Tobože mrtvi Slobodan Milošević – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspoloženo, kao što samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju nečega što se zove Narodna skupština i što je počelo da radi nakon kraće tromesečne pauze jer se, očigledno, Srbiji nigde ne žuri, Slobodanu Miloševiću dvaput je odata pošta s ukupno dva minuta ćutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupštine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojećem položaju pridružili Šešeljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije. Ovakva nekrofilska svečanost, upriličena da nas podseti da će Slobodan vječno živjeti – u biti je farsična predstava u tekućoj borbi za skupštinsku većinu: da ne bi pokliznula i pala, Vlada premudrog Vojislava Koštunice mora s pijetetom da stane na stranu Miloševićevih pristalica koji matematički obezbeđuju svetu i slatku Vlast.
Da je baš tako, videlo se prošle nedelje kad je Boris Tadić (hrvatski: Barbie), predsednik Demokratske stranke i, gle, predsednik Srbije – u svom klasično-poluinteligentnom rastrojstvu ponudio dr Kalašnjikovu skupštinsku podršku njegove stranke, pod uslovom da Vlada pristane na prevremene izbore; dr Voja je Tadića odjebao na prizemnu foru tako što je svoje najogavnije, niže kadrove poslao kao glasnike da Barbiki poruče kako to ne dolazi u obzir jer Vlada, podsetili su oni, ima dovoljnu socijalističku većinu te joj veća većina ne treba. Koliko je Koštuničina reakcija bila očekivana, toliko su Tadićev mentalni ispad i njegova politička vizija o “okupljanju demokratskih snaga” prvorazredna budalaština, jer Koštunicu savršeno manastirski boli ona stvar za “demokratske snage” sve dok je on Premijer, što jeste – nesrećni Tadić nikako da shvati – jedino bitno, ostalo su sitnice.
Ova, inače dosadna spika o mogućim koalicijama medijski nas je bolesno, ali šarmantno-perverzno, gnjavila danima, što koloritno govori o stanju srpskog duha koji je očigledno klonuo dolaskom proleća, skupljajući snagu za čuveni 5. april, datum koji je, sa smislom za humor, obznanila tzv. Evropska Unija – kao još jedan klizni rok za uhićenje đenerala Mladića. Kako Ratka, a pogotovo Radovana, niko ovih dana ne pominje, a praktično nema razloga da ih se itko seća, sva je prilika da će se neko iz vlasti, recimo 4. aprila popodne, setiti ovog ultimatuma i predložiti uvek spremnoj za kompromise Evropi da za koju deceniju pomeri ovaj rok, tek smo, bre, sahranili Miloševića, još se nismo oporavili, stigao The Spring na koji Srbi genetski nisu navikli, poskupela struja, ne učestvujemo na Evroviziji, pregovori oko Kosova zamalo nisu okončani a tek započeli… što nam malo Evropa, za promenu, ne pomogne kreditima, olakšicama, što nas odmah ne prime u NATO i EU, što malo ne olabave taj Haški Tribunal, koji su qurac zapeli kad smo mi “spremni” da sarađujemo, samo smo malo alergični na rokove, dajte nam pedesetak godina da preskočimo “prepreke”, kako Mladića voli da zove naš ministar Vuk Drašković, neuobičajeno drag svakom Hrvatu koji pamti proteklih petnaestak godina.
Ali, razume se, Srbija ne bi bila najzabavnija europska zemlja – kad bi radila ono što se od nje očekuje! Koliko god se, navodno (turski: sanćim) trudila da bude “neutralna” glede referenduma u (srpskoj) Crnoj Gori, teško je gledati medijski zulum nad prijateljskim prosrpskim partijama koje u Beogradu imaju svoje centrale; baš zato – pod budnim ideološkim okom akademika Matije Bećkovića ili Ljube Tadića, Barbikinog oca ili Nebojše Medojevića, političkog manekena koji se pohlepi učio na praktičnim primerima interesne organizacije G17+, ovih dana prisustvujemo punom angažovanju zvanične Srbije na strani svojih nacionalističkih satelita. Kad je progutala gorku knedlu izjavom da neće “priznati Referendum ako za nezavisnost ne glasa 51 odsto upisanih glasača”, Srbija se brzo prebacila na varijantu od 55 odsto izašlih – odašiljući svakodnevnu poruku da je Crnoj Gori u srpskom krilu najbolje i da je tobožnja nezavisnost samo uvod u integraciju sa Albanijom i Hrvatskom, jer prokleti Hrvati vekovima izražavaju polne pretenzije prema Crnoj Gori, namerni da ih odvoje od srpske sise i srpskog mlijeka sa dojke dr Koštunice.
Ovih je dana državni TV RTS Dnevnik prekinut zbog “ekskluzivnog” snimka tobožnje “kupovine glasova” u Crnoj Gori, što je bilo uverljivo koliko i svi triler-filmovi iz produkcije Vojne bezbednosti; nameće se, sve nervoznije, teza da je crnogorski Referendum problem koji se tiče Srbije, kao da Srbija nema prečeg posla nego da se u ovom času bavi Crnom Gorom koja je, tek da podsetim, odavno otišla iz srpskih skuta, baš kao i Kosovo; niko ih pod pomenute srpske skute vratiti neće, koliko god se kurčili Bećković, Tadić ili Medojević, uz podršku Koštunice koji pisanim priopćenjem poručuje da je “Državna zajednica najbolji oblik uređenja”, u šta bi mogao da poveruje samo onaj tko nije gledao lokalno takmičenje za “Pesmu Evrovizije”, nakog kojeg umalo nije došlo do oružanih obračuna i stvaranja SAO “Srpska Evrovizija”!
Ali, kako je ovo proleće – kad Srbi nisu naviknuti na visoke temperature od 11 stepeni i dejstvo sunčevih zraka, valja nas razumeti. Kao najstariji evropski narod, srž civilizacije, elementarije od grčke ili rimske, uvek pravedni, slobodni i krajnje dostojanstveni, neopterećeni veličinom teritorije – jer se zna da je Srbija tamo gde poželimo! – psihološki krhki jer nas pogađa svaka nesreća, posebno ova u Crnoj Gori, teško se prilagođavamo materijalističkim instinktima Zapada; nama je minut šutnje u Skupštini za Slobodana važniji od životnog standarda, nama je Ratko Mladić u kasarni ili Radovan Karadžić u zemunici značajniji od plaće koju nismo primili; nama je nejasno zbog čega svi narodi beže od nas – odoše Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Albanci i sad Crnogorci – kad smo baš gostoprimljivi, imamo dušu, volimo muziku, osećamo pravdu svakim treptajem nacionalnog nerva, ne umemo da se svetimo, ne znamo da ubijamo po Srebrenici ili Sarajevu ili Vukovaru, nesposobni smo druge da mrzimo (sem Hrvata, Bosanaca, Albanaca, Crnogoraca, Amerikanaca, svih muslimana, crnaca, Australijanaca koji su uhitili Kepa….), volimo da popijemo ali uvijek trezno razmišljamo: zar nismo bolji od svih?
Zato nas i mrze: naročito s proleća, kad se druge ljubavi rađaju a naša, haška umire!
Feral Tribune, 29.03.2006.
Peščanik.net, 29.03.2006.