka čitavog regiona.“

Ovako prazno, a lepo piše u Nacionalnoj strategiji za procesuiranje ratnih zločina koju je donela sadašnja vlast, samo što se javnost (uključujući tu i vlast) ovde ponaša kao da ratni zločini nisu delicta contra juris gentium (zločini protiv međunarodnog prava), već deliciae (poslastice) contra juris gentium. Tom delicijom se naročito osladio predsednik Republike ovdašnji, u srdačnom, a po svemu i ratničkom razgovoru sa jednim drugim osuđenim ratnim zločincem, Momčilom Krajišnikom, u svojim dvorima/konacima. Uostalom ova Strategija, kao i većina drugih je tek stilska figura za „pristupanje EU“ u koju (figuru) se svi samo pravimo da verujemo. Štaviše, strategija nije izvor prava, a mi takođe volimo da negujemo „vladavinu prava“ i to iz petnih žila, naročito u korist članova elite.

„Haški sužanj“ („Ispovest haškog sužnja“, Vaseljenska, 8.10.2012; prof. Kosta Čavoški, „Vojislav Šešelj: 7 godina robije“, Pravda, 13.1.2017; o S. Miloševiću, glavnom „haškom sužnju“ da i ne govorim, a naročito bi opsežno bilo citiranje) kao paradigma turskog kazamata, nekako se ne drži kad se pročitaju brojne ispovesti Veselina Šljivančanina o druženju sa „herojima“ poput Gotovine, Haradinaja i njima podobnim. „Haško sužanjstvo“ je zapravo „haško bratstvo“. Na sreću, ne i sestrinstvo.

Međutim danas, danas je Veselin Šljivančanin „slobodan čovek“ koji može da javno istupa, da govori šta hoće i gde hoće (Vladimir Gak, predsednik opštine Inđija, N1, 18.1.2017). Jeste, Veselin Šljivančanin je odslužio svoje i sad je slobodan. Slobodan doista da govori šta želi, ako ima ko da ga prenese, da ga promoviše i da ga sluša. Tu prestaje pravna teorija relativiteta i nastupa relativizacija nečeg drugog, koja se ogleda u socijalnoj legitimizaciji dotičnog slobodnog govornika. On je već godinama rado viđen gost u raznim radijskim i TV emisijama. Od kvazi pravnih (B92, 9.7.2011), preko zabavnih („Veče sa  Ivanom Ivanovićem“, 23.11.2012 – kada nas, zabave radi, pikantno obaveštava kako je čisto pacifistički nokautirao jednog čuvara u zatvoru, a da ga brat Haradinaj zove „Šljivo“), sve do partijskih događaja: razume se on pruža podršku SNS-u, a kome će drugom i to ne od pre neki dan, već pre izbora 2016 (Radio Odžaci, 16.4.2016), tako da je njegovo najnovije sudelovanje na tribini SNS-a već rutina.

Tako su mnogi, svi zajedno, socijalno legitimisali osuđenog ratnog zločinca i on je postao ne samo heroj, već sasvim običan čovek, dobri komšija – tu pored nas. Kad ga neko podseti na njegovu pravosudnu istoriju i to papirnim transparentom, a ne nokautom, dobije po glavi, bubrezima i ostalom. I biva nazvan huliganom i fašistom, dok su batinaši mirni obični ljudi, komšije koji nevino prisustvuju jednoj tribini. I to tribini stranke čiji se predsednik kune u protestantsku etiku i smatra Nemačku uzorom koji treba slediti. Može li se zamisliti tribina CDU na kojoj govori osuđeni ratni zločinac? Ne, oni su sa takvima na svaki način, ne samo pravosudni, za sada raskrstili.

Pomirenja među narodima ovde nema. Za to nisu dovoljne ni presude, a ni strategije, ma kako lepo, iako praznjikavo zvučale. Šta je potrebno? Možda je to generacijska sklonost, ali mnogo više mi se sviđa recept Maria Mihaljevića iz njegove pesme-pisma, koje počinje: „Ovim se pismom obraćam vama, govnari, koji se nazivate srpski i hrvatski poglavari“ (slobodno dodati još etničkih poglavara, prim. VRV), a završava se sa „M’rš“. Bilo bi dobro na izborima. To m’rš.

Peščanik.net, 19.01.2017.

Srodni linkovi:

Anite Mitić – Sa ratnim zločincima nema razgovora

Nemanja Stjepanović – Prebijanje Inicijative

Saša Đorđević – Obraz u ogledalu

Miloš Ćirić – Izvinite se Vučiću što vas je tukao

Grupa NVO – Osuda napada na aktiviste Inicijative mladih

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.