Ljubomir Živkov – Vostani Serbie (2,15)

Ako svaki narod ima političare kakve je zaslužio da li se to odnosi i na himnu? Da li nas ta pesma najbolje opisuje? Kao ljude sklone da sve dobiju na tanjiru, u ovom slučaju od boga, a da se sami ne potrude da učine nešto za sebe?

Mada, kad pogledate šta je još bilo u konkurenciji, dobro smo i prošli. Da su pobedile struje koje su gurale Marš na Drinu, sada bismo na svečanim otvaranjima parlamenta i dodelama medalja bili pozivani da kren’mo u boj i ne žal’mo život svoj sve do euforičnog ”krv je tekla, krv je lila”, što je, priznaćete, strašnije od tunjavog moljenja za božjim uplivom u naš život.

Naravno, na ponudi je mogla da bude i mnogo primerenija ”Vostani Serbije” koja bi zadovoljila i monarhističke zagovornike (pominje se carica, doduše, to se odnosi na Srbiju, ne na osobu, ali ipak) i sve koji su pomahnitalo nastojali da sve vratimo na staro (nastala kad i Prvi srpski ustanak). Da i ne pominjem kako bi zadovoljila i one koji se kunu u evropsku agendu (”Pokaži Evropi tvoje krasno lice”), zagovornike pomirenja u regionu (”svi bližnji tvoji tebi dobra žele”), ali i zagovornike Pokreta nesvrstanih i tzv. četiri ili koliko već beše stubova spoljne politike (”i daljni se narodi tvome dobru vesele”). Naravno, ne bi bili zakinuti ni religiozni, doduše ne bi imali celu himnu samo za sebe, ali bi se sigurno pronašli u ”tebi sad pomaže i nebesna volja”, a svakako bi dobili konkretno obećanje (”i sad ti se pokazuje i sudbina bolja”) umesto sadašnje ipak sasvim neizvesne molbe bogu da to i učini.

A stihovi ”Davno si zaspala, u mraku ležala” kao da su napisani da ugode svima – jedni bi taj mrak videli u periodu od četrdesetprve, drugi u devedesetim, treći takođe u devedesetim, ali kao laki otklon od odgovornosti (kakvi zločini kad smo spavali!?), četvrti bi taj mrak projektovali u ”dosistički” period, peti u Đinđićev, šesti u Koštunicin… ma kažem vam, svi bi mogli da svojataju pesmu kao da je baš za njih napisana.

Ali nam je mudriji od nas nisu dodelili. Kad budemo bolji dobićemo i bolju himnu. Do tada, bože, pravde!

Začudo, na ovaj opštenarodni vapaj, odgovor je došao od Vučića, kojem pravda nije resor, što ga nije sprečilo da nam u nekoliko obraćanja obeća da, ako zbog krize i ne budu mogli da nam obezbede neke druge stvari, pravdu ćemo svakako dobiti. Nek mu je bog u pomoći. Ili Dačić, ne kao ministar policije nego delilac stanova, koji bi baš mogao da dodeli neki i olimpijcima iz matematičke gimnazije – pa pravedno bi bilo da i oni dobiju stanove i nacionalne penzije za zlatne medalje koje na olimpijadama osvajaju čak i u drugom razredu za predmete koje će učiti tek u četvrtom, kad već ne dobijaju stipendije od države. A tek oni koji će se takmičiti na paraolimpijskim igrama u Londonu, pa pravedno je da i oni dobiju i penzije i stanove ili makar samo prilazne rampe ako država nema za više.

Srećom, (po Vučića) ovi kao i mnogi drugi ljudi neće tražiti pravdu za sebe. Neće ih na to podsticati ni mediji ni javnost kojima je mnogo atraktivnije da se zgražavaju nad tim da Jelisaveta Karađorđević živi na petom spratu bez lifta, u iznajmljenom stanu. Očigledno rešenje tog stambenog problema (da iznajmi drugi stan u prizemlju ili sa liftom) ili nikome ne pada na pamet ili im je glupo pošto ne uključuje ni boga ni državu.

Eto šta dobijete kad ljudima mnogo puštate ovu himnu. Možda bi za mentalno stanje nacije bilo bolje da, umesto što im dodeljujemo stanove i nacionalne penzije, sportiste kažnjavamo što nas svojim pobedama izlažu slušanju himne.

Peščanik.net, 20.08.2012.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Nacionalne tenzije

Ljubomir Živkov – Psalam 43 [5]

Saša Ilić – Izmišljanje nacionalnog značaja

Tamara Kaliterna – Otimačina pod starost


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)