Nikad nisam pripadao autonomističkoj nomenklaturi, imao sam prilično kritičan stav prema tadašnjem vojvođanskom rukovodstvu. Autonomiju sam, međutim, smatrao iznad svega demokratskom vrednošću, moja primedba se uglavnom iscrpljivala u tome da su demokratsku suštinu autonomije branili antidemokratskim sredstvima. Sablažnjavala me je i činjenica da su brojni intelektualci, među njima i akademici, autonomiju koristili za gradnju svojih karijera, mada je istina da su se mnogi od njih, nakon što je Milošević došao na vlast, skoro preko noći pokazali kao najveći neprijatelji autonomije i postali prvoborci za jedinstvenu Srbiju.
I danas osećam odvratnost kad vidim kako poslužnici i miljenici nekadašnjeg partijskog rukovodstva kidišu na novi nacrt Statuta Vojvodine, a da je to moguće, govori zapravo o moralnom profilu Srbije.
Smatrao sam, dakle, da je autonomija Vojvodine pre svaga kulturni fenomen, naše zajedničko nasleđe, prirodni činilac života, razumeo sam je i tumačio kao intelektualac, a ne kao političar.
Politička dimenzija autonomije pojavila se dolaskom Miloševića. Ukidanje autonomije dovelo me je do zaključka da postoji i nešto gore od dogmatske autonomije, što zorno pokazuju katastrofe koje su usledile u devedesetim godinama. Mene je, zapravo, Milošević i njegova ekipa prisilila da budem i u političkom smislu autonomaš, tada je ovde došla do izražaja u punoj meri teza Rejmonda Arona da teritorijalna autonomija predstavlja liberalnu branu prema državnom Molohu.
Sa tog stanovišta, nacrt Statuta Vojvodine, čini mi se, ispala je veoma skromna brana. Reč je zapravo o nekoj mini-autonomiji. Njegovi autori su brižljivo pazili da u svakom retku iskažu svoju lojalnost prema Srbiji. Nacrt ovog statuta priželjkuje da Srbija kao država ne bude troma i debela, nego mišićava i vitka. Uspešna. Što znači da su verovali u perspektive Srbije, u to da će ona sa vojvođanskom autonomijom brže napredovati. Bili su daleko od toga da slede primer Rusije koja nekim svojim delovima obezbeđuje mnogo veću autonomiju. Verovatno zbog toga nisu krenuli tragom Vladimira Putina, kako ne bi bili optuženi za prozapadna stremljenja.
S ovakvim namerama su se, dakle, našli naspram centralističkog nihlilizma čiji glasnogovornici tvrde da će se Srbija raspasti ako se vlast ne skoncentriše u njihovim rukama. U polemikama o nacrtu Statuta Vojvodine, zapravo, i nije reč o Vojvodini, nego o Srbiji. O tome, da li će miloševićevsko nasleđe biti napušteno (što sve teže ide). Sa tim je u tesnoj vezi i pitanje regionalizma. U slučaju predominacije centralističkih nihilista, regionalizam će poprimiti formu ikebane na stolovima nekih lokalnih političara, eventualno će neke koristi od njega imati lokalne poglavice, ali sigurno neće obezbediti nove resurse za privredni i politički razvoj Srbije. Ponovo ćemo, opet bolno, naučiti da je Bog daleko, a da je Miloševićev duh blizu.
E-novine, 21.08.2009.
Peščanik.net, 22.08.2009.