Zoran Milanović, foto: Damir Špehar/PIXSELL

Zoran Milanović, foto: Damir Špehar/PIXSELL

Mama i tata su u primaćoj gledali televiziju. Ja sam na tapetiću igrao se sa franjama. Mama je iz kauča rekla: „Ma viš ti ovog Milanovića, molinte lipo! Niko ga ništa ne pita, a on se hvali da mu je dida bija ustaša! Koji mu je to đir, jebate?“ Tata je iz hotelje rekao: „Đir mu je da idu izbori, mišu! Mora se čivik kvalificirat za daljnje natjecanje! Nije lud da ispadne u prvim kolima!“ Mama je rekla: „Čoviče božji! Znači, bez dide ustaše više nemoš bit ni ljevičar, a kamoli desničar!“ Tata je rekao: „Bez dide ustaše si promašen slučaj! Nula od čovika! U Hrvackoj ti je bolje neimat obe noge, nego neimat didu ustašu!“

Onda je mama sa tugicom pogledala prema meni i rekla je: „Jadni naš Robi! Budućnost mu je čista koma!“ Ja sam skupijo franju sa tapetića i pitao sam: „Zašto mi je budućnost koma?“ Tata je rekao: „Zato, sinak, šta ti dida nije bija ustaša! Lipo te stari partizančina zajeba u životu!“ Mama je rekla: „Neće te, sinak, primit ni u mladež esdepea, a kamoli u mladež hadezea!“ Tata je rekao: „A ako ne prođeš kroz neku mladež, u zreloj dobi si jeba ježa! Osuđen si bit niko i ništa!“ Mama je rekla: „Čista koma!“

Malo poslje sam ja utiho izgibao iz primaće. Onda sam ja u hodniku ćopijo telefon i nazvao sam mog dida na Šoltu. Ja sam njega pitao: „Dida, jesil ti bija ustaša?“ Dida je rekao: „Da jesan li ubija ustaše? Naravski da san ih ubija, unukiću! Taraca san ih leva-leva! Ono, od Neretve do Dravograda! Di je prošla moja brigada, tu nije osta kamen na kamenu!“ Ja sam rekao: „Ma ne pitan jesil ih ubija, nego jesil bija ustaša?“ Dida je rekao: „Dobro, neke san i samo bija, ono, pribija bi ih na mrtvo ime, al ih ne bi skroz ubekija! Znaš kako se u nas u brigadi govorilo – boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije motka u junaka!“

Ja sam još malo spikao sa didom i vratijo se u primaću na tapetić. Plus mi je u glavi bijo teži ošamut. Mama i tata su gledali televiziju. Samo onda je malo poslje u hodniku zazvoncao telefon. Tata je odgibao da će se javit. Na telefonu je bila neka teta. Teta je rekla: „Dobar dan, radimo telefonsko istraživanje povodom izbora! Biste li bili voljni odgovoriti nam na nekoliko kratkih pitanja?“ Tata je počeškao se po jajima i rekao je: „Pa ono, može, ako će bit stvarno kratko…“

Teta je rekla: „Prvo pitanje – koliko vam je važno šta je Zoran Milanović obznanio da mu je djed bio ustaša?“ Tata je rekao: „Pa ono, boli me neka stvar šta je bija njegov dida…“ Teta je rekla: „Drugo pitanje – bi li vam bilo draže da je Milanović rekao da mu je djed bio partizan?“ Tata je rekao: „Ne bi, bija bi mi isti klinac…“ Teta je rekla: „Treće pitanje – ako bi se vaš unuk jednog dana kandidirao na izborima, da li bi vam smetalo ako javno prizna da mu je djed bio njemački ovčar?“ Tata je rekao: „Čekaj malo, jebate… Zašto bi ja bija njemački ovčar?!“ Teta je rekla: „Zato šta van punac poručuje da jebavan pas mater!“

Tata je držao sluju na uvu sa zinutim ustima i iskobečenim očima. Onda je iz telefona javio se moj dida: „Šta kažeš, zete, na malu Mirandu, a? To ti je od mog Tonina unuka! Još nije ni punoljetna, a već radi telefonske ankete!“ Tata je njemu podviknijo: „A sram te bilo, staro prdilo! Vriđaš me iz čista mira, i to priko neke balavice!“ Dida je rekao: „Iz čista mira, je li? A zašto je mene moj unukić maloprije nazva i pita me jesan li bija ustaša, a? Jedva san se nekako izvuka u odgovorima! Pivaj, gubo!“

Tata je u telefon rekao: „Otkud bi ja to zna, jebate? Toš morat njega pitat!“ Dida je rekao: „Ma nemoj? A viš, ja bi reka da su mu prije toga mater i ćaća malo oprali mozak!“ Tata je rekao: „Ja? Šta bulazniš, fosilac, kako bi mu ja to opra mozak?“ Dida je rekao: „Naprimjer primjera tako šta si mu reka da mu je dida sjeba karijeru zato šta nije bija ustaša!“ Tata je rekao: „Dobro, to su činjenice, jebemu sveca! Ne znači da ja ditetu peren mozak ako ga suočavan sa istinom!“ Dida je viknijo: „Ja san, zete, u partizane iša zbog ideala!“ Tata je rekao: „E znan! Al saće tvoj unuk patit zbog tvojih ideala!“ Dida je dreknijo: „Ja san se s puškon u ruci borija za bolje sutra, majmune!“ Tata je rekao: „Kužin ja to, prika, al štaš sad kad je posli sutra došlo preksutra?“

Tata je tuta forca poklopijo sluju i rekao je: „Sad sam mu ga lipo brokva!“ Onda je on ugibao nazad u primaću i sijo je u hotelju. Tata je rekao: „Pun je meni kurac njegovih brigada i ofanziva!“ Onda je mama okrenila se prema meni i rekla je: „A ti, mala pantagano, ne moraš odma okolo špijavat šta se u ovoj kući govori! Kapito?“ Ja sam turao franje po tapetiću i držao sam začepljenu labrnju. Mama i tata su nastavili gledat televiziju. Samo onda je za kvarat od ure opet zazvoncao telefon. Tata je skočijo prema hodniku i rekao je: „Ako je opet šesta lička, odma ću ga složit u pizdu materinu!“ Samo na telefonu je bijo neki barba. Barba je rekao: „Mogu li dobit Robija?“ Tata je pitao: „Koga?“ Barba je rekao: „Robija! Živi li na tom broju dječak po imenu Robi?“ Tata je pitao: „A ko ga triba?“ Barba je rekao: „Djed od Zorana Milanovića!“

Onda sam ja sa barbom spikao na telefon. Plus sam svako malo u spiki ja rekao: „Dobro! Fala van lipa!“ Mama i tata su se u izneredu došaptavali u primaćoj. Mama je tati rekla: „Ovo je stara ulješura opet namistila neku brumu!“ Tata je rekao: „Ne znan, nije mi poznat glas…“ Mama je rekla: „Biće kreten nagovorija Tonina da glumi starog ustašu!“ Tata je rekao: „Neam blage, nije mi zvučalo ni ka Toninov glas…“ Mama je rekla: „Ne može Milanovićev dida bit živ, jebaga irud! Mora bi imat minimum devet ipo banki!“ Tata je rekao: „Ja isto mislin, mišu, al žilavi su ti ustaše, naročito danas…“ Onda sam ja sa barbom završijo spiku na telefon i rekao sam: „Okej, fala van lipa! Želin van ugodan dan!“

Mama i tata su mene čekali u primaćoj sa upitnicima u očima. Mama je pitala: „I? Šta je reka?“ Ja sam rekao: „Pa neću sad ić špijavat…“ Samo tata je dreknijo: „Aj ne seri, klipane! Brže pivaj!“ Onda sam ja rekao: „Prvo mi je reka da mu je unuk teški imbecil šta se hvali da mu je dida bija ustaša… Drugo je reka da ga je nazva moj dida i zamolija ga da me nazove da mi malo sredi komatozu u glavi… Treće je reka da ja mogu uspit u životu i ako mi dida nije bija ustaša, jerbo je to sasvim svejedno… Četvrto je reka da je drugi svjecki rat odavno završija i da oni šta su nekad bili ustaše i partizani danas mogu bit skroz dobri frendovi, a njihovi unuci pogotovo… Peto je ponovija da mu je unuk teški imbecil i da ne pada mu na pamet glasat za njega!“

Mama je u roku munja skočila u hodnik i nazvala je dida na Šoltu. Onda je ona viknila u sluju: „Čako, kakvi to cirkus opet izvodiš?! Koji ti je ovo kretineto glumija Milanovićevog dida?“ Dida je rekao: „E ovi put nije cirkus, ćerce! Lipo san nazva čovika i zamolija ga da mi smiri unukića, jerbo su ga gube roditeljske ispizdile!“ Mama je viknila: „Ma kako moš tako lagat, jebate! Pa ti čovika ni ne znaš!“ Dida je rekao: „Naša san ga u imeniku! Bogami san se iznenadija da je još živ, ima priko devet ipo banki! Žilavi su ti ustaše, naročito danas…“

Mama je zarežala: „Čako, ti nisi zdrav u glavu, majkemi mile!“ Dida je rekao: „Bogami san ja ovde jedini čist u glavu! Ić malom ditetu govorit da će mu život bit sjeban zato šta mu dida nije bija ustaša! Pa kako vas nije stid, i tebe i tu škovacu za koju si se udala!“ Mama je cijuknila: „Ama to je bila zajebancija, čako!“ Dida je rekao: „Jebeš ti takvu zajebanciju ako ti dite padne u komu! Vi ste zviri, a ne roditelji! Mora san hitno intervenirat! Osin toga, čovik je skroz normalan! Odma je skužija di je problem, pa san mu da broj da nazove!“ Mama je rekla: „Oho, vidin ja da si se ti skompa sa starin ustašom! Šta je to, pomirba u điru, a?“ Dida je rekao: „Ako nisi znala, ćerce, drugi svjecki rat je završija prije mali miljon godina! I plus toga je čovik prva liga, reka san ti, skroz smo lipo proćakulali! Bacili smo i dogovor da se za koji dan nađemo na kavi!“ Mama je pitala: „Šta, doće on na Šoltu?“ Dida je rekao: „Ma ne, poću ja gori!“ Mama je pitala: „Di gori? U Zagreb?“ Dida je rekao: „U Blajburg!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 07.09.2016.

Srodni link: Boris Dežulović – Jošte živi duh naših djedova

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić
Rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.