Bostonski maraton je legendarna američka trka, najstariji i najvažniji maraton u zemlji. Osamnaest ljudi je trčalo ovaj maraton 1897; prošle godine bilo ih je 35.000. Ovde su Alberto Salazar i Dik Berdsli 1982. održali dvoboj na suncu. Tu je Kip Liton možda vozio bicikl, a Rozi Ruiz se definitivno vozila podzemnom železnicom. Ova trka je čuvena i po tome što za nju morate da se kvalifikujete. Majica njujorškog maratona znači da se nekom posrećilo na lutriji. Majica bostonskog maratona znači da taj neko brzo trči. Današnji finiš bio je jedna od najtužnijih, najužasnijih atletskih scena u istoriji. Ali u redovnim prilikama prizor je neverovatan. Amateri u dobroj kondiciji iz svih krajeva sveta: znoje se, naprežu, usporavaju, sprintuju.
Trasa je izabrana da vas pokoleba. Počinjete čak u Hopkinu, gradiću toliko dalekom na Masačusets putu da čovek pomisli da se radi o nekoj farmi. Zatim trčite na istok. Na početku publika kliče, a onda nakratko zavlada tišina. Porodice sede u baštenskim stolicama, aplaudiraju trkačima i slušaju Red sokse na radiju. U Vesli koledžu na 22. kilometru, studenti masovno izlaze i kliču.
Trasa ide pomalo nizbrdo 24 kilometra, a zatim jurite nadole kao niz skijašku stazu. Iznenada se nalazite u podnožju brda Njuton. Narednih šest kilometara, baš kad vam ponestaju karbohidrati, čini vam se da ste na Alpima. Četiri brda uzdižu se pred vama, ali teško je brojati kada ste istrošeni. Čini vam se kao da ima pet brda, ili šest. Većina maratona trči se u nekom krugu, što znači da vam vetar malo duva u lice a malo u leđa. U Bostonu je jedno ili nijedno. Dve hiljade sedme, trčalo se uz jak vetar. Te godine pobednik je prošao cilj za dva sata i četrnaest minuta, Nekoliko godina kasnije vetar je duvao u suprotnom pravcu, i pobednik je završio za dva sata i tri minuta. Niko nikad nije brže istrčao maraton.
Uskoro se teturate pokraj parka Fenvej. Trka se završava u prelepom centru Bostona. Trg Kopli. Ulica Njuberi. Triniti crkva. Labudovi čamci sklanjaju se pačićima. Ja sam trčao dvaput i jedne godine sam bio toliko iscrpljen da sam na kraju 45 minuta proveo sklupčan u parku. Ove godine nisam učestvovao. Ali bio sam juče u Bostonu i protrčao sam kraj tog ugla i video sam grupu elitnih Kenijaca kako ravnomerno klize niz drum.
Sad sve to izgleda nevažno: atletska frivolnost u vreme strahota. Ali važno je. Ne znamo ko je tačno postavio bombe i sigurno ne znamo zašto. Ali poznati događaji su primamljivi. Teroristi su napali Svetski trgovinski centar i napali su Bostonski maraton. Snimci ljudi koji beže od eksplozija dok dim kulja jezivo nalikuju onima od pre dvanaest godina – i gledali smo ih i drugde, u Londonu i Madridu.
Ima nečeg naročito razornog u napadu na maraton. To je epski događaj gde ljudi izgledaju skoro nadljudski. Pobednici trče satima tempom koji obični ljudi u dobroj kondiciji ne mogu da izdrže u sprintu. Ali on je istovremeno tako običan. Ne održava se na stadionu ili na atletskoj stazi. Trči se na istim onim ulicama kojima ljudi voze i hodaju. Napad na maraton je na neki način strašniji od napada na stadion: napadate nešto specijalno ali istovremeno nešto vrlo svakodnevno.
Kada saznamo ko je ovo uradio, možda ćemo shvatiti njegovu fascinaciju ovim događajem – nekog stranog teroriste ili bolesnog Amerikanca. Možda je to samo neko ko je shvatio da je to veoma laka meta. A možda neko ko je video odraz ljudskog duha i odlučio da pokuša da ga razbije.
Nicholas Thompson, The New Yorker, 15.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 16.04.2013.
NAŠ TERORIZAM