Gornji naslov je namerna parafraza naslova još jednog od miliona, čini mi se, tekstova koji promovišu neoliberalnu ideologiju, koji se još uvek uredno, kao da ništa drugo na svetu ne postoji, objavljuju u javnom prostoru Srbije. Pošto sam trenutno prezasićen celim tim problemom, okrenućemo se lakšoj temi – medijima.
Blic verovatno svakog dana donosi ovakve bisere, ali je u ovu nedelju dosegao posebne visine ili dubine, so to speak. Na naslovnoj strani raširio se odgovor na pitanje kako je nastala ta dužnička kriza, makar, dužnička kriza u Srbiji. Verovali ili ne, uzrok nije ni rat, ni pljačkaški kapitalizam ni korumpirane vlasti, novinari Blica vredno su radili i otkrili da je pravi uzrok u stvari – SFRJ. Ispod nadnaslova „Problemi sa zaduženošću“ stoji velikim slovima „Na naplatu stigli dugovi SFRJ“, a dole izdvojeno i „Šest milijardi dolara iz vremena Jugoslavije otplaćivaćemo ove i naredne godine“. Eto problema. Iz teksta se može razabrati da je 2000. godine, Srbija bila dužna 10,4 milijarde dolara, ali da je otpisom duga iz tog perioda ostalo 6,4 milijarde. Pošto se navodno Milošević za 13 godina svoje vladavine, od čega je 9 godina bilo mirnodopsko, zadužio samo 400.000 miliona, ostaje da je iz perioda SFRJ ostalo 6 milijardi. Od toga pak, kaže Blic, najviše dugova je napravio Veselin Đuranović, premijer Jugoslavije od 1977. do 1982. godine. Blic dalje tvrdi da otplata tog duga čini nešto oko četvrtine otplate duga u 2012. godini. Jedino što su propustili da objasne kako je Veselin uspeo da dogovori 30-godišnji grejs period, pošto ovaj deo od 6,4 milijarde „sada dolazi na naplatu.“ Uredno su uračunali Miloševićevih 13 godina u period SFRJ da bi dobili četvrtinu duga i, najzad, propustili su da objasne da je i taj dug iz perioda SFRJ u stvari dug Srbije iz toga perioda. Svejedno, kriza je uspešno objašnjena, mrska Jugoslavija, komunizam i, valjda, Tito, koji je umro za vreme mandata rečenog Đuranovića, nekako su krivi za sve. Tekst iz Blica uredno je prenet na portal B92, pa se u komentarima mogu videti rezultati Blicove male PR akcije odbacivanja uzroka krize daleko u prošlost:
„Jugoslavija je bila omča oko vrata srpskom narodu i državi Srbiji.
Dok drugi stvaraju svoje nacionalne države kod nas sanjaju i maštaju o Jugoslaviji, ponovo. I o slatkom životu koji su imali, na tuđ račun.
To se nikada više neće ponoviti niti vratiti – poruka je jugonostalgičarima a reč Jugoslavija bi trebalo zabraniti zakonom da se izgovara javno.”
Zgodan spin, od duga i kapitalizma dođosmo do Jugoslavije i Hrvata. Reč “Jugoslavija!”, a sa njom i socijalizam trebalo bi zabraniti zakonom. Čim pravi ovolike dugove. Doduše, ako izuzmemo onih Miloševićevih 13. godina izgleda da se Srbija u socijalizmu zadužila tačno onoliko koliko i za Vlade Mirka Cvetkovića. O vladi ima na kraju teksta, nije tačno da Blic skriva činjenice.
U istom broju intervju sa Draganom Đilasom: “Vlada bi trebalo da radi po beogradskom modelu”. Đilas je krenuo “oštro”:
“Demokratska stranka u budućnosti mora oštrije da reaguje i skloni ljude koji nisu u stanju da dobro obavljaju svoj posao. U Beogradu sam kao gradonačelnik otpustio 15 ljudi koji su na pozicije došli kao stranačke ličnosti, a nisu dobro radili.”
Inventivna pitanja novinara Blica ticala su se samo krucijalnih pitanja naše stvarnosti: “Koga je Mirko Cvetković trebalo da smeni?”, “Hoćete li biti premijer?”, “Ko će biti premijer?”, “Da li DS ima takvog premijera?”, “Hoćete li sa SNS?”, jedno o “sistemu”, kad ste već spomenuli, i neizbežno “Šta će nam doneti kandidatura?”. Jednako inventivno je Đilas odgovarao: “Nije korektno da komentarišem koga bi neko drugi trebalo da smeni”, problem su kadrovi, smetaju manji koalicioni partneri (ovakvu vladu da “vodi Mađioničar Hudini , ne bi bila dovoljno uspešna”), kad se dogovorimo kakav nam premijer treba lako ćemo ga naći, “ne postoji nikakva mogućnost koalicije DS i SNS” i, najzad, kandidatura je bitna jer “Sada ćemo od Evrope dobiti mogućnost da koristimo fondove za razvoj ove zemlje”. Lepo, lepo. Jedino što je sva prilika da će DS ponovo, ako bude u prilici, voditi vladu sa manjim koalicionim partnerima; Đilas ne želi da se kandiduje za premijera, pa ćemo opet imati premijera koji “neće smenjivati one koji su zaslužili”, a fondovi će po opštoj oceni i tvrdnjama Vensana Dežera i Božidara Đelića biti povećani za neveliki iznos od 70 miliona evra, naravno programiranih investicija. Glavni momenti, međutim, tek slede. Iako nam fali tako odlučan premijer kao Đilas: “Mirko Cvetković je bio dobar premijer”, ali mu je smetala koaliciona vlada. Đilas neće biti premijer jer mu fali dobar tim. “Ako nemate tim, onda kapiten može da bude i Mesi, ali ne vredi”, iako je DS puna kadrova. Međutim, najzanimljivije u intervjuu je Blic online izvukao u naslov. “Za razliku od guvernera, ja se bavim onim što treba da radim.” Otkud sad guverner? Pre rečenice o guverneru, govorilo se o premijeru. Novinar pita: “Koga je Mirko Cvetković trebalo da otpusti? – Đilas: “Ako budem premijer jednog dana, onda ću da odlučim koga ću da otpuštam, a koga ne. Mislim da je nekorektno da komentarišem koga bi neko drugi trebalo da smeni. Za razliku od guvernera, ja se bavim onim što treba da radim” Otkud guverner? Novinar Blica je stoički podneo pojavljivanje guvernera niotkuda i dopustio je Đilasu da kaže šta je hteo. Ovaj više nije pominjao guvernera. Blic ni kasnije nije pokušao da razjasni ovo pitanje. Misterija.
Tu negde do Đilasa našao se i u poslednje vreme nezaobilazni Rasim Ljajić, da nam objasni zašto treba objediniti predsedničke i parlamentarne izbore. Mnogo zgodno objedinjavanje. Na primer, građanin Novog Sada će dobiti 5 listića da sa glasanjem završi za sledećih 4-5 godina: opštinski, gradski, pokrajinski, republički i predsednički, pa fino izabere i onda nema šta više da misli. Pa i to što će tada raditi samo oduzima vreme našim vrlim političkim pregaocima. Kako kaže Rasim Ljajić: “ U prilog objedinjavanju izbora ide činjenica da bi se potrošilo mnogo manje energije i vremena na predizborne radnje u vreme kada je potrebno donositi važne odluke za državu.” Primetili ste da se na izborima ne donose važne odluke za državu. Ne – svi čekaju samo da taj trošak vremena na izborima prođe, pa da se onda donose važne odluke za državu. To je potpuno u skladu sa zahtevanom depolitizacijom, za koju se svi zalažu. Pa i Đilas gore kaže, smenio sam “stranačke ličnosti”, jedine koje su u nekoj vezi sa izborima. Kada završimo depolitizaciju i taj trošak izbora će nestati, a suverenitet će sa naroda najzad preći negde drugde, na nekoga ko je sposoban da donosi odluke. Na koga? Još jedna misterija.
Nju će možda odgonetnuti budućih 40% visokoobrazovanih koje ovih dana najavljuje tekst u Politici od 2. marta: “Do 2020. 40% visokoobrazovanih”. Na stranu što sada imamo oko 6% visokoobrazovanih i što je gornji naslov loše prenošenje podatka iz strategije Vlade Srbije. Na stranu i što taj procenat visokoobrazovanih verovatno nema ni Ženeva u kojoj je obavezno obrazovanje uvedeno 1539. godine.
Jedno je sigurno. Ako i bude visokoobrazovanih 2020. godine, uz jutarnju kafu neće čitati ovakav Blic.
Filozofija.info, 05.03.2012.
Peščanik.net, 06.03.2012.