Vlada je nova, a sve ostaje po starom.
Samo dan pošto je formirana, ministar privrede i finansija obelodanio je da nova Vlada mora da uzima kredite da bi – preživela. “Spasa nam nema”, upozorio je ministar tražeći opravdanje za novo opasno zaduživanje države. Naravno, novo zaduživanje opravdava se potrebom da, navodno, država preživi a zapravo se radi o klasičnoj podmetačini. Vlada zapravo uzima nove zajmove da bi na vlasti preživela vladajuća koalicija.
Mada je premijer u ekspozeu obećao pred milionskim auditorijem da je došlo vreme da štedi država (a ne građani), dva dana kasnije ministar privrede i finansija demantovao je premijera i najavio da država neće da štedi nego će još više da se zadužuje. “Zadužićemo se svuda gde je moguće… da bismo obezbedili preživljavanje države”.
Država, dakle Vlada, bez novih kredita neće moći da preživi. Novi zajmovi obradovali su potpredsednika Vlade koji je obećao “da će biti penzija dok bude Srbije”. Elem, Srbija (Vlada) mora da zajmi da bi preživela i da bi isplaćivala penzije. Penzioneri se spremaju da pojedu bar 10 lokomotiva, pedesetak vagona i stotinak kilometara pruge (sa sve železničkim pragovima). Toliko će ministar privrede i finansija odvojiti za potpredsednika Vlade da isplati penzije iz ruskog kredita, inače namenjenog modernizaciji Srbije. Penzioneri ne treba da brinu, Srbijom će i dalje juriti vozovi brzinom od 45 kilometara na sat. Baš kao pre 100 godina.
Država (Vlada) će se zaduživati “gde stigne” jer, kako reče ministar privrede i finansija, on neće da opterećuje privredu povećavajući poreze. Ispravno. Ali, privreda traži da joj se smanje porezi. Šta ćemo sad? Pa to znači da bi država (Vlada) morala nešto i da uštedi, jer ako štedi onda će manje i da troši a ako manje troši onda će manje i da uzima od privrede. Na primer mogla bi da uštedi tako što će da 5 do 10 odsto smanji penzije i plate zaposlenih u javnom sektoru i društvenim delatnostima. I još, na primer, da otpusti 30 odsto viška svojih zaposlenih. Nije problem privrede smo to što mora da plaća ogromnu administraciju na “državnom vrhu”. U opštinama po Srbiji činovnici samo što ne sede jedni drugima na glavi, svaka vlast koja je pobeđivala poslednjih 12 godina dovodila je svoje rođake, prijatelje i članove stranaka. “Tako već tri mandata pobeđuje predsednik opštine T”, kaže građanin susednog grada A. ozlojeđen na svog predsednika opštine koji se ne služi tom alatkom očuvanja vlasti.
Na jednom radnom mestu sede po tri-četiri izvršioca, uglavnom besposleni. Otpuštanje takvih nije mala ušteda a tako bi država (više nego simbolično) pokazala da je solidarna s privredom koja je u protekle četiri godine podnela strahovit teret krize. A država nije, i sad bi bio red da se i ona suoči sa krizom. Ali ne, država i njeni zaposleni neće da osete posledice krize. Zato će država (Vlada) da se zadužuje “gde stigne”.
Da bi sačuvala sve stečene privilegije svojih zaposlenih i penzionera, država (Vlada) će toliko da se ponizi da će otići da se zajmi i kod – neprijatelja naroda. Ministar privrede i finansija najavljuje da će država štampati hartije od vrednosti i ponuditi bankama da ih kupe.
Hm, bankama. Tim osvedočenim neprijateljima naroda, kako reče mandatar pre nego što je postao premijer.
Ali, ni to nije ništa novo. To je radila i prethodna vlast i tako je upropastila – privredu koju je ostavila bez novca za tekuće poslovanje i razvoj jer su banke sav kapital trošile na (sigurne) državne obveznice, pa nije bilo novca za kreditiranje privrede. Dakle, tako će država (Vlada) i dalje da “pomaže” privredu.
I nova Vlada će, isto kao i stara, da prodaje svoje obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu. Prošle jeseni stara Vlada zadužila je sve građane za milijardu dolara, sa vrlo visokom kamatom (7,24 odsto).
Pošto je u međuvremenu kreditni rejting Srbije smanjen, znači da će kamata biti još veća pa samim tim će i ta vrsta zaduživanja biti još nepovoljnija po državu.
Dakle, danas u svetu (odnosno na finansijsom tržištu) za države kao što je Srbija nema povoljnih uslova zaduživanja.
O još jednom aspektu te vrste zaduživanja malo se javno govori. Pre neki dan mediji su se hvalili kako jedan američki investicioni fond drži u svom portfoliu veliku količinu srpskih državnih hartija od vrednosti. Da li je to za pohvalu? Teško. Jer za bilo koju državu (koja pretenduje da bude ozbiljna) nije baš najzdravije da su joj vrednosni papiri u rukama jednog finansijskog mešetara. Ko ne veruje, nek se malo raspita kod Mađara.
I na koja vrata nova Vlada još može da kuca da bi uzela zajam? Pa, na vrata Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Ali, ni njihovi uslovi neće biti povoljni iako su najpovoljniji od svih na finansijskim tržištima. MMF će, na primer, možda i pristati da odobri novi zajam Srbiji ali će od Vlade u Beogradu tražiti da reformiše javnu upravu. Što će reći, Vlada će biti uslovljena i od nje će se zahtevati da napravi mnogo manju, mnogo jeftiniju i mnogo efikasniju državnu administraciju.
Šta bi MMF i Svetska banka mogli još da traže kao uslov za povoljni kredit? Pa, recimo, reformu penzionog sistema. Ali, to nova Vlada nije zapisala ni u jednom svom dokumentu, a toga nije bilo ni u ekspozeu premijera. Dakle, biće najverovatnije potrebna reforma penzija i penzionog sistema a to se teško “rimuje” sa obećanjem potpredsednika koji reče da će ovakvih penzija biti dok je Srbije.
Mnoge države u regionu i Evropi promenile su u vreme krize svoje vlade. Ni jedna od tih novih vlada nije se ponašala i obećavala kao što to radi nova Vlada Srbije. Možda bi neko i mogao da poveruje u srpsko čudo da već nekoliko meseci Narodna banka Srbije, Fiskalni savet Srbije, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj… (pojedini eksperti i mediji) ne upozoravaju da je Srbija prešla crvenu liniju zaduženosti i da bi joj ubuduće trebalo mnogo opreza pri uzimanju novih zajmova.
Istina, ministar privrede i finansija obećava da će se država (Vlada) zaduživati “gde stigne” samo dok ne sprovede fiskalnu konsolidaciju. Ali, zajmovi su za ovakve države (kao što je Srbija) isto što i droga – čim se uduvaju, osete se srećnim i moćnim i tada nemaju želju da išta promene. I tako do sledeće doze… kredita.
Život na kreditima je lep i lagodan dok ne dođe vreme da se vraćaju. Kad stignu na naplatu, onda su kapitalizam, liberalizam i banke krivi za sve. I tako postaju neprijatelji naroda.
Ma, pljunuta Grčka.
Peščanik.net, 30.07.2012.