O Srbiji kao evropskom lideru po broju siromašnih, povodom 20. februara, svetskog Dana socijalne pravde, govore Danilo Ćurčić iz Inicijative A 11 i Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, razgovor vodi Svetlana Lukić. U Srbiji pola miliona ljudi ne može da zadovolji elementarne životne potrebe. Osobe sa invaliditetom, oboleli od retkih bolesti, izbeglice, Romi, žrtve porodičnog nasilja… opsedaju centre za socijalni rad. Socijalni radnici dobijaju panik-tastere. Koje dugme da pritisnu oni čiji ministar za socijalna pitanja tvrdi da je Srbija „najlepša zemlja na svetu, da imamo društveni život koji nigde ne postoji“?
Svetlana Lukić: Srbija nije Niger, makar ne još uvek, pa da ljudi stradaju kao što je pre neki dan tamo bio stampedo u bici za hranu. Stradali su, naravno, žene i deca, kako to obično biva. Ali ono što je činjenica jeste da smo mi postali zemlja trećeg sveta, ako ne u svetskim razmerama, svakako u Evropi. Dakle, Srbija je po broju siromašnih građana apsolutni rekorder, odnosno lider u Evropi, da iskoristim tu terminologiju.
Svaki četvrti stanovnik ove zemlje je u riziku od siromaštva, pola miliona živi tako da ne može da zadovolji elementarne potrebe i nešto više od četvrt miliona ljudi prima socijalnu pomoć. Svakog jutra 12 hiljada Beograđana kreće put narodnih kuhinja da bi uzeli taj jedan jedini obrok toga dana. I kad se na to dodaju interno raseljena lica, pa izbeglice koje nisu rešile stambeno pitanje, a da ne pominjem Rome, to je već zaista poseban problem.
Pa onda retke bolesti, od kojih ovde boluje skoro pola miliona ljudi koji nemaju pristup lekovima. S druge strane, još je teže videti ministra Đorđevića koji kaže „ja uopšte ne znam zašto ljudi idu iz Srbije, ovo je najlepša zemlja na svetu“. Verovatno za njega i jeste, jer samo u takvoj zemlji on može da bude ministar. On ne bi bio vredan pomena da ne rukovodi tako ogromnim ministarstvom u ime ove države, koja treba da pomogne da ne propadnu zauvek ljudi koji žive u siromaštvu i nemaju pristup elementarnim civilizacijskim tekovinama kao što su voda ili struja.
Da li mi možete reći šta se desilo poslednjih godina kada je u pitanju ova velika oblast, da li se krećemo nabolje ili nagore, i u čemu?
Danilo Ćurčić: Pa nama se čini da se krećemo, zapravo, nagore, i to već dosta dugo. U suštini, Srbija nekako od 2012, u punom zamahu od 2014, u stvari uvodi mere štednje kojima cilja da smanji budžetska izdvajanja za ono što su socijalne uloge države, i onda propisuje različite kriterijume ili jednostavno menja dosadašnju praksu vezanu za sistem socijalne zaštite. Bukvalno svaki dan mi vidimo kroz rad sa ljudima čije zapravo interese zastupamo, i to je u stvari jedan trend koji je, čini se bez prestanka, još uvek u stvari, dakle od 2014. u punom zamahu, evo šesta godina.
I onda te izmene propisa koje se planiraju i nacrti strategija i ne znam, to, izmene izmena smo bukvalno imali, i čak i najavu ministra Đorđevića da će doneti u jesenjem zasedanju 15 novih zakona, koje se, evo, nije desilo – srećom, čini mi se – u stvari ne pokazuje ništa drugo nego da se luta u celom tom sistemu i da jednostavno Ministarstvo nema nikakvu ideju u kom bi pravcu to trebalo da ide, odnosno ideja jeste ono što je suprotno interesima najsiromašnijih.
Svetlana Lukić: Predsednik države je rekao da mora da se štedi, i jeste, zaista, Srbija je u veoma lošoj ekonomskoj situaciji. I sada svako u svom resoru pokazuje koliko je uštedeo. Znači, jasno je da siromašne zemlje ne mogu da izdvajaju mnogo. Međutim, pitanje je procenta: koliko Srbija izdvaja za ove potrebe, jer to nam govori o intencijama države?
Tanja Ignjatović: Tako je. Ne samo da je rekao da mora da se štedi, nego je otvorio takmičenje ko će više da uštedi. E sad, ne štedi se u svim oblastima, jer ako neko kupuje naoružanja, i ne znam šta sve već, štitove i koješta, a ne izdvaja za socijalnu politiku, obrazovanje i zdravlje građana, zapravo on pokazuje šta mu je politika, i ono što je tužna činjenica, to je da potrošnja za budžete, koja ide za novčana, samo za novčano socijalna davanja, je 0,35% BDP-a, što ne samo da je najniže u Evropi, zato što u Evropi imate razvijenije države, nego je najniže u regionu i mi stalno dobijamo iste loše ocene. Mislim da ministar čeka u niskom startu da NVO sektor zaspi i da onda usvoji sve ove loše zakone.
Mi neprekidno dobijamo loše ocene pre svega od Evropske komisije. Nema nikakvog plana da mi prebacimo veći broj stanovnika iznad linije siromaštva, ni kratkoročno ni dugoročno, nemamo nikakav plan da napravimo bolji obuhvat ljudi koji dobijaju i novčanu socijalnu pomoć ali i druge vrste usluga, jer zapravo i ono što se daje, ne pokriva najveći, odnosno bar polovinu ljudi koji bi trebalo da primaju takvu vrstu usluge ili novčanu socijalnu pomoć. Mi ne možemo da otvorimo poglavlje broj 19, koje se tiče sfere rada i zapošljavanja u pregovorima sa Evropskom unijom već 5 godina. Ja sam gledala da smo mi, recimo, 2019. godine čitali i komentarisali 4 zakona i 5 strategija koje su došle iz ovog Ministarstva. Na sve smo imali komentare i pokušali da ih zaustavimo. Ova strategija je potpuno besmislena.
I sad ću reći zašto je ona besmislena: dakle, ne morate da pročitate ništa od mera, ali tu se izlaže vizija Srbije kao države socijalnog blagostanja. I vi odmah kažete: pa to nije slika ove države. Mi svi vidimo da to nije tačno. Ova država ide u pogrešnom pravcu kad su u pitanju zakoni i politike, zato što niti vidi niti brine o siromašnima. Znači, na kraju dođe to poglavlje finansija gde se kaže: „neće biti potrebna dodatna finansijska sredstva za sve ovo“. Ne morate da imate dan škole, ne morate uopšte da budete ni ekonomista ni pravnik da biste videli o čemu se tu radi. Ne možete ništa širiti i razvijati bez novca. Mora da postoji taj novac koji, naravno, neće pasti sa neba, nego će se do njega doći biti drugačijom preraspodelom.
Svetlana Lukić: Da možda onih 64 miliona evra koje su rezervisali za gradnju stanova za BIA-u i vojsku preraspodele u izgradnju stanova druge vrste, je li?
Danilo Ćurčić: To da je 64 miliona evra u Srbiji iz budžeta odvojeno za stanogradnju, ne sećam se kada se to poslednji put desilo. To što je to namenjeno pripadnicima službi bezbednosti je u najmanju ruku uvreda za sve koji žive na ivici egzistencije. I ono što jako zanimljivo u tom zakonu, koji je 3 puta menjan, jer on čak ni tehnički nije postavljen kako treba, da bi se ta ideja sprovela, zanimljiv je jedan član, u kom se kaže da će se donošenjem ovog zakona obezbediti sveukupni razvoj Republike Srbije. Dakle, opšti interes u sistemu nacionalne bezbednosti jeste izgradnja jeftinih stanova za vojsku i policiju, zatvorske čuvare, pripadnike BIA-e i vojno-bezbednosnih agencija. Sada se javljaju zaposleni u zdravstvenom sistemu i pitaju šta je sa stanovima za njih, pa se javljaju prosvetari, mladi, razne kategorije koje takođe žele stanove od 300-400 evra kvadrat. Dobili smo zanimljivu situaciju u kojoj država korumpira određene slojeve zaposlene u sistemu službi bezbednosti, a ostalima daje neku vrstu nade da će i njih zbrinuti.
Tu se lepo trguje: nemojte puno da talasamo, hajde da mi dogovorimo sa našim resornim ministarstvom da i mi sledeće godine uđemo u projekat. Tu je bila ona čuvena predsednikova izjava sa stanovima koji će se graditi do 4. sprata jer se tu rađa više dece, što je besmislica. Grade se stanovi do 4. sprata zato što tu nema obaveze ugradnje lifta, pa su takve zgrade jeftinije za gradnju.
Vi imate ograničene resurse – svaka država ima ograničene resurse za socijalna davanja – a rasipate ih na potrebe onih koji nisu socijalno najugroženiji. I neke druge zemlje su pred UN komitetima koji se bave zaštitom ekonomskih i socijalnih prava imale slične situacije, gde kažu: „Pa mi moramo da ulažemo u vojsku“. Dakle, jednostavno, ovo pitanje određivanja šta ćete vi od resursa da trošite je zapravo pitanje poštovanja obaveza koje ova zemlja ima i ideje da je Srbija zajednica zasnovana na načelu socijalne pravde, kako kaže u svom sopstvenom Ustavu.
Svetlana Lukić: Kad kažemo „socijalna pravda“ obično mislimo na centre za socijalni rad. I na tom primeru se vidi intencija države, dakle, da imate sve veći broj ljudi koji jurišaju na centre za socijalni rad, a sve manje ljudi koji tamo rade, pa ti ljudi koji tamo rade zato što su preopterećeni prave apsolutno strašne greške, koje imaju katastrofalne posledice, i onda imamo krug u kome propadaju, naravno, deca, žene, socijalno ugroženi.
Tanja Ignjatović: Da, i osobe sa invaliditetom, stari. Republički zavod za socijalnu zaštitu na godišnjem nivou izdaje zapravo jedan izveštaj o radu centara za socijalni rad, i mi možemo da pročitamo tu različite podatke. Moram da priznam da je iz godine u godinu taj izveštaj sve siromašniji. Znači, on je sa 120 strana sada, poslednji, o 2018. godini je otprilike 30-ak strana.
I u tom za 2018. godinu mi smo pročitali podatak da su u toj godini centri za socijalni rad, kojih u Srbiji ima 140, ali zapravo 180 i nešto odeljenja, jer nema svaka opština svoj centar za socijalni rad, da se obim posla povećao – kako ga oni sabiraju, mere, ne znam – za 23%, a da se broj ljudi, dakle kapaciteti u ljudima, dakle ne znanja, ne ništa drugo, smanjio za 18%. Ja ne znam kako oni uopšte funkcionišu. Dakle, to nije, naravno, opravdanje za to što oni prave katastrofalne greške i što ne mogu da odgovore često ni na minimalne zahteve, ili ne mogu da odgovore na potrebe svih svojih korisnika. Oni su, znači, kako ja zamišljam da se to dešava, na dnevnoj bazi u prilici da odlučuju šta rade, šta ne rade, šta je prioritet i šta čeka.
Savet Evrope eksplicitno kaže: „Vi morate da imate socijalne službe koje su u stanju da pruže podršku i pomoć žrtvama nasilja u porodici“. A gde su svi drugi: deca, stari, smešteni u ustanove socijalne zaštite na duži period, osobe sa invaliditetom, i oni sa razvojnim teškoćama, beskućnici, izbegli i raseljeni, migranti i azilanti… Dakle, ogromna jedna ciljna grupa. I oni eksplicitno kažu: „Centri nemaju kapacitete, nemaju ljudi, nemaju znanje“.
Pojavili su se i neki izveštaji koji treba zapravo da budu analize stanja, i to je u redu, da bi se videlo zapravo kakvo je stanje i šta su potrebe; ali neki izveštaji su se bavili pitanjima procene organizacionih i funkcionalnih kapaciteta i kompatibilnosti sa profesionalnim kompetencijama zaposlenih. I pošto sam ja psihološkinja po obrazovanju, ja sam pogledala, i odem i vidim – testiranje inteligencije. Ljudima koji rade u centru za socijalni rad je neko testirao inteligenciju. S kojim ciljem? Da bi dobio ono što znate da ćete dobiti kad god testirate inteligenciju, da je ona u rasponu od 91-121, ali što ništa ne govori o tome kako oni rade taj posao.
Ali zamislite da tamo rade moje kolege psiholozi, koji znaju kad se upotrebljavaju koji psihološki instrumenti upotrebljavaju. Oni čak nisu pitali zašto se to radi. I niko nije odbio ove testove, što svedoči o nivoima zastrašivanja, ponižavanja i ucenjivanja tih ljudi. Ne znam, možda i nije toliko strašno rešavati test inteligencije. Možda nije toliko strašno koliko meni deluje da je ovo strašno, ali to govori šta onaj koji upravlja tim sistemom misli o pružaocima tih usluga. Zamislite šta tek misli o pružaocima takvih usluga izvan javnog sistema, kao što smo mi, a zamislite tek šta misli o korisnicima tih usluga.
Svetlana Lukić: Vi ste radili ozbiljnu analizu stanja socijalnih prava i zaštite socijalnih prava u poslednjih 8 godina, je l’ tako?
Danilo Ćurčić: Ono što smo mi prepoznali 2012. godine kao neku prvu najavu mera štednje, jeste uvođenje više stope za porez na dodatu vrednost, zato što porez taj pogađa zapravo sve podjednako, pa i onoga ko ima socijalnu pomoć od 100 evra i onog koji zarađuje 100 hiljada dinara, zapravo, na isti način ga oporezujemo. Mi sad tu imamo čitav niz mera. One se nekako najlepše vide, čini mi se, kroz sistem socijalne zaštite, pre svega, zato što tu imate, od te čuvene Vulinove uredbe, koja ima već, evo, pa 5 i po godina, čini mi se, ona će uskoro naći, da je to neko dete koje se rodilo u oktobru ’14, evo, ono bi sada išlo u pripremni predškolski program, dakle, toliko dugo se ona primenjuje.
A Ustavni sud, eto, 5 i po godina sedi i ne rešava o tome ništa. U međuvremenu, ljudi su primorani da, kada ispune zakonske uslove za dobijanje socijalne pomoći, oni su sada podvrgnuti merama socijalnog uključivanja. Dakle, od stupanje na snagu te uredbe do kraja 2018. godine, najmanje 9.436 korisnika novčane socijalne pomoći je bilo prinuđeno da obavlja neku vrstu neplaćenog rada, da bi zadržali svoje pravo, ili da im se ne bi umanjilo. To kada je uvođeno, uvođeno je sa idejom da se korisnici novčane socijalne pomoći aktiviraju na tržištu rada, da oni mogu konačno da izađu iz tog kruga siromaštva i toga da zapravo godinama primaju socijalnu pomoć. Naravno, to nema nikakve veze sa realnošću, zapravo, jer poslovi na koje se oni upućuju su najobičniji fizički poslovi koji ni na koji način ne povećavaju nikakve kompetencije korisnika. Komunalna preduzeća, u najčešćem broju slučajeva, dobijaju besplatnu radnu snagu koja čisti lišće, sneg, održava puteve.
Imali smo čak i situaciju da su korisnici, zajedno sa tada ministrom Vulinom i tada gradonačelnikom Sinišom Malim, čistili baš deo Bulevara gde je Ustavni sud, tako da se tu nekako sudbina poigrala, da su sudije Ustavnog suda zapravo ulazile u taj deo ulice zahvaljujući tome što su korisnici očistili sneg. To je, dakle, jedna od mera. Pored toga imamo rast prakse koja je već ranije bila primećena, vezano za odlučivanje centara za socijalni rad o socijalnim davanjima. Dakle, vi sad imate sve veći i veći broj slučajeva u kojima centri za socijalni rad odlučuju o nečemu što se zove propuštena zarada, što je jedan vrlo zanimljiv i dosta rastegljiv koncept, gde u stvari centar za socijalni rad donese nalaz i mišljenje u kom utvrdi koliko je korisnik socijalne pomoći mogao da zaradi, a onda mu to obračuna tako što mu umanji iznos socijalne pomoći za taj iznos koji je mogao da zaradi.
To se radi prilično odokativno. Svi su oni mogli da budu zaposleni u studentskoj zadruzi Bulevar, i to je već godinama standard koji se primenjuje. I imate, pored toga, obavezu da podnesete tužbu protiv srodnika. To je jako teško nekim ljudima i oni odustaju od zahteva za socijalnu pomoć zato što bi trebalo da tuže svoju decu. Radi se o tome da po zakonu o socijalnoj zaštiti vi ste dužni da podnesete tužbu protiv srodnika koji su po porodičnom zakonu dužni da vas izdržavaju. Dakle, država je u stvari tim zakonom tada, tom odredbom, u stvari, je propisala da za svoje sopstveno blagostanje odgovoran je pojedinac, pa njegova porodica, pa tek na kraju država. I onda zapravo vi kada nemate dovoljno novca, prvo tražite, dakle, tužbom od svojih srodnika, pa onda, ako ne uspete, onda tek dobijete pomoć od države.
Tužite decu, tužite roditelje, tužite babe i dede. To su tužbeni zahtevi na 100, 300, 500 dinara i to se masovno podnosilo i sudovi su pretrpani tim tužbenim zahtevima, i to se rešava na jednom ročištu, ali opterećuje pravosudni sistem. Dakle, imate tužbe bukvalno na 100 dinara, gde korisnik podnosi tužbu protiv svog srodnika na 100 dinara, onda ovaj priznaje tužbeni zahtev, sud donosi presudu. Ona se nikada ne izvršava. Ali ono što je zanimljivo, iznos socijalne pomoći se umanjuje za taj iznos od 100 dinara, ili 300, ili 500. Dakle, to je sada druga praksa koja se primenjuje, i pored toga, imate sada čitav taj niz nekih najava koje smo mi mogli da vidimo kroz zakon o socijalnoj zaštiti, koje su u stvari polazile od te pozicije da su korisnici socijalne pomoći neka vrsta parazita, ljudi koji zloupotrebljavaju sistem. Čini mi se da je predsednik Vučić najavljivao da će skidati sa socijalne pomoći one koji su otišli na azil u Nemačku. To nisu ljudi koji su otišli na azil, nego je to njihov mehanizam preživljavanja: dakle, ljudi koji traže azil to rade početkom jeseni, prezime u stvari u tim zemljama, znaju da će biti vraćeni nazad, ali od tih davanja koje dobijaju u tim zemljama uspevaju ovde da prežive.
Tanja Ignjatović: Ali to je samo zbog toga što ti ovde dobiješ 9 meseci socijalnu pomoć, a ne 12.
Danilo Ćurčić: To je jedna od ključnih loših stvari koje već godinama postoje u sistemu. Dakle mi, ako ste radno sposoban korisnik novčane socijalne pomoći, vi je primate 9 meseci u toku godine. Dakle, 3 meseca ste sami sa sobom da se snađete, da rešite svoje pitanje siromaštva. Ono što je pored toga zanimljivo jeste da mi tu zapravo ne pričamo o ne znam kolikim iznosima socijalne pomoći. To je vrlo važno da se napomene.
Dakle, iznos novčane socijalne pomoći za pojedinca iznosi nešto preko 8 i po hiljada dinara. To je osnova na koju posle se dodaje 0,5 za supružnika i 0,3 za svako dete. Tako da cela porodica završi sa nekih 16-18 hiljada dinara. To je iznos sa kojim apsolutno nije moguće preživeti mesec. Ljudi, naravno, rade u neformalnoj ekonomiji. Ako u tome budu uhvaćeni onda im se pomoć smanjuje. Tako da ste vi u jednom sistemu koji ni na koji način ne odgovara na potrebe najugroženijih.
12 hiljada ljudi dnevno ide u narodne kuhinje, ali da biste dobili obrok u narodnoj kuhinji vi morate biti korisnik novčane socijalne pomoći. Dakle, ako ne možete da se kvalifikujete za novčanu socijalnu pomoć, zbog toga što nemate dokumenta, ne znate proceduru, ne znate jezik, nemate prebivalište, kako god – vi nećete imati pravo ni na taj jedan obrok koji bi mogao da vas spase umiranja od gladi. Dakle, sistem je potpuno nakaradno postavljen, i on dugo tako funkcioniše, nikakvim izmenama se nije pristupalo, dugo.
I sad imamo novi trend, Vulin je to uveo, a onda je ministar Đorđević nastavio sa idejom da će oni da reformišu taj sistem tako da se spreče zloupotrebe, pa je sad dominantan narativ da će se zakonom o socijalnoj karti, recimo, sprečiti da korisnici novčane socijalne pomoći dolaze Audijem po svoju socijalnu pomoć, što je izgovorila predsednica vlade Ana Brnabić. Čak i da zamislite da neko sa Audijem dođe po socijalnu pomoć, on od tog iznosa teško da može da napuni ceo rezervoar tog Audija. Tako da, dominantan narativ u stvari jeste da su to ljudi koji zloupotrebljavaju sistem, i sada mi moramo to da zategnemo da bi manje izdvajali za njih. Ili moramo da ih nateramo da rade, pa evo sada uredbe koju je uveo ministar Vulin koja navodno utiče na to da ljudi počnu da rade. I sve ovo je samo u sistemu socijalne zaštite. Mi pored toga imamo, u raznim drugim oblastima, slične trendove koje smo mogli da primetimo, koji pokazuju odsustvo brige države o osnovnim socijalnim pravima građana.
Tanja Ignjatović: Ja uvek gledam kako prolaze žene i majke, jer najveći broj samohranih roditelja ili jednoroditeljskih porodica su žene sa decom. Svakoga dana slušate priču o tome da nas nema, da nas godišnje nestane jedan grad od 40 hiljada. U tom smislu su mi uvek zanimljive te priče o fleksibilizaciji radnih odnosa, što se najčešće odnosi na žene. Znači, one će raditi privremeno, povremeno, skraćeno i tako dalje, a to će smanjiti pritisak na jasle i vrtiće. Da li to nama država kaže: mi ćemo sad iskoristiti žene i njihov neplaćeni posao da se brinu o deci koja bi trebalo da budu u jaslicama i vrtićima, što njih isključuje sa tržišta rada, što ih zapravo čini ranjivima u odnosu na situaciju, recimo, nasilja.
Mnoge žene koje kod nas dolaze i koje su nezaposlene ne mogu da nađu posao i seriju poslova koji traže određene uslove, na primer, da je radno vreme duže, da je popodne, da se radi vikendom, da se radi noću, jer kad imaju decu predškolskog uzrasta, one ne smeju da ih ostave same. Čak i da ima dovoljno jaslica, one se sve završavaju u 6 sati popodne. Dakle, imate ženu koja ima troje dece predškolskog uzrasta, od čega je jedno jasleno, dvoje idu u vrtić, kojoj je muž nasilnik koga su stavili u pritvor na 30 dana zbog nasilja, koja ostaje sa troje male dece, koja je zaposlena i koja je sad u pat poziciji. I radi na jednoj opštini, a živi u drugoj.
I to njeno dete neće upisati srednju školu, ući će u svet rada sa nezavršenom osnovnom školom ili početi da radi od 15. godine, jer na neki način mora da finansira porodicu, a nema šanse da ima neko bolje obrazovanje, jer mu država to ne omogućava. Mi imamo ozbiljan problem sa izdvajanjem dece iz porodice, zato što nemamo programe socijalne podrške, i to različite i ciljane podrške porodicama. Nisu sve porodice iste u problemima: neke imaju zdravstvene probleme, neke imaju probleme siromaštva, neke dugova. Neki ljudi imaju problem sa narkoticima, alkoholizmom, sa mentalnim bolestima. Neka deca nemaju roditelje, ali imaju srodnike, bake i deke.
Mi godinama govorimo: „Hajde da podržimo porodicu, da deca rastu u porodici, da ih ne izdvajamo u hraniteljske porodice ili domove, što faktički više košta. Kad pitate žene: jel su vam rekli da imate pravo kad ste u Beogradu na posebnu novčanu pomoć za žrtve nasilja u porodici? Nikad čule! Sad se vi pitate a čije to interese štiti neko ko radi u centru za socijalni rad. Kao da im neko, što usmeno što pismeno kaže: „Smanjite“.
Svetlana Lukić: Te poruke se stalno šalju. I više niko ne mora da sudijama, tužiocima kaže: „Pazite šta radite“. Oni sami već paze šta rade. Danilo, ako nema nešto preče što bi dodao, ja sam htela da nastavimo da razgovaramo na temu nekih drugih grupacija naših sugrađana koji imaju druge vrste problema, kao što je problem stanovanja ili pristup zdravstvenoj zaštiti.
Danilo Ćurčić: Vezano za zdravstvenu zaštitu, u Skupštini je usvojeno zanimljivo rešenje, gde se uvodi neka vrsta kazni za građane koji se ne odazovu na preventivne skrining preglede. U pitanju je smanjenja izdvajanja iz budžeta, jer vi imate poziv za skrining pregled koji je u nacionalnom skrining planu, koji ako propustite, a obolite od karcinoma u tom ciklusu pozivanja, snosite 35% cene lečenja, što je u Srbiji pitanje života i smrti kada pogledate prosečne plate i prosečne troškove lečenja karcinoma.
Niko nije ni ukazao na ovu, čini mi se, problematičnu temu vezanu za zakon o zdravstvenom osiguranju. Svi su se bavili pitanjem poklona lekarima, a ovo smo nekako propustili. Dakle, ovo se već primenjuje tako da možemo da zamislimo neku manje pismenu ženu, jer najčešća tri kacinoma pogađaju žene, koja propusti da dođe na pregled, pa ne opravda svoj izostanak, a onda oboli – ona će biti dužna da plati 35% cene lečenja, što je nekoliko hiljada evra.
Celoj porodici obolele se sada nameće problem da nađe novac za lečenje. Dakle, niko tu ne govori da preventivni skrining pregledi nisu korisni, da ne pomažu, ali činjenica je da vi uvodite prevenciju pod pretnjom novčane kazne. Sličan sistem je usvojen i u zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, gde je već uveden uslov: da bi se dobio dečji dodatak, sva deca u porodici moraju da budu vakcinisana od svih obaveznih vakcina i da pohađaju redovno školu.
A onda imate državnu statistiku koja kaže da je jako mali broj romske dece obuhvaćen svim obaveznim vakcinama, što znači da će ova mera neproporcionalno pogađati romsku decu, koja su već posebno ugrožena, dakle dodatno ih još marginalizovati. Dakle, takva rešenja su usvojena, primenjuju se. Ona zapravo ne služe ničemu drugom nego da smanje izdvajanje iz budžeta za razne usluge sistema zdravstvene zaštite, ili konkretno vezano za finansijsku podršku porodici sa decom.
U oblasti stanovanja je slična situacija. Otvoreno se kaže da u Beogradu nema mogućnosti za stambeni dodatak, zato što to ne može da se primeni. I ako Beograd to ne može, zašto onda očekujemo od Surdulice da može. Niti ona ima u budžetu tih para, niti ona može da se time bavi. Onda imate bočni udar na stambenu politiku kroz zakone o jeftinim stanovima za vojsku i policiju. U međuvremenu nikakvog sistema socijalnog stanovanja nema u Beogradu, gde u Zemun polju 12% porodica živi bez struje u socijalnim stanovima, bez ikakve mogućnosti da se to pitanje reši, zato što nemaju novca da to plate.
Grad Beograd je pokrenuo sudske postupke da ih iseli zato što oni to ne plaćaju, a stanovanje košta, u socijalnim stanovima, malo manje nego na tržištu. Dakle, vi nemate nikakav poseban benefit ukoliko živite u socijalnom stanu. Isto u sklopu mera štednje uvedena je odredba kojom se vi ako imate zakup stana po zakonu o socijalnom stanovanju, ili zakonu kojim su regulisane izbeglice ili, kako se pogrešno kaže, raseljena lica, pošto ni ne postoji zakon koji to reguliše – vi imate obavezu da plaćate porez na imovinu kao bilo ko drugi ko poseduje imovinu. Čak u nekim situacijama izbeglice, koje traže sada smanjenje poreza zbog toga što žive u tim stanovima, ne uspevaju ni to da dobiju, jer uprava javnih prihoda za dokaz o tome da oni stanuju u tim stanovima traži prijavu prebivališta, koju izbeglice ne mogu da imaju po samoj prirodi svog statusa.
Vi u suštini imate ljude koji sede i čekaju da budu iseljeni, ili plaćaju neke kamate upravama javnih prihoda, zato što je neko odlučio da oporezuje stanovanje koje je njima dodeljeno upravo zbog toga što su stambeno ugroženi. Dakle, preokret u odnosu na ono što bi trebalo da bude država koja je odgovorna prema građanima koji su socijalno ili stambeno ili na bilo koji drugi način ugroženi.
Tanja Ignjatović: Kada raspolažete podatkom o nekom problemu, kako se zapravo pristupa rešenju tog problema? Da li tako što prebacite svu odgovornost na nekoga kao da je to nekakav nemar, kao da je to nekakva, ne znam ni ja šta, namera, ili počnete da razmišljate – dobro, hajde da vidimo ko to zapravo nije otišao na skrining, da li je to gradska populacija da li je to visokoobrazovana populacija, da li su to zaposlene žene. Ja sam dobila poziv za redovni skrining, telefonom. Ali kako zovu Rome u neformalnim naseljima ili žene koje žive u selima, daleko od gradova, gde i ako je dobiju ona treba da plati autobusku kartu do grada.
Meni su juče u Pančevu rekli: „Razumete li vi da ja iz Pančeva u Beograd ako idem sa ćerkom, treba da platim u jednom pravcu hiljadu dinara i u drugom pravcu hiljadu dinara? Ukinuli su nam voz koji je bio jeftin“. A zamislite selo 40 kilometara udaljeno od bolnice, pa da tamo odete i obavite taj skrining baš kada vam je rečeno da treba da dođete, a da ste, na primer, žena koja ima 50 godina, u poljoprivredi radite i tako dalje.
Mene je zanimalo i ovo izdvajanje dece iz porodice. Najviše kada su u pitanju situacije nasilja u porodici, kad je majka žrtva i navodno nije uspela da zaštiti dete. I onda kad sam jedne godine pitala republički zavod da mi daju spisak centara koji su imali takvu decu, i oni mi ga dali, ja sam na adrese 56 centara poslala pitanja: „Kakve su bile okolnosti? Šta ste vi preduzeli da zaštite majku?“ Ali sledeće godine više nisam mogla da vidim tu decu. Ta kategorija je pripojena deci žrtvama nasilja, pa se ne zna da li su oni direktno zlostavljani od strane oca, oca i majke, ili otac zlostavlja i majku i decu.
Jedne godine je objavljen podatak koji je šokirao: 440 dece je izdvojeno iz porodica zbog socioekonomskih razloga. Znači, oni obično idu u hraniteljstvo ili u domove. Ali to nije osnova za izdvajanje. Dakle, siromaštvo nije osnova za izdvajanje deteta iz porodice. I nisam uspela da dokažem sistemsku diskriminaciju gotovo ni u jednom slučaju, sem u jednom: uzeli su dete seoskoj porodici 40 kilometara udaljenoj od mesta gde dete ide u srednju školu, jer roditelji ne mogu da plate autobus, ali su plaćali hranitelju da to dete živi u gradu. Ja sam bila u potpunom šoku, jer da su taj novac dali porodici dete bi se vozilo i hranilo. Tu su priznali diskriminaciju, ali ja nisam imala ideju da u pojedinačnim slučajevima dokazujem diskriminaciju, nego sistemski – dakle, da zakon nije napravljen tako da omogućava da deca ostanu u porodici. Centri za socijalni rad ne vrše sistemsku diskriminaciju zato što je neko neosetljiv, nego zato što nemaju druge instrumente. Kada vide taj jad i bedu, oni kažu: „Dobro, ništa drugo ne možemo sem da stavimo dete u hraniteljstvo“.
Roditelji pristanu, jer ništa drugo ne mogu. I tu imate puno problema, i u hraniteljskim imate problema, ni dovoljno kontrole, ni dovoljno resursa. Po školama to čujem, razne stvari koje se dešavaju deci u hraniteljskim porodicama, razne vrste zloupotreba, iako je to dobar institut načelno. Tako da, to je taj nedostatak brige da se izađe u susret potrebi, razumevajući na kom mestu je problem.
Svetlana Lukić: Vi ste u svom izveštaju napomenuli i ljude koji imaju multiplu sklerozu, za koju se trijumfalno najavljuje da će početi da se leči lekovima koji su otprilike iz prošlog veka.
Danilo Ćurčić: Prema podacima MS platforme, svega 12% pacijenata koji imaju multiplu sklerozu imaju terapiju o trošku republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Dakle, 88% ljudi nema, makar po podacima koji su nama dostupni. Znači, sekundarni su izvori, nisu naši izvori. U svakom slučaju, nema razloga da ne verujemo. Tu se otvoreno govori o tome da država nema para za to. Dakle, mi nemamo para da vas lečimo od multiple skleroze, zato što su to skupi lekovi. Vi ne možete da kažete da nemate para za to dok istovremeno kupujete pancire, pravite fudbalske stadione i slično. I kad pričate o socijalnim pravima, oni kažu „pa evo, nama su skočile investicije“.
Mi pričamo o ljudima koji su nezaposleni, pričamo o ljudima koji se nikad neće zaposliti ni da motaju kablove u tim fabrikama koje dolaze, zato što nisu kvalifikovani, nemaju dokumenta, žive u neformalnim naseljima, nemaju regulisano prebivalište, kako god, birajte šta hoćete od problema, ili su bolesni, recimo. Evo, recimo, boluje od neke bolesti: on nije taj na kog će biti primenjena ta mera koja sada dolazi kroz investiciju, izgradnju fabrike u jednom mestu. Dakle, ja nisam siguran da nama treba nacionalni fudbalski stadion ili da nam treba 40 miliona evra za Zvezdu i Partizan, a da istovremeno kažemo da nemamo pare za ljude koji imaju multiplu sklerozu.
Jednostavno, to je neprihvatljivo. I to što mi uspemo da pomerimo u nekim pojedinačnim slučajevima, to je kap u moru, jer sistem je stabilan na poziciji štednje. Sistem je u stvari takav da ono što smo imali sa Draganom Markovićem Palmom, sa one 2 hiljade za gospođu, 3 hiljade za gospodina, da se cela Srbija smeje na Jutjubu tome i dolaze televizijske kamere da snimaju, to je zapravo sistem koji Srbija hoće da izgradi. To je sistem u kome ste vi svoje dostojanstvo podastrli pred nekog lokalnog šerifa koji kaže. „Evo, za gospođu 2 hiljade, neka se sin javi“.
I on vam zapravo daje milostinju daje vama, umesto onoga što bi trebalo da bude vaša pozicija u tom sistemu: vi ste građanin koji se nalazi u stanju socijalne potrebe i koji ima pravo da mu sistem u kome živ pruži mogućnost da izađe iz tog stanja i da nastavi normalno da živi. Dakle, vi ste sveli građane na podanike, na ljude koji mole za lekove za multiplu sklerozu, pa i onih 35% cene lečenja kancera neko neće moći da plati, pa će da moli nekoga da mu pokrije troškove lečenja.
Vi molite za socijalnu pomoć. Vi molite da vas ne izbace iz socijalnog stana. Vi stalno samo molite, molite, molite i pokušavate, u stvari, da navedete državu da ma se smiluje na kraju. Dakle, ne ona vama da omogući da ostvarite prava koja vam pripadaju, nego da se smiluje neki lokalni moćnik da vaša prava budu manje prekršena.
Tanja Ignjatović: Podaci kažu: dve trećine, to je 66% građana, ima subjektivni doživljaj siromaštva. Znači, mi smo svi doista na ivici. Tako da, ti si potpuno u pravu. Nije to pitanje male grupe ljudi kojima treba pomoć, nego naprotiv, većine.
Svetlana Lukić: Ljudi koji su u tako očajnoj situaciji iz različitih razloga su jako pogodni za svakog autoritarnog vladara, jer niti glasaju, niti se interesuju, oni su idealni podanici.
Danilo Ćurčić: Ako vi radite za 300 evra, a morate da platite 150 stan, ili 200, i da preživite, vi nemate vremena da se bavite političkim pitanjima. Vi ste u situaciji u kojoj morate da preteknete od početka do kraja meseca. Kad govorim o korisnicima socijalne pomoći, to je još gore. Onda zapravo tu nema ni tih 300 evra, nego se radi o 100 od kojih pokušavate da živite, i da nešto sa strane prodate na pijaci, odradite neki posao nekome, da biste uspeli. Apsolutno savršena situacija za svakoga ko želi da vlada.
Peščanik.net, 20.02.2020.