Čini se da je kocka bačena i da su ostali da se definišu samo detalji. Ide se na veliko šišanje grčkog duga, što je istovremeno dobar i loš rasplet. Dobar zato što nas spasava duga koji je postao nepodnošljiv. Loš, zato što takvo opraštanje duga ili restrukturiranje, kako ga zovu, predstavlja kontrolisani bankrot, čak i ako se preduzmu mere koje će spasti grčke socijalne i penzione fondove i bankarski sistem. Ovaj bankrot će obeležiti zemlju u godinama koje dolaze.
Ono što vlada izbegava od početka krize jeste da objasni građanima da se grčka tragedija ne bazira na visini duga niti u procentu u kome on učestvuje u grčkom BDP-u. Postoje države koje su u gorem položaju od nas. Glavni problem je u tome da je zemlja prestala da proizvodi onoliko koliko joj je potrebno da se „prehrani“. U takvoj situaciji, pripadanje evrozoni samo pogoršava problem. Ali čak i da je nacionalna valuta groš, grčki balon je morao da pukne, šta god o tome mislili veliki patrioti i ljubitelji drahme.
Dobra vest je, znači, da će se završiti kinesko mučenje, kojem je stanovništvo ove zemlje podvrgnuto već više od godinu dana, trpeći jednu strogu meru za drugom. Loše je to što će početi nove muke. U prethodnom periodu, strah velikih evropskih sila, ali i SAD, bio je da će opraštanje polovine duga ili tzv. šisanje duga biti shvaćeno kao “kreditni incident”, koji ne samo da će Grčku onemogućiti da traži nove kredite, već će se proširiti kao domino efekat po celoj Evropi.
Sve što se u prethodnom periodu radilo, od kontinuiranih pozajmica Grčkoj, preko mehanizama podrške, do čuvenog sporazuma od 21. jula, za glavni cilj je imalo zaštitu francuskih i nemačkih banaka, a sigurno ne spasavanje Grčke. Sada su izgleda Merkel i Sarkozi zaključili da je grčki oporavak nemoguć i da se pare bacaju u rupu bez dna. Dakle, potrebno je preduzeti mere da se epidemija ne bi proširila. Budući da ih sudbina Grčke ne zanima preterano, njima nije važno kako će se ovakav bankrot imenovati. Ukratko, ostali smo sami sa svojom sudbinom.
To izgleda otprilike ovako: neko duguje banci kredit za stan, čiji iznos je tako visok da ne može da ga plaća, i banka preuzima njegove rate. U nekom trenutku banka donosi odluku da joj dotadašnji sporazum o preuzimanju rata nije u interesu i da joj se više isplati da dužniku oprosti 50% iznosa duga. Nezaposleni dužnik više nema nad glavom banku koja će mu govoriti šta i kako da radi, ali mora da se pobrine da plaća rate svog kredita, sada bez pomoći.
Postoje dva moguća scenarija, kada je budućnost zemlje u pitanju. Najmanje loš je „portugalski”: da se kroz mučan mehanizam unutrašnjeg pada valute, cene, penzije i plate spuste toliko da će nam G700 (generacija čiji je minimalac bio 700 evra) izgledati kao slatka uspomena iz doba grčkog belle epoque. I to pod uslovom da zemlja ne eksplodira od ogorčenja i besa, nego naprotiv, da počne da troši manje od svojih prihoda i na taj način stavi dug pod kontrolu.
Gori scenario je “nešto između Bugarske i Albanije”: država će se naći bez gotovine i obustaviće isplatu plata i penzija, što će dovesti do još većeg haosa od onog iz prethodnog scenarija. U ovom slučaju, jedino moguće rešenje je štampanje nacionalne valute. To je najverovatnije i namera gđe Merkel: da se Grčka ne izbaci iz evrozone, budući da sporazumom to nije predviđeno, ali da bude primorana da je sama napusti.
U ovom trenutku ne vidim mogućnost za neki bolji scenario. On bi podrazumevao da se Evropa oslobodi svog neoliberalizma. Ali za to još nije došlo vreme. Postoje naznake da će biti promena u odnosu na vreme kada su bogati postajali bogatiji, a siromašni siromašniji. Jedna od njih je pokret Occupy Wall Street. Ali te promene su neizvesne, a Grčka nema ni novca ni vremena da na njih čeka.
Prema Lenjinu, potrebno je da budu ispunjene dve osnovne pretpostavke da bi zemlja dospela u predrevolucionarno stanje: “oni gore“ više ne mogu da vladaju kao što su vladali, a “onima dole“ više ne može da se vlada kako se do tada vladalo. U Grčkoj su obe ove pretpostavke ispunjene: đubre u kojem se davi Atina, sve češće blokade škola i univerziteta itd. pokazuju potpunu nemoć države da obezbedi osnovno funkcionisanje društva.
Ali u našem slučaju nedostaje jedan uslov za uspeh bilo kakve revolucije: postojanje alternativnog predloga vladavine i činilac koji bi taj predlog mogao da sprovede. Levica nije uspela da definiše radikalan i istovremeno moderan program, koji bi zemlju mogao da izbavi iz zamke u koju je dospela. Najveći broj pripadnika levice se bez prestanka bavi demagogijom, u pokušaju da prikupi neki glas više, i ne vidi dalje od svoga nosa. Levica ne shvata da će iz ove priče kao pobednik izaći krajnja desnica, mašući zastavama reda, mira i zakona.
Sve ovo ne znači da nadolazeća socijalna eksplozija neće biti opravdana. Ona ima stvarne uzroke i biće herojska. Ι beznadežna. Na kraju krajeva, ništa manje se ni ne očekuje od jednog društva koje, za razliku od na primer portugalskog, od malih nogu uči svoje građane da je “Bolje slavno poginuti nego biti kukavica dovijeka”.
Stelios Kouloglou je grčki pisac i novinar, u periodu 1992-95. ratni izveštač iz Jugoslavije, 1996. osniva grčku nacionalnu televiziju Reportaža bez granica.
Tvxs.gr, 14.10.2011.
Prevela sa grčkog Nataša Smiljanić
Peščanik.net, 24.10.2011.