Radio emisija 14.10.2005, govore: Miljenko Dereta, Miroslav Prokopijević, Milan Vukomanović i Jelena Milić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Vest o pojavi ptičijeg gripa mesecima je putovala od nemila do nedraga i evo, najzad je stigla i kod nas. Kakvu organizovanu državu imamo, najviše bi trebalo da se uzdamo u same ptice i njihovu kondiciju. Kažu da one mogu da bez odmora, tj. bez sletanja na naše bare, dnevno prelete oko 400 kilometara. Kako nam se država smanjila, mogle bi bez velikog napora da nas prelete – ako ih lepo zamolimo.
Međutim, pošto sa ptičurinama, kao sa partnerima u pregovorima, nikada niste načisto, naša država je spremila akcioni plan borbe sa najnovijim neprijateljem. I dok neki epidemiolozi emituju zabrinutost, njihova koleginica iz Centra za prevenciju i kontrolu bolesti nam poručuje da možemo biti spokojni, jer je vlada donela plan akcije u kome lepo piše šta ko treba da radi od ljudi, a od ptica se očekuje minimum – da ispoštuju odluku koja je izašla u Službenom glasniku Republike Srbije. Ako do te pandemije i dođe, valjda će nam na nadležnom mestu kao olakšavajuću okolnost uzeti to što smo počeli pregovore o stabilizaciji i asocijaciji i što je PTT već izdao poštansku marku koja se zove ‘pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji’, na kojoj je prikazana kapija na kojoj lepo stoji putokaz ka Evropi.
Nezamislive i neizrecive stvari nam se mogu uskoro dogoditi. Preživeli smo Miloševića, ali pitanje je da li ćemo ovaj virus. Međutim, strah bi opet mogao biti naš saveznik, kao kada smo se toliko uplašili pomračenja Sunca da smo se svi sakrili u kuće. Tako i sada jedno od rešenja može da bude da se zatvoriš u kuću i čekaš da pošast prođe. Ipak, moraćemo da izađemo po hranu, po vodu, da prošetamo pse ili da bacimo đubre. Iz toga sledi da najveću šansu da prežive pandemiju imaju haški optuženici, izolovani, paženi i vakcinisani, i haški begunci, sakriveni, izolovani po vojnim objektima, manastirima ili zemunicama.
O pandemiji treba razmišljati i kao o mogućnosti da napravimo privredni bum i postanemo brže nego što to i čudesni ministar Parivodić misli, privredni tigar na Balkanu. Možemo, na primer, na Torlaku da proizvodimo mnogo vakcina i da ih prodajemo za devize, da Dinkić još poveća devizne rezerve, a u Gornjem Milanovcu možemo da pravimo maske od čije bi prodaje mogli da završimo Đurđeve Stupove i oslikamo svih 1,2 hektara freski u Hramu svetog Save. Mi smo, kad malo bolje pogledate, ne budući privredni tigar, nego Herkul koji ubrzano raste u kolevci Balkana.
I najzad, nadam se da će se Koštunica dosetiti da malo odugovlači pregovore o statusu Kosova dok ne sačekamo našu saveznicu pandemiju. Kad ona prođe, da se prebrojimo mi i Albanci, da vidimo koliko je kojih ostalo. Možda nam se pregovaračka pozicija naglo popravi.
U očekivanju pandemije treba da se izborimo sa meningitisom i prljavim rukama, treba da uništimo 3,5 miliona protivpešadijskih mina, treba da pošaljemo Mladića u Hag, treba da dočekamo da se reši smrt vojnika u Topčideru. Kao što znate, još jedan mladić je u kasarni izgubio život, roditelji sumnjaju da se radi o samoubistvu. Država se nije oglasila, a i kako bi kad nema ni ministra vojnog ni načelnika generalštaba. Ali zato ima ministra spoljnih poslova koji smatra da je normalno i da je moralno da izda saopštenje i to u ime ministarstva spoljnih poslova, a ne u lično ime ili ime SPO-a, u kome sumnja u samoubistvo. Izluđujući je taj brlog od političke scene u kojoj se ne zna ko koga glumi, u kojoj se ne zna ko koji tekst treba da izgovori. Što bi rekao Didro – logično je da biskup prodaje bule, a da trgovac vara na merenju, nemoral počinje kada trgovac prodaje bule, a biskup vara na merenju.
Ovo je Peščanik, na početku emisije slušate Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.
Miljenko Dereta: Ako je nama, a jeste, prioritet pitanje Kosova, onda ne stavite Sandu Rašković da vodi takav jedan proces. Onda vidite da je njeno imenovanje, kombinovano sa Davinićem i svim sličnim događajima, jedan proces u kome DSS zauzima sve ključne pozicije u politici, društvu, vladi, a pritom nisam siguran da razumeju kolika je to odgovornost. Imate utisak da se priprema teren u kojem će jedna stranka, koja ima jedva 10% podrške građana, preuzeti kontrolu nad državom i iz viših nacionalnih interesa, kako se to onda kaže, zaustaviti proces demokratizacije, čak možda izbeći neke procedure, kao što su izbori. Ne bi me čudilo da se pred sledeće izbore dogodi nešto vrlo ružno vezano za Kosovo, što bi onda moglo da te izbore odgađa, pomera, stavlja pod znak pitanja, stvara klimu u kojoj se ljudi neće opredeljivati po dugoročnim prioritetima nego po vrlo kratkoročnim, emotivnim reakcijama.
Svetlana Lukić: Kako onda da čitamo pohvale Oli Rena, posle koji nam ovi kažu – eto dokaza da smo na dobrom putu, mi imamo međunarodno priznanje.
Miljenko Dereta: Oko tog međunarodnog priznanja je bilo nekoliko javno izrečenih laži upravo iz vlade. U dva dana na istoj televizijskoj stanici, B92, gostovala dva ministra iz vlade koji su dali potpuno različitu informaciju o tome da li se sudstvo pominje u dokumentu Međunarodnog monetarnog fonda ili ne. Jedan je rekao da, drugi je rekao ne, znači jedan od ministara laže. To je jedno, drugo, postoji nešto što je inercija evropskih integracija. Vi vidite kako su bili teški pregovori oko Turske i Hrvatske. Čini mi se da smo mi u to ušli po nekoj inerciji i to iz dva razloga. Prvi je taj što je sve prisutniji regionalan pristup procesu integracije. Drugi razlog je taj što se očigledno kroz taj proces vidi neko rešenje za Kosovo. Evropa rešava svoje probleme, ne rešava naše probleme. Podsećam na one ćuške i zauške koje smo dobili kada nam je rečeno da će sve stati ukoliko – i sad idu svi oni uslovi koje već znamo.
Vidite koliki je pritisak iz Evrope i po pitanju manjina. Rasim Ljajić će imati vrlo tešku ulogu da sada pred Savetom Evrope odbrani našu politiku prema manjinama, ne zato što je ona loša, nego zato što je ona uvek mogući predmet manipulacije. Lično mislim da je naša politika prema manjinama bolja nego što je bila, ali da istovremeno pokazuje ogroman stepen nerazumevanja potreba manjina, pre svega u javnim istupima političara koji neodgovorno pričaju stvari koje manjine drukčije čuju nego što ih oni izgovaraju.
Svetlana Lukić: Oli Ren je u stvari imao najozbiljnije lice, ovi su bili veseli, sa šampanjcem, on je sve vreme bio ozbiljan.
Miljenko Dereta: Zato što je za Evropsku uniju proširenje veoma ozbiljno pitanje, ne samo zbog toga što dolaze neki za koje ne znaju tačno kako će se ponašati, nego zato što imaju unutrašnji problem oko proširenja. I možemo se mi postaviti naglavačke, na trepavice, o svemu će odlučiti referendumi u okviru Evropske unije. Nama se može dogoditi da nam, recimo, Francuska kaže ne. Ono što ja ne razumem, bez obzira kada će taj referendum biti, za 5, 10, 15, 20 godina, da mi već danas nismo počeli jednu vrstu predstavljanja Srbije francuskoj javnosti. Ne pozivanje na vekovna tradicionalna prijateljstva, jer su to mitovi, nego na prikazivanje evropskog kapaciteta Srbije. Ja mislim da ona ima evropski kapacitet i ljudski, nema tehnološki, jer smo bili izolovani, ali ima ljudski kapacitet koji može doprineti Evropi.
Vi imate tu aferu koja je prosto neverovatna po svom trenutnom ishodu, a to je da je ustanovljeno da je u ministarstvu odbrane neko optužen za korupciju, za nanošenje štete državi, a jedini koji je pritvoren je čovek koji je proizvođač. Ja uopšte ne znam da li je on nekoga korumpirao ili nije, ali jedini sedi u zatvoru. Razgovara se o tome da li će ministar odbrane biti naš predstavnik u Ujedinjenim nacijama, dakle, stvara se jedna namerna konfuzija oko toga, gde se pokazuje da je najslabija karika na kraju uvek građanin, da je on najmanje zaštićen. Dakle, taj Mile Dragić eto sada, ja imam utisak, na pravdi boga sedi u zatvoru – ni kriv ni dužan, zbog unutrašnjeg obračuna u G17 plus, koji je očigledno predao DSS-u ministarstvo odbrane, time zapravo trgujući unapred oko predizborne koalicije. Postizborna koalicija nikome od njih neće biti potrebna, jer neće preći cenzus. Dakle, trgovina u kojoj se traži predizborni koalicioni partner da bi ta grupa koja upravlja finansijama u ovom trenutku ostala u vlasti i ostala na mestima gde će kontrolisati finansijsko poslovanje cele zemlje, svih nas zajedno.
Svetlana Lukić: U slučaju Mileta Dragića, u zatvoru je onaj koji je dao mito, a onaj koji ga je primio nije.
Miljenko Dereta: Tačno tako. Očigledno je da onaj koji je mislio da i njemu pripada deo mita nije primio svoj deo pa je onda i pokrenuo celu tu akciju. Ono što je u celoj stvari potpuno neverovatno jeste to moralno srozavanje ključnih ljudi iz vlade. Posebno mi je bio neprijatan razgovor Verice Barać i ministra Dinkića na nekoj televiziji u kojem ju je on, u nedostatku pravih argumenata, javno optužio da je falsifikovala podršku u okviru G17 plus. To nije čak ni prljav veš iz države, to je prljav veš iz jedne stranke, koji neko ko je na vrlo odgovornom mestu iznosi, i moram da kažem da me je gospođa Barać u tom trenutku zadivila svojom mirnoćom, jer je rekla – ovo se može rešiti samo na sudu, ali šta to vredi kad će se gospodin Dinkić sigurno pozvati na svoj imunitet. Što on u prvom trenutku nije demantovao, a tek na kraju je onako promrmljao – u vašem slučaju se neću pozvati na imunitet.
On nam tu preti na vrlo zanimljiv način, dakle, ako se ne reši do kraja slučaj Davinić, ja izlazim iz politike. Šta sad mi trebada radimo? Srbija treba da stane i da kaže – o, ne, Mlađane, vrati se, Dinkiću, gde si? Šta misle ti ljudi? Šta misle, da su nezamenljivi. Ako se to ne reši onako kako on misli da treba da se reši, onda će on da nas napusti i otići će valjda na neko mirno mesto da uživa u svemu onome što je stekao poslednjih pet godina kontrolišući sve finansijske tokove u ovoj zemlji. Takvu vlast, takvu moć ja ne znam da ima bilo ko drugi u bilo kojoj drugoj državi na svetu.
Ova vlada je dostigla ideal kome teži svako društvo, a to je potpuna transparentnost. Dakle, oni transparentno lažu, transparentno kradu, transparentno krše zakone, zapravo nam govore – šta nam možete. Ta bahatost se ogleda i u činjenici da jedna stranka koja se diči poštovanjem prava, legalizmom i tako dalje, napravi takav strašan previd, pa dva prebega imenuje za zamenike ministara. Dakle, oni se toliko osećaju sigurno u zloupotrebi da prave tako kardinalne greške. I moram da kažem da se i druga strana u svemu tome ponaša krajnje iznenađujuće. Dakle, vi ste uhvatili vladu kako krade i umesto da sad na tome radite kroz institucije, vi se ponašate kao i oni nekad, kao uvređena primadona i kažete – parlament nije legitiman i zato mi nećemo učestvovati u njegovom radu. Takve stvari nas mogu sprečiti da uđemo u Evropu.
Ja mislim da je odluka o izlasku iz parlamenta bila brzopleta, da je to bila odluka ljudi koji ne vide kako bi u ovom trenutku mogli da budu efikasni na neki drugi način. Njihova pozicija u parlamentu zaista jeste teška, utoliko što bi oni morali da na rušenju vlade rade zajedno sa radikalima, kojima rušenje vlade nije ni na kraj pameti. Dakle, jeste njihova situacija teška, ali ko kaže da mora da bude lako. Ta odluka je pogrešna iz više razloga. Prvo, tajming je katastrofalan, na godišnjicu 5. oktobra, tri dana pre nego što ćemo započeti taj bolan i dugotrajni proces dogovora sa Evropom, vi povlačite potez kojim pokazujete da ne pristajete da delujete unutar institucija. Druga otežavajuća okolnost jeste da je Tadić istovremeno predsednik države i predsednik partije, te vi imate predsednika države koji kao predsednik partije pozove svoje članstvo da ne učestvuje u radu jedne institucije. Normalna situacija po meni bi bila da Tadić kao predsednik države pozove predsednika partije i kaže mu – je li, bre, šta radiš. Budući da ne želi ili ne može da se odrekne funkcije predsednika partije , on dovodi pod sumnju i svoju i sve druge institucije države i ugrožava ih. Treća stvar koju treba uzeti u obzir jeste da je ceo Savet Demokratske stranke jednoglasno smatrao da to nije dobra odluka. Mislim da je ovo bila izvanredna prilika, koja se namestila kako bi čovek samo poželeti mogao, da se pokaže jedna drugačija politička kultura i da se kaže – u sličnoj situaciji pre par godina, DSS je izašla iz parlamenta i time pokazala nepoštovanje prema institucijama. Mi ćemo ostati u institucijama i u okviru njih ćemo se boriti za poštovanje zakona i naših prava. To je marketinški fantastičan potez i zabrinjava me to što je gospodin Tadić okružen ljudima koji bi trebalo da prepoznaju takvu marketinšku priliku. A ako se pokaže da su oni u pravu, svaka im čast.
Vi ste imali hapšenje Batića, apsolutno nedopustivu stvar. Imali ste predsednika države koji je čekao dva dana da traži da mu se dostave dokumenta. To se ne radi tako. Predsednik države pozove predsednika vlade i kaže – sutra u 2 sata kod mene, da mi objasniš šta se to dogodilo. Ako ovaj kaže – zauzet sam, onda, što bi rekao moj kolega iz jedne susedne države, pošalješ specijalnu jedinicu da ga dovede, diskretno. Zato što si ti predsednik države i predsednik vlade mora da se odazove tvom pozivu na razgovor. Ne, ovde je ta kohabitacija dovela do međusobnog tolerisanja mlake, neodlučne politike. I ja mislim da se tu gospodin Tadić ljuto vara, jer bez obzira na sve – Koštunica vuče poteze. A Tadić po svojoj funkciji predsednika, nema te instrumente. On bi mogao da ima autoritet koji zahteva objašnjenja, ali on ga ne uspostavlja. On oko sebe ima vrlo mlade saradnike i čudi me da ga ti mladi ljudi u odelima i sa kravatama ne guraju ka jednoj takvoj politici.
Svetlana Lukić: Rekli ste šta nam predsednik vlade poručuje kada Sandu Rašković – Ivić postavi na mesto šefa Koordinacionog centra za Kosovo, ali i predsednik Tadić nam nešto poručuje kad Batakovića uzme za savetnika za Kosovo.
Miljenko Dereta: Naravno, i ono što se svi trudimo da nekako definišemo, a da ne uvredimo Demokratsku stranku, jeste da se ona još uvek nije profilisala kao dovoljno ne-nacionalistička da bi bila zaista proevropska i promoderna. Ja moram da citiram jednu osobu koja je nedavno razgovarala sa nekim ljudima iz Demokratske stranke. Znaš, kaže, da nisam znao gde se nalazim, mislio bih da sam u Radikalnoj stranci. Oni zapravo ne znaju šta njihovi birači žele da čuju, oni svi govore na osnovu nekih stereotipa o tome kako je za građane Srbije ključno pitanje zadržavanja Kosova u okviru Srbije. Kao da su građani glupi. Ljudi hoće da čuju dugoročnu strategiju i trenutnu taktiku da se poboljša ekonomska situacija u zemlji. Ja nisam ekonomista, ali vidim na svakom koraku da prosto ljudi grcaju, neizvesnost je ogromna među građanima i nezaposlenost je ogromna, posebno među mladima.
E sad, hajde malo optimizma. U svemu tome mislim da stasava jedna generacija mladih koja je reafirmisala solidarnost i prijateljstvo. Svi mi smo se borili za sopstveni opstanak u vrlo malim grupama, jedna od najmanjih je ova okupljena oko Peščanika, ali ne postoji jedna otvorenost ka širenju tog kruga. Nedavno se pojavila ova deklaracija koju je potpisala jedna vrlo zanimljiva grupa intelektualaca, među kojima ima nekih koji su uvek samo potpisivali takve peticije, a nema jako mnogo onih koji su nešto u tom smislu i činili. To nije čak ni javna obznana jedne peticije, jednog stava, ne, to je bio zaključak koji je serviran javnosti i koji je jedna grupa formulisala i kao takvog ga ponudila, dakle, ne na dijalog, nego na usvajanje. I meni je to jedan nedostatak demokratske kulture, gde vi ne otvarate dijalog po pojedinim pitanjima, nego izdajete saopštenja.
Da, Most slobode je iskorišćen da se slobodno izrazi svoja politička volja. Meni je to zapravo vrlo duhovita akcija ali, nažalost, sa porukama koje nisu dobre. Dakle, tačno je da građani treba da počnu da koriste most onog trenutka kad je on završen, a ne da čekaju kada će doći neko iz Evrope da prošeta tim mostom, ali se sve to moglo uraditi uz poštovanje i institucija države i institucija Evrope. Dakle, sa Evropom je bilo dogovoreno da most bude zvanično otvoren tada i tada, a onda je gradonačelnica revolucionarno prošetala preko mosta, ali u društvu socijalista zbog kojih je taj most srušen. To jeste primer dobrog marketinškog korišćenja političke prilike koja ti se pruži, ali mislim da je to trebalo malo drugačije inscenirati. Trebalo je prosto reći – evo, ja kao gradonačelnica dajem dozvolu da se most otvori, a onda ćemo ga zvanično otvoriti onako kako je dogovoreno sa institucijama države. Ja razumem i njenu poziciju, jer ona na to otvaranje nije ni bila pozvana, što takođe otvara jednu temu s kojom ćemo morati da se suočimo, a to je – imamo li mi prava da na taj način ne poštujemo izbornu volju građana. Dobro, znamo zašto su radikali pobedili u Novom Sadu, ali oni su sad tamo na vlasti i bilo bi logično da je u šetnji sa predsednikom Izvršnog veća Vojvodine, sa predsednikom skupštine i sa Oli Renom i gradonačelnica Novog Sada, ma kako bi meni ta slika bila neprijatna. To je neprijatnost demokratije. Izabrali su nekoga ko meni ne odgovara, ali on je sada tu i moramo ga kao instituciju gradonačelnika poštovati. Ono što je važno, to je da je taj most otvoren i da građani Novog Sada sad mogu da ga koriste, to je zapravo jedino važno.
Svetlana Lukić: Da, to je izborna volja građana Novog Sada, kao što je izborna volja građana Niša da im gradonačelnik bude Smiljko Kostić, ali volja je i moć predstavnika međunarodne zajednice da odbiju da sarađuju Smiljkom Kostićem zbog njegovog odnosa prema Lazareviću, odnosno Haškom sudu, kao i da neće da sarađuju sa radikalima – mi smo finansirali ponovnu izgradnju mosta i nećemo da pričamo sa radikalima. I kakva je to sad stupica, s jedne strane imamo izbornu volju građana, a s druge strane imate ljude koji kažu – ne, jer gradonačelnica podržava sve ono zbog čega smo mi taj most srušili.
Miljenko Dereta: Da, vi ste u pravu, ali ja to ću porediti sa procentom prostora koji u medijima u Francuskoj dobija Le Pen. Dakle, on je politički neprihvatljiv za veći deo javnosti, ali on ima jedan demokratski prostor u kome država ima obavezu da mu dozvoli da se oglašava, ali istovremeno mu ona jasno svaki put poruči, i mediji mu poruče, i javnost mu poruči da su njegovi stavovi neprihvatljivi. Dakle, ja nisam očekivao da se Oli Ren grli, ljubi i srdačno razgovara sa gradonačelnicom Novog Sada, mada negde mislim da je to bila prilka da se radikali prevedu na drugu stranu mosta, da im se pokaže da u nekim stvarima mi poštujemo demokratske procedure i mišljenje građana. Više ni Radikalnu stranku ne možemo gledati kao monolitnu. Njihovo ćutanje povodom svega što je Šešelj izgovorio u Hagu je meni indikativno. Oni nisu rekli – evo, to je naš program, sad ste ga čuli ponovo od našeg šefa, nego su se pravili da taj prenos gledali nisu i da te novine čitali nisu.
Postoji tu neka unutrašnja dinamika koja pokušava da promeni njihovu situaciju večite opozicije u položaj prihvatljivog partnera demokratskih institucija. Moramo pronaći jezik na kojem ćemo radikalima reći da su njihovi stavovi neprihvatljivi. Ako taj dijalog ne postoji, nego je to samo udaranje šamara, pa ko će jače, onda ništa nećemo postići. Prosto mislim da je proces privođenja Radikalne stranke nekom razumu, nekom demokratskom jeziku, jednom demokratskom procesu, u punoj meri nešto što nam predstoji, hteli mi to ili ne. Ne možete negirati volju 30% građana, prosto ne možete. Ne možete ne činiti ništa da promenite taj radikalizam i taj ekstremni nacionalizam, koji probija iz svake njihove reči.
Oni imaju nekoliko lica, isti ljudi iz te iste stranke. Jedno je prepodobljeno, civilizovano, a drugo je ružno, agresivno, radikalno. Menjajući TV kanale, video sam Vučića koji je govorio neverovatne stvari, između ostalog da postoji cela zavera komunista i njima sklonih medija da promovišu glumce koji su prikriveni komunisti, jer su njihovi očevi i dedovi bili direktno vezani za Tita, te je rekao – zar vi mislite da je slučajno da su glumac Kičić i glumac Kapičić, čiji su dedovi bili Titov lekar i general, najprisutniji u medijima. Dakle, ta teorija zavere, ta bolest, ta paranoja je duboko ukorenjena, ali istovremeno, mi moramo naći jezik, to je često govorila Borka Pavićević, kojim ćemo ih podučavati demokratiji.
Svetlana Lukić: Strogi američki podsekretar, Nikolas Berns, juče je na Kosovu postrojavao albanske političare, a u to društvo se vratio i Ramuš Haradinaj. To je posebna priča, ta sramotna odluka Haškog suda da mu dozvoli da se bavi politikom. Međutim, Petersen je toliko očajan bez Haradinaja da su ovi iz Haga morali da mu učine uslugu samo da bi se on pred predstojeće razgovore bolje osećao. Sećate se kako je Petersen išao na kafu u kuću kod Haradinaja i toplo ga prigrlio pre nego što je poslat u Hag. Tu je vladala ona ista toplina koju su pokazali naš patrijarh i naš predsednik vlade kad su ispraćali ove naše. Dakle, Berns je danas u Beogradu i kao i obično kad se neko od visokih američkih političara pojavi u regionu, tek tada se vidi koliko su sve države koje su nastale na ruševinama Jugoslavije postale, što bi rekao Slobodan Šnajder – teledirigirani sustavi. Tradicija se, dakle, nastavlja, Amerikanci nam kao i obično dolaze u goste sa štapom, a Evropljani sa šargarepom. Pre nekoliko dana Oli Ren je došao sa šargarepom. Šta o toj šargarepi misli Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište.
Miroslav Prokopijević: Da je sve zavisilo pre svega od nas, pitanje je da li bi do sada dobili Studiju o izvodljivosti i da li bi sad već bio najavljen proces stabilizacije i pridruživanja. Jednostavno, kad se gledaju zakoni, kad se gleda šta vlada radi, kakvu politiku vodi, ona ide u suprotnom pravcu od onoga što traži Unija. E sad, zašto Evropljani pokušavaju da nas stave na te šine. Moj utisak je da je to deo njihove globalnije strategije. Oni kažu ovako: sad će biti regulisanje pitanja statusa Kosova sa vrlo lošim izgledima za Srbiju, biće regulisanja odnosa Crne Gore i Srbije i statusa Republike Srpske, takođe sa lošim izgledima po Srbiju. Sve te tri stvari će strašno podići nacionaliste, a da bismo podigli ove prodemokratske snage mi ćemo da otvorimo evropsku perspektivu za Srbiju. Znači, to je deo jedne skroz druge igre, skroz drugog skupa stvari, a ne toga u kom se mi stanju nalazimo i koliko smo, u stvari, za to podobni. Ja nisam siguran da će taj račun dobro da ispadne.
Ova tri pitanja će toliko podići nacionalističke snage da to ne može kompenzovati nikakvo pridruživanje ni približavanje Evropskoj uniji, jer ovde se, na žalost, ne samo u ovim tradicionano nacionalističkim strankama, nego i ovim koje se zovu demokratske, vodi jedna skroz pogrešna politika. Stvara se iluzija da je Kosovo još uvek tu, da se Srbija tu nešto pita, da će Kosovo, u nekoj verziji, ostati u Srbiji. To nije moguće. Znači, cela stvar se vrti oko toga koliko će međunarodna zajednica dati nezavisnosti Kosovu. A što se tiče odnosa sa Srbijom, međunarodna zajednica Kosovo već posmatra kao nezavisno . Samo treba gledati dokumenta i ne pričati na prazno.
Ono što je zapanjujuće kod nas je da smo mi izgubili sposobnost da sami rešavamo naša ključna pitanja. Da bi se rešili odnosi s Crnom Gorom, dođe Solana, da bi se rešilo pitanje Kosova, dođe neki Holbruk, da bi se rešilo pitanje isporuke Hagu, dođe američki podsekretar i slične stvari. Ovi u Uniji nemaju iluzija kada smo mi u pitanju, jer kada bi nas pustili da radimo sami, mi se sto godina ne bismo reformisati i zato i služi ovaj proces stabilizacije i pridruživanja, da se definiše šta treba da se uradi i u kom vremenskom roku. I verovatno u slučajevima nekih zemalja poput Srbije, to samo tako može i da funkcioniše.
Većini građana Srbije je u interesu da krene proces približavanja, jer time dobijamo sve tri ključne stvari koje su važne za moderna društva. Dakle, i nivo demokratije i vladavinu prava i ekonomske slobode. U sve ove tri stvari situacija je mnogo gora nego i u najlošijim zemljama Evropske unije. Za nas je početak procesa pridruživanja napredak, za ogromnu većinu stanovništva to je ovde dobitak, to je način da se stvari poboljšaju.
Na rang listi Svetske banke mi smo bili na 92. mestu, a Hrvatska tek na 118. Tu nas ne bi stavio niko od ovih ozbiljnih privatnih investitora. Ispred Hrvatske su čak i Belorusija na 106.mestu, Iran je na 114, a Irak na 118.mestu. A tamo ljudi svakog dana gledaju kako da golu kožu sačuvaju. Očito je da je ova rang lista velika greška. Naravno, svaka administracija će to dobro da iskoristi, pa dok se Sanader Hrvatima, jadan, pravdao kako su se našli tu gde su se našli, ovi ovde su udarili u talambase da je to nešto super. Međutim, vi ne možete da prevarite čoveka koji svakog dana živi tu i koji svakog dana gleda ovo i koji po svom novčaniku zna gde smo. Sa to malo reformi koje smo napravili i sa dosta pomoći koja je stigla sa zapada, mi smo privremeno popravili životni standard. Dugoročna pitanja preživljavanja nisu rešena, kao što su rešena u Mađarskoj, Bugarskoj ili u Hrvatskoj. Znači, mi ključne odluke nismo doneli i sad će biti zanimljivo videti kako će izgledati izlazak iz te idile koja traje od 2000.
Od promena pa do danas poboljšanja su rezultat novca koji smo dobili iz zapadnog sveta, donacija ili kredita i nešto malo od prihoda od privatizacije. Sada teku zadnje nedelje pre jednog perioda u kome će, za razliku od ovog mira, makar u siromaštvu, doći jedan period znatnih turbulencija. Vlast se hvata pregovora sa EU kao za neku vrstu anestetika i onda naravno, kad imate silne neprijatnosti od kojih su neke rezultat čiste gluposti, kao što je hapšenje Batića, onda naravno da taj anestetik pokušavate da koristite na svim tačkama gde boli. Bez obzira što im se nudi anestetik, ljudi će videti da ako ne bude sporazuma sa MMF-om, imaće niže dohotke, a videće i odlazak Crne Gore i Kosova, videće i isporuke u Hag itd. Prema tome, to je prosto neki dnevni pokušaj da vlast skine pritisak sa sebe. Šta je svrha tih pokušaja? Pa, da budu na vlasti.
Koji proizvod su ponudili biračima? To je demagogija,u jednom pakovanju ekonomska, u drugom politička ili nacionalistička. To je sve kao nekadašnji Savez komunista, koji se raspao na nekoliko stranaka i sad, naravno, njih servisira odgovarajući ogranak UDBA-e iza scene. To je u stvari jedna partija, koja se u jednom delu zove SPO, u drugom G17, u trećem DS ili ne znam kako, i sve što se dešava su neka sitna zajedljiva prebacivanja. Demokratska stranka se toliko iscrpela da nema snage ni za to. Nije joj valjda ostalo ništa drugo nego da se dilituje iz parlamenta i to bez ikakve ideje šta će da uradi u narednom koraku. To pokazuje jednu totalnu ispražnjenost političkog potencijala i snage da se lansira neka jasna politika. Da se kaže – mi hoćemo ovo, a ne ono.
Da je to tako, najbolje se vidi po G17. Nema te stvari koju su oni rekli da neće uraditi i da onda to nisu prekršili. Rekli su – nećemo u vladu sa socijalistima, pa su ušli. Rekli su – nećemo u parlament bez demokrata, pa su ušli. Rekli su da je MMF dao pozitivan sud tri puta, a onda se tri puta oglašavao MMF u zadnjih godinu i po dana i rekao da to nije tačno. Rekli su sad nedavno – pregovori su super završeni, a MMF posle tri dana rekao da to nema veze. Rekli su – kada bude otkriven prvi naš korumpirani funkcioner otići ćemo sa vlasti, eno ga, oni su ga optužili – i dalje je na vlasti. U politici nema nekog strašno velikog morala, ali politika totalno bez morala je besmislica. Još je jača moralna pozadina ekonomije, tu neke norme moraju da važe, mora da se zna šta je vlasništvo, šta je obećanje, inače stvari ne funkcionišu.
Ogromna je svinjarija za jednu zemlju, za vladu svake zemlje, da prodaje imovinu koja je juče nacionalizovana, koja bi sutra trebalo da bude vraćena. To nisu smeli da rade, time su napravili veliki problem, jer to nema ko drugi sutra da plati vlasnicima kad dobiju sporove. Jer kad se sporovi ovde završe neuspešno, oni će u Strazburu ili na međunarodnoj arbitraži te procese lako dobiti. Onda će to država morati da plati, to će biti sume koje se verovatno sad kreću preko milijardu dolara ili evra. Neka privatna imovina nije prodavana samo kad je vlasnik neki poznati američki građanin, pa ima dobre veze sa administracijom. Onda američka ambasada telefonira nekome ovde i onda se njegov plac, ne znam, tamo u Rajićevoj ili na nekom drugom mestu ne proda, što pokazuje koliko su ovde vlasti jake. Znači, čim se neko pojavi i mahne malo prstom, gotovi su.
Veliki je problem kada živite u stanju ovolike dezorijentisanosti. S jedne strane imate političare koji ne vide dalje od sutra ujutru, a s druge medije koji su zatvoreni. Pogledajte na šta liči RTS, to je jedno cenzurisano glasilo koje sad još hoće da nam prodaju kao javni servis. Pogledajte na šta liči B92, koji je izvršio samoeutanaziju, delom verovatno zbog političkih, a delom zbog poslovnih pritisaka. Pogledajte Pink, dojučerašnju perjanicu JUL-a, ko može da zamisli ozbiljnu raspravu na toj televiziji. Neke manje televizije su sad postale otvorene, ali tamo ne možete da vidite predstavnike vlasti. Oni panično beže od toga da izađu na crtu, jer kako objasniti da oni skrivaju Mladića umesto da ga isporuče, kako objasniti da su rekli inflacija će biti 9%, a ona je duplo veća, kako da objasne da stalno postoji problem zaduženosti, servisiranja duga, a zemlja se ove godine neto zadužila još 800 miliona. Kako objasniti smešne poteze a la hapšenje Batića, kako objasniti to da lansirate aferu samo da biste zamaglili istraživanja oko Nacionalne štedionice i onda je na brzinu, baš pod kišobranom te afere, prodajete. Dakle, te stvari jednostavno ne mogu da se objasne, to je šestorazredna politika.
Onda mediji to gledaju i, pošto nema šanse da se to promeni, i oni padaju u jeftini oportunizam, jure neku tabloidnu politiku, bave se time zašto je čačkalica zašiljena na dva kraja, a ne samo na jednom i sličnim stvarima. Dakle, vidite jednu metastazu gluposti i onda nije čudo da je običan čovek koji to gleda potpuno izgubljen. On samo misli šta će sutra da jede i kako će da preživi sutrašnji dan, a o tome šta će biti prekosutra – o tome će već da razmišlja sutra naveče. E sad, sve stranke su u strahu i zato sve liče jedna na drugu. Znači, one su se, da bi smanjile svoj rizik, upakovale na isti Titanik. Međutim, pošto su se ukrcale na Titanik, njihov rizik kao skupine, kao grupe je porastao i vrlo lako im se može desiti da klecnu kao što je u Italiji klecnuo ceo politički establišment i nestao. Dakle, nije nemoguće, pitanja traže odgovore. Ovih nekoliko koje smo pominjali kroz razgovor traže vrlo jasne odgovore i ako ne možete da date odgovore, da progutate to kao pitanja, gotovo je. Znači, ništa ne vredi što su se svi šćukali na jednu palubu, brod je potonuo i doviđenja.
Svetlana Lukić: Da li je i u čemu paradigmatičan taj slučaj Nacionalne štedionice?
Miroslav Prokopijević: Taj slučaj isto pokazuje da su se svi ukrcali na Titanik i da je postignut, recimo u toj stvari, sporazum da se to ne istražuje, jer pogođeni bi bili i Demokratska stranka i njeni dojučerašnji neki ministri, kao i sa ove druge strane, iz sadašnje vlasti neki ministri. Tu se vidi da se očito dozira šta će ko reći i da se jako dobro pazi da se ne kaže previše. Prema tome, dok taj dogovor postoji besmisleno je očekivati da će se tu nešto istraživati. Bilo je obećano, UBPOK kao istražuje, i sam vicepremijer je obećao, 13. decembra biće rečeno šta se desilo u slučaju Knjaz Miloš, nikad nismo čuli tako nešto. Onda smo sedam meseci pošto je izbila afera čuli da nema nikakvih radnji u slučaju afere Erikson, koje podležu krivičnoj odgovornosti. Nismo čuli na osnovu čega su ustanovili da nema takvih radnji.
Onda sad oko Nacionalne štedionice čujete s jedne strane da se čovek koji je tada bio guverner hvali da je to njegovo životno delo, kaže nije ništa prekršio. S druge strane se postavlja elementarno pitanje, na početku cele stvari, da li su nacionalna centralna banka i guverner ti koji osnivaju komercijalne banke. Odgovor je – naravno da nisu, to se nigde u svetu ne radi, znači prekršio je pravilo broj 1. Kaže, dao je na korišćenje prostor da se ne bi otpuštali zaposleni. Nije tačno, zaposleni su se kasnije otpuštali i nije tačno da su ovi odmah počeli da ih plaćaju, prvu godinu ih je plaćala država, i tako dalje. To su laž do laži. Dakle, vi ne možete da računate na rasplet te ili bilo koje druge afere. Osim toga, ovi bezazleniji kao Janjušević, setite se da je Janjušević – Kolesar završilo na viršlama od 16.000 dinara, verovatno imaju debele dokaze protiv ove ekipe i oni zato ne smeju da ih taknu.
Setite se da od afere Boldrum nije bilo ništa. Znači, Demokratska stranka koja sad pretenduje da se vrati kao moralno očišćena, nijednu svoju aferu nije ni takla. I pošto su i onako politički prazni, uradili su pravu stvar, bar da se sklone, možda posle odmora budu efikasniji. I mislim da oni relativno brzo moraju da učine nešto. Ako za ovim potezom izlaska iz skupštine nisu imali drugi potez, recimo privlačenje SPO-a na svoju stranu, da mogu da obore vladu, potez je besmislen. Ako ostanu tako u stanju statiranja, posle decembra ne moraju ni da se vraćaju, jer posle decembra će biti strašno veliki pritisak ovih nacionalističkih snaga i prosto mogu da zamislim radikale koji, ničim izazvani, dobijaju svakim danom sve više glasova i jednog dana će se naći u ofisu i neće znati kako da otvore i zatvore vrata od pritiska čitave situacije.
Ali, bukvalno će se naći u ofisu ničim izazvani, jer sama situacija proizvodi ogroman broj frustracija. Znači, to je ono, kad nećete da napravite reformu, vi ne samo da ne rešavate pitanja i ne kreirate bolji život, nego ni ne izbacujete loše opcije iz igre. E, sad ćemo da vidimo koliko smo zapravo napravili veliku grešku time što nismo radili reformu i što nismo izbacili loše opcije iz igre kad se one jednog dana vrate.
Svetlana Lukić: Beko je tu, Mišković je tu…
Miroslav Prokopijević: Pa svi su tu, oni jedino tu znaju da igraju, oni ne znaju da igraju na međunarodnim tržištima gde je normalna konkurencija. E, sad postoji jedna stvar gde je tajkunizacija pozitivna u odnosu na ono što je bilo, a to je da je ona efikasnija kao način privređivanja nego što je državni socijalizam i tu nema nikakvog spora, sviđalo se nama ili ne, to je prosto bolje i efikasnije. Bolje to da se desi nego ono da se nastavi. Sad racionalne vlasti kažu – dobro, nasledili smo tajkune, nemamo kud, da vidimo šta ćemo sa tim da radimo. E, otvaranja tog pitanja ovde nema, a lek za tu stvar je ekonomsko otvaranje zemlje.
Naravno, tajkuni znaju da ne znaju da rade u konkurenciji, da znaju oni bi bili napolju, a ne ovde, i oni plaćaju ove ekipe da ne otvaraju zemlju. Zato se carine podižu umesto da se smanjuju, zato se ne ukidaju barijere za poslovanje u smislu ogromnog broja procedura, a ovi su već zaposeli tržište. Zato se propisuju glupa ograničenja, da svaki trgovinski lanac koji dođe i ima preko 4.000 kvadrata prodajnog prostora, mora da traži posebnu dozvolu od ministra. A znate kad će dobiti od ministra, koga je već platio konkuretnski tajkun ovde – dakle, nikad. Prema tome, stvar je da se otvori zemlja, da se njihov ekonomski uticaj smanji, a time automatski i njihov politički uticaj. Ovako postaje sve perverznije, jer ovi likovi postaju toliko bogati da, kad uzmu narednu ekipu nekih siromašaka koji dobiju izbore, biće dovoljno i manje novca da ih kupe. Kao što u Holivudu zvezda traži honorar od 100 miliona dolara, a oni izaberu novo lice, koje će da igra i za milion. Isto tako je i ovde. A onda nema kraja igri.
Svetlana Lukić: Jedna od tih večnih tema jeste Karić. I šta sad, njega ne diraju kao potencijalnog korisnog partnera ili šta?
Miroslav Prokopijević: Potpuno je nejasno, jer očito tu se vodi računa o tome da se ne zamerite nekom fundmentalno, nekom čiji glas može da vam bude važan, a drugo, ne zatvarate mu vrata da biste uvek mogli da mu tražite pare, a da zauzvrat gurnete njegovu aferu pod tepih. S treće strane, afere postoje i ne možete nikako da ih gurnete pod tepih, jer stalno ih neko izvuče. I onda nastaje ta suluda situacija, čini mi se, gde vi ne znate da li će neki lik sutra biti premijer, da li će biti u Zabeli ili će biti neki tajkun ili će biti sve to odjedanput.
Ono što je verovatno najteže kada se pogleda Srbija, ja ne znam kako drugi ljudi to doživljavaju, ali za mene je najteže da gledam tu nesposobnost da kao društvo, to ne možemo kao pojedinci, rešavamo određena pitanja. Dakle, i kada se ukaže šansa, mi je upropastimo. To je jedna nesposobnost da donesemo iole valjane odluke da bi ta država ipak postala minimalno pristojna, ne bog zna kako pristojna, ali minimalno pristojna i da kao takva ima sistematsku politiku protiv loših pojava, a ne da im povlađuje i čak da ih podstiče. Znači, to je ono što je u celoj priči, bar po meni, najgore i zbog čega u stvari i plaćamo ovu cenu i plaćaćemo sve dotle dok ne promenimo način ponašanja. Kao da vladajuće ekipe povlađuju onom najgorem u našim karakterima i običajima, jer u svakoj zemlji vi imate i loše i dobre običaje.
Kriminala ima i u Austriji, ali zato, kad se desi krađa, ubistvo, država to istražuje. Ovde ne, ovde se bacaju dimne zavese, kontra afere, hapse se skroz deseti ljudi samo da bi se zaturilo, da se ne bi videlo u stvari ko je pravi krivac, a pravi krivac je uvek izvršna vlast. Znači, ima korupcije i u drugima, tu je carina, vojska, školstvo, sudstvo, ima, ali centar korupcije je izvršna vlast. Zašto? Zato što je tu skoncentrisana najveća odgovornost. Izvršna vlast kuka, kao ima korupcije, ali samo da rešimo pitanje Kosova i Crne Gore, pa ćemo se i time pozabaviti. To su gluposti, jer to iznutra potpuno razara društvo, troše se neproduktivno resursi, šalje se pogrešna poruka – da nema potrebe pošteno raditi, bolje je biti politički lopov ili tako nešto. Rastura se moralni sistem, na kraju krajeva, i jednostavno se šalje jedna odvratna poruka o jednoj takvoj zemlji i situaciji i ljudima koji su u tom paketu.
Glavni problem će biti politički i ekonomski trošak, jer ne možete da uđete u Uniju i da imate ovako ekonomski zatvorenu državu. Carina i vancarinske barijere moraju da budu duplo niže. Ne možete da uđete u Uniju, a da vam čak i na tržištu mleka ili piva, gde je konkurencija najveća, dominiraju monopolisti i da ništa ne preduzimate protiv njih zato što vas verovatno plaćaju i onda se bogatite kroz korupciju i finansirate svoje kampanje da ostanete na vlasti. Dakle, tu će biti najveći problemi. To vam je kao kad dođete na Olimpijadu, Evropska unija je nešto takvo, i sad, naravno, ne mogu svi da budu pobednici. Ali u suštini, ako hoćete da trčite na 100 metara, pretpostavlja se da, ako ih pobednik trči 9,8, vi možete da ih istrčite za nekih 11-11,5 sekundi. Inače je besmisleno da idete na Olimpijadu. E, a mi to možda možemo da istrčimo za minut. A treba da se spustimo na tih 11 sekundi, je li tako. Znači, ne da budemo svetski prvaci, ali da eto, ne kvarimo drugima igru zbog toga što sami nismo u stanju da minimalno izvedemo neku stvar. Setite se samo koliko je njih izjavljivalo – 2004, 2007, deveta, deseta i tako dalje. Istina je da pre 2014. ne možemo da uđemo tamo, jer nismo predviđeni u strukturnim kohezivnim fondovima, to kaže finansijska perspektiva, koja je zvaničan dokument Unije. Onda neki ministar ili neka glupa koza koja to vodi izađe i kaže – mi ćemo da usvojimo sva pravila Evropske unije, pa i ono koliko su banane zakrivljene. To je smešno, vama ne radi krivični zakon, vama ne rade sudovi, vama ne radi ništa, a vi hoćete da usvojite koliko banane smeju da budu zakrivljene, što je inače fakultativna odredba Evropske unije ili koliko paradajz sme da bude veliki i tako dalje. Kao ono – videla žaba da se konj potkiva, pa došla i ona i podigla nogu. Ima tu i drugih žaba, i niko od nas ništa ne zna, ali kažeš – hajde bar da budemo nobl, ako smo u blatu.
Svetlana Lukić: Gradske vlasti u Prištini su najavile promenu urbanističkog plana grada. Ispostavilo se da im baš smeta crkva Hrista Spasitelja, hteli bi da je pretvore u noćni klub ili u neki atelje. Šefu UNMIK-a je tim povodom, dakle Petersenu, pisao vladika Artemije, a bolje da nije. Zanimljivo je kojim se rečima vladika obratio čoveku od koga očekuje spas jedinog pravoslavnog hrama u Prištini. Pismo počinje rečima – kao najodgovornije lice za sva zla koja su nam naneli albanski teroristi, pitamo vas, gospodine Petersen, da li ćete dopustiti da institucije koje ste vi stvarali posegnu za imovinom Srpske pravoslavne crkve, i tako dalje, teče niz umilnih reči vladike Artemija.
U ovoj sezoni još nismo pominjali crkvu. Zamislite da svakog dana morate da se bavite Srpskom pravoslavnom crkvom, da vam je to posao, kao što je to posao Milanu Vukomanoviću, sociologu religije.
Milan Vukomanović: U savremenoj literaturi danas je izvedena čitava jedna tipologija religijskog fundamentalizma, gde spadaju, recimo, protivljenje ekumenizmu, protivljenje sekularizaciji, Evropi, zapadu, zatim suprotstavljanje modernoj nauci, nametanje kreacionizma i slike postanja nasuprot Darvinovoj teoriji evolucije. Imamo jedan mit o stradalništvu, recimo, jadikovanje, to shvatanje vlastite tradicije kao stradalničke tradicije, nespremnost na dijalog sa drugim verskim zajednicama. Moj kolega sa Filološkog fakulteta i vaš gost, profesor Ljubiša Rajić, je u jednom radu dao zanimljivo određenje fundamentalizma – to je politički program zasnovan na religiji, ali sa stvarnim ciljevima izvan nje.
Nedavno je jedna izjava predsednika Srbije izazvala kontraverzu u javnosti, to je bila ona izjava Borisa Tadića da crkva treba da se pita o društvenim problemima. Ono što mi vidimo ovde kod nas u stvari jeste da se crkva pita u vezi sa stvarima koje se tiču vojske, obrazovanja, zdravstva, nauke. Evo, pogledajte tu finu saradnju sa vojskom, već nakon 5. oktobra. Ne samo da pravoslavlje pruža jedan novi ideološki okvir za vojsku, nego u ovim novim slučajevima vidimo da i vojska pruža logističku podršku crkvi. Daje im onaj helikopter kada treba spustiti onu kiosk crkvu, kako je zovu, na vrh Rumije. Kad sam to video, prvo sam bio radostan, kažem – hvala Bogu, više vojni helikopteri ne prevoze atentatore da ubijaju naše političare. S druge strane, osetio sam i malu strepnju i zebnju, znate, demonstracija sile je još strašnija kada je Bog na vašoj strani. Ima Bob Dilan jednu pesmu sa početka 60-ih, ‘With God on our side’, to je bila antiratna pesma usmerena protiv rata u Vijetnamu. Amerikanci su taj rat pravdali božanskim proviđenjem.
Dakle, imamo takve slučajeve, imamo ovo mešanje u obrazovanje i to već ide dalje od pitanja veronauke. To je sad pitanje oduzimanja matičnosti nekih predmeta koji imaju veze sa hrišćanskom civilizacijom od fakulteta kao što je Filozofski fakultet. Ta ponuda je stigla sa Bogoslovije, mi smo ovde na Filozofskom rekli – samo preko nas mrtvih. Kao iz onog filma Ko to tamo peva, kad onaj čičica kaže – ne dam njivu, samo preko mene mrtvog. Nismo mi tu običan fak kao Pravni, mi smo fak off za tu vrstu uzurpacija. Pogledaj samo procentualno koliko gostuje u Peščaniku profesora sa mog fakulteta, a koliko sa drugih fakulteta, pa će odmah biti jasno. To je oduvek bio buntovan fakultet i nije dozvoljavao da mu se mnogo meša ni država, ni policija, pa ni crkva. Srećom je to tako, jer pokreće se ozbiljno pitanje za naš obrazovni sistem i uopšte za ustavni poredak ove zemlje.
Znači, naša crkva treba da bude državna crkva, a da se naša država konstituiše kao pravoslavna država. To je u stvari taj politički program, tu se ne treba zavaravati. Cela ova priča oko demokratije, to je samo kozmetika. Informativna služba Srpske pravoslavne crkve je u tom smislu dala jednu nedvosmislenu izjavu – da se modrice od demokratije još osećaju na telu srpskog naroda. Očito je da se tu radi o jednom političkom programu. Crkva je sada postala i stručnjak za međunarodno pravo, dakle, sve se tu oko Haga zna manje-više. Jedan profesor književnosti iz Novog Sada nedavno je izjavio da na Kosovu danas živi 750.000 Srba. Kako je došao do te cifre, to je sad vrlo zanimljivo. On kaže – tamo ima prvo 150.000 muslimana koji govore srpskim jezikom, prema tome su Srbi, ima 50.000 Goranaca i 150.000 Cigana, on kaže, koji prirodno gravitiraju ka Srbima, i, kaže, ima negde oko 50.000 Srba katoličke veroispovesti, jer kaže – gde ste videli da ima Hrvata na Kosovu. Srba može da ima i u Australiji, ali Hrvata ne može da bude na Kosovu nipošto, i sve to zajedno, on kaže, to je 750.000, sa ovih 350.000. I sad zamisli da se takve stvari predaju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a takve stvari bi se predavale ukoliko bi nam oduzeli matičnost na ovaj način na koji se to predlaže.
Mene novinari u poslednje vreme maltene svaki dan zovu oko neke stvari koja se tiče crkve. Toliko toga ima, hoću da kažem, ali sve na ovaj ili onaj način jeste u vezi sa politikom. Evo, patrijarh sedi tamo na onom mračnom radikalskom skupu u Sava centru, pa mu Milovan Bojić ljubi ruku na otvaranju one privatne klinike. Pitam se što nema patrijarha da čestita Nataši Kandić nominaciju za Nobelovu nagradu, što nekog iz crkve nema na dodeljivanju nagrade Osvajanje slobode u čast Maji Tasić, nije da bi laureatkinje volele tamo da vide nekog popa, ali recimo. Hristos je bio veliki humanista i aktivista. To je bio revolucionarni program u ono vreme, baš osvajanje slobode, o tome se radilo.
Nedavno je mitropolit Amfilohije dao neki intervju pod naslovom – Nisam u stanju da upotrebim blagu reč. Je li moguće da jedan hrišćanin da takvu izjavu – nisam u stanju da upotrebim blagu reč? Hajde za ministra Velju Ilića da razumemo tako nešto da izjavi, ali mitropolit Amfilohije. Pa onda Atanasije Jeftić, ja sam morao, kaže, da urlam na one moje u Hercegovini, pa nakon toga sad imamo jedan bolji narod tamo. Pazi, to jedan episkop da izjavi da je morao da urla. I neko dođe sad i kaže mi – dobro, nije samo to Srpska pravoslavna crkva. Onda ja kažem – dobro, hajde da vidimo šta je to Srpska pravoslavna crkva, je li to Nikolaj sa svojim antisemitizmom, je li to Justin Popović sa svojom mržnjom prema sekularizmu, prema Evropi, prema zapadu? Je li to onaj monah tamo što tuče monahinje i čupa ih za kosu u Ostrogu? Je li to vladika optužen za pedofiliju? Je li to ova štampa crkvena?
Bio sam potpuno šokiran Pravoslavljem, koje je izašlo uoči Uskrsa ove godine, gde se na poslednjoj strani broja nalazi natpis – Vapaj deteta iz logora smrti Jasenovac i jedna strašna fotografija deteta pored pruge. Je li to ono čime se pozdravljaju vernici uoči Vaskrsa? A pazite, da stvar bude još tragičnija, taj list izlazi dvonedeljno i u prvoj nedelji je umro papa Jovan Pavle II. Postoje sestrinski, bog zna kakvi odnosi sa rimokatoličkom crkvom, ali tek na 40. strani se pominje da je papa umro. Čitavih sedam strana pre toga je intervju sa Canetom iz Partibrejkersa, pod naslovom – Bog je naš najbolji prijatelj. Svaka čast Canetu, ja sam iz rokerskih generacija, sećam se kad su izašli u Rolingstonu, ali, uz svo dužno poštovanje za Partibrejkerse, je li papi mesto na 40. strani?
I sad se pitam šta je Srpska pravoslavna crkva? Ja to zaista ne znam, ja se bavim religijom i trebalo bi o tome nešto da znam. Voleo bih da mi neko to objasni i biću zahvalan da mi se kaže – ne, nije to, nego je ovo drugo, jer stvari koje dolaze do nas su takve kakve su. Vladika Grigorije je u Pravoslavlju rekao – šta to hoće zapad od nas, hoće da postanemo Bošnjaci. E, onda je delegacija Srpske pravoslavne crkve zajedno sa vladikom Grigorijem otišla u Sjedinjene države, primili su ih u Ujedinjenim nacijama, primio ih je državni podsekretar. Odjednom, potpuno druga priča, ljudi imali direktan kontakt sa ovima na zapadu koji donose nekakve odluke važne, lepo ih ovi primili, vladika bog zna kako srećan zbog toga, vraća se ovde, odjednom jedna mnogo umerenija klima i daje ovu izjavu baš oko Karadžića. Dakle, kad bi on bio na njihovom mestu, on bi se predao i tako dalje.
To govori da su predstavnicima Srpske pravoslavne crkve potrebni kontakti sa ljudima i državama, o kojima se kod nas sudi na osnovu stereotipa, na osnovu nekakvog imaginarnog koncepta zapada i Evrope. Što se tiče Save Janjića, cyber monk, tako ga zovu u krugu kompjuteraša, on se stvarno jeste pozitivno angažovao dole na Kosovu u pratnji vladike Artemija. Ali on je u svojoj knjizi Ekumenizam i vreme apostasije iz 95. davao neke potpuno neodgovorne izjave o ekumenizmu, zapadu, sve na tragu Justina Popovića – ekumenizam je svejeres, reinterpretacija hrišćanstva vodi u smrt i tako dalje. To je jedan potpuno isključiv koncept, koji nas podseća na monahe iz manastira Esfigmen-Simen na Svetoj gori, koji naoružani puškama ne dozvoljavaju bilo kome iz Vaseljenske patrijaršije da im priđe, kažu – pucaćemo.
Živi kontakti sa ljudima, sa realnošću, vode do toga da se menjaju gledišta. To mi sad liči pomalo na ovaj poster što visi u mom kabinetu, ovaj Svingidunum, umesto Singidunum, to je slika Beograda iz 90-ih godina, u vreme kada su se devize prodavale na ulicama, kad su se delile one polutke iz kamiona, pa su tu nacrtali Miru Marković kao spomenik umesto knjaza Mihaila. Danas bi mesto gde je Mira Marković predstavljala ideološki sektor, zauzeli patrijarh Pavle ili eventualno Amfilohije Radović, jer oni sada predstavljaju nove ideološke reference. U celom metežu koji danas vlada i u političkom životu ja više ne mogu da se snađem, znam samo da mi je muka od svega toga. Muka mi je od progona političkih neistomišljenika, ljudi koji su započeli reforme nakon 5. oktobra, muka mi je od progona časnih, uglednih ljudi, pri čemu se neke hulje i kriminalci puštaju na slobodu.
Muka mi je od progona naših žena aktivistkinja u nevladinim organizacijama koje su izuzetno doprinele izgradnji civilnog sektora. To je jedna nezapamćena mizoginija, to šta se o tim ženama govori. Ova vlada svojim delovanjem narodu ne daje neku vrstu pozitivne energije i uopšte entuzijazma, elana, jer da bi se ovde stvari promenile, to je neophodno. I to je ono što bi ovde trebalo da bude nova ideologija. Ja lično sad opet osećam kao da ovo nije moja zemlja, u najmanju ruku kao 93. kad sam bio u Americi i išao da produžavam pasoš, pa uđem tamo u one konzulate, pa gledam onu mračnu atmosferu, kako više pričaju o tome koliko će Panasonika da kupe i kako će to da deportuju dalje nego što se bave svojim poslom. Kao da ne ulazim u ambasadu svoje zemlje. Tada sam prvi put imao taj osećaj. Onda sam posle 5. oktobra mislio da je to ponovo moja zemlja, da smo zadobili ponovo svoju državu i da zajedno na nečemu radimo. I sad ponovo imam onaj osećaj da ovo više nije moje.
Gledaj samo te afere do afere, neki ministri ti otkriju aferu zbog koje bi sami trebalo da podnose ostavku, onda obećaju da će oni da reše te afere, a ako ne, onda će da podnesu ostavku. Onda niti reše aferu, niti podnesu ostavku, pa se pitaš zašto uopšte idu u javnost, zašto ne ćute o svemu tome. Idu u javnosti verovatno zato što uopšte nemaju poverenja u naše pravosuđe. Kada bi te stvari išle nekim normalnim pravosudnim kanalima, ja pretpostavljam da bi tu došlo do raznih blokada, stopiranja, intervencija i stvar bi stala. Evo, šta beše sa ona dva vojnika ubijena u Topčideru, samo tu da stanemo, ne moramo dalje da idemo. Mislim da je u pitanju jedan svesni mehanizam, ne vlada ovde toliki haos koliko možda izgleda na prvi pogled. Mislim da se tu radi svesno o jednoj strategiji odlaganja, podiže se prašina da se stvori utisak da postoji neka briga. U slučajevima nekih sporova pred specijalnim sudom, mogu da zamislim da tako istekne rok trajanja nekim slučajevima, da se na jedan fin, legalistički način mogu oprati ruke od svega toga.
Ukoliko bi se to desilo sa suđenjem za ubistvo Đinđića, mislim da je to tačka, mažino linija u Srbiji koja, ako se pređe, mi ovde više nemamo državu, apsolutno možemo da pakujemo kofere. To je linija preko koje ne sme da se pređe, za mene je to tačka sa koje nema uzmicanja. Ukoliko tu dođe do muljanja i otezanja iz ko zna kojih razloga, ja lično zaista više ne bih mogao da živim u ovoj državi.
Postoji taj takozvani kompleks branilaca Masade. U rimsko – jevrejskom ratu od 66-70. godine I veka nove ere Rimljani su osvojili celu Judeju, ostala je još ta tvrđavica Masada, koju su branili uporni branioci. Sa njima su bile žene i deca i kad su videli da više nemaju nikakvih šansi – izvršili su kolektivno samoubistvo. Kompleks Masade je termin koji se obično dovodi u vezu sa istrajavanjem na izgubljenoj stvari. Znači, to je nešto ipak iracionalno, koliko god izgleda kao herojstvo ili mučeništvo. Fundamentalizam jeste zapravo vejanje te iluzije da se brane vrednosti kojih više nema. Vrlo sličan slučaj je bio 93, sećate se opsade onog ranča u Vejku, u Teksasu. Dejvid Koreš i njegova zajednica došli su u sukob sa američkim federalnim vlastima, nastalo je puškaranje, požar i mnogo mrtvih. Branioci tog poseda su smatrali da žive u vremenu apokalipse, u vreme otvaranja petog pečata iz Jovanovog otkrivenja, i da jedini mogući scenario i izlaz da oni u sukobu sa tim modernim Vavilonom na kraju i sami budu žrtve. To je takozvano samoispunjujuće proročanstvo. To je kult mučeništva, gde ti unapred sebe vidiš kao stradalnika. I onda ti iz nečega što je u početku imaginarni koncept, konstrukcija, odjednom ulaziš u sferu realnosti. Ono što je bila noćna morapostaje stvarno. Noćne more koje smo mi imali pre balkanskih ratova 90-ih odjednom smo imali pred očima i nismo znali da li sanjamo ili se to zaista dešava.
Isto se dogodilo braniocima ranča u Vejku – oni su na jedan fundamentalistički, bukvalistički način čitali knjigu Jovanovog otkrivenja. U pregovorima sa njima učestvovalo je i par stručnjaka za Novi zavet, koji su vrlo taktično pokušali da im ponude izlaz nudeći im neka alternativna tumačenja Biblije. Ali fundamentalizam upravo i jeste odbijanje bilo kakvih alternativnih tumačenja: Pravoslavlje je jedino pravo hrišćanstvo, tačka. Bilo koja reinterpretacija hrišćanstva vodi u smrt, tačka. Pravoslavlje ili smrt, tačka. To je deviza onih monaha u manastiru Esfigmen-Simen na Svetoj gori.
Iako je nakon 5. oktobra SPC ostvarila jedan zavidan odnos sa srbijanskom državom, mislim da ona nikakvog realnog kontakta sa društvom u Srbiji nema. Na šta tu zapravo mislim? Mislim upravo na to jedno masovističko shvatanje društva kao nekog neizdiferenciranog naroda, koje su imaoli i Milošević i Tuđman i svi lordovi rata na balkanskom prostoru. Neki od njih sada sede u Hagu i objašnjavaju do u beskonačnost svoje priče i kako su oni bili u pravu. Nemam više živaca da to slušam, ni ove njihove svedoke, ni optužene, pa svedoke koji se odjednom nađu u ulozi optuženih. Još samo nedostaje kombinacija da optuženi budu tužioci, da im daju šansu. Dajte nam pet minuta, samo malo da zamenimo Džefri Najsa. Taj masovisički koncept nas je skupo koštao sve ovo vreme. Mi moramo da shvatimo da ovde žive ljudi sa imenima, prezimenima, sa svojim različitim sklonostima, identitetima, to je ono što nama nedostaje.
Da ne govorim o tome da je srpska crkva potpuno konfrontirana sa civilnim društvom. Crkva svesno ide na državu da završi posao, a država apsolutno ne zna šta su religijske slobode, prava, gde je mesto crkvi u jednom sekularnom društvu. OK, ako mi više nismo sekularna država, neka se to kaže u novom zakonu o pravnom položaju verskih zajednica – crkva u Srbiji više nije odvojena od države. Ja bih to razumeo, kad bi to tu pisalo. Uzgred budi rečeno, u većini ovih novih nacrta i prednacrta zakona o pravnom položaju verskih zajednica nisam video formulaciju da postoji pravna distinkcija između crkve i države u Srbiji. Možda je to program koji se priprema za budućnost, ali treba o tome da budemo obavešteni, baš zato što kao društvo mi možemo da vršimo određene izbore. Pa da vidimo da li želimo da živimo u pravoslavnoj džamahiriji ili želimo da živimo negde drugde, treba nam to reći.
Kontakt sa društvom bi zapravo podrazumevao mnogo više sluha prema onome što se ovde realno dešava. Meni uopšte nije jasno zašto se onda njima pridaje toliki značaj, zaista, zašto se oni pripuštaju u taj normativni sektor, tu gde se određuju neke vrednosti i koordinate za budućnost. Videli smo iz niza ovih primera da, ukoliko bi im se do kraja izašlo u susret, pod jedan mi profesori na Filozofskom fakultetu ne bi imali više šta da radimo, ostala bi nam zgrada, ključevi, oduzeti predmeti. Ja bih mogao da ponesem ovaj Svingidunum poster sa sobom, da me podseća na prošla vremena. Ovde nikad ne znaš da li je tome došao kraj.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Milan Vukomanović, a sada slušate Jelenu Milić iz Foruma za međunarodne odnose.
Jelena Milić: Da, Nikolas Berns, američki podsekretar za politička pitanja, je u regionu i čula sam da je poručio Srbima s Kosova da im je vreme da se odluče u kojem će pregovaračkom timu učestvovati. Mislim da je taj proces kosovarizacije Srba, nažalost, nepovratno onemogućen. Čak i ta žvaka Sande Rašković – Ivić i drugih o decentralizaciji, imam blagi osećaj da oni nikad nisu shvatili da bi eventualno trebalo da zagovaraju decentralizaciju u odnosu na Prištinu, koja nikako ne znači automatsku centralizaciju u odnosu na Beograd. U vezi sa srpskom pregovaračkom stranom, tu vlada odsustvo svake državotvorne i istorijske odgovornosti. Te budalaštine tipa – sad ćemo mi da krijemo naše startne pregovaračke pozicije, to izgleda pokeraški, neodgovorno, nemam reči. Sad čujem sugestije da bi trebalo da Koštunica bude na čelu pregovaračkog tima. Što kaže Goran Svilanović – alo, to će biti šatl diplomatija, tu su potrebni ljudi tehnokrate, premijer treba da bude nosilac te politike, da se pojavi tu i tamo, ali ne može on sad da čuči na na svakoj konferenciji. To je ono, zatvoriš ih u neki dvorac i onda Madlen i ekipa kažu kako će sve da se završi i to je to otprilike.
Sad, uloga Sande Rašković – Ivić, ne znam da li je ona tu kao medij koji prenosi nečije poruke, pa onda nije shvatila čije i kako treba da ih prenese. Sećam se dok sam radila u UNMIK-u na šta je ličilo to sa glasanjem za raseljena lica sa Kosova i koliko je tu bilo malverzacija, kad je ona bila uključena u sve to. Tako da mi je to onako malo ružno još uvek, ali to je manje bitno. Mnogo bitnije je koliko ta osoba zna da javnosti objasni šta se dešava. Gledala sam je pre neki dan na televiziji, moram priznati da sam se slatko smejala, kaže – sad će pitanje Kosova da se povezuje sa pitanjem Kine, i onda pokaže rukom prema centralnoj Aziji, gde pretpostavljam treba da bude Indušetija, Osetija i slično. Koliko puta čovek treba da kaže da Rezolucija 1244 ne kaže da će Kosovo ostati u Srbiji za vjek vjekova, nego dok se ne omoguće uslovi, koji su se sad stvorili, za otvaranje razgovora o konačnom statusu.
I zašto sada niko radikalima po stoti, jubilarni put ne začepi usta oko toga meni nije jasno. To što Toma Nikolić kaže da s njima ne treba pregovarati mi je jednostavno – jednostavno, ali kad mi ovaj ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Parivodić, kaže da mi nismo na beloj šengenskoj listi zato što Albanci s Kosova još uvek imaju naše pasoše, a skloni su kriminalu, pa su zbog toga i ostali srpski građani izolovani od Evrope. A nismo izolovani zbog ove autistične politike koju vodimo – i na to niko ne reaguje. Kad bi stvarno neko hteo konačno rešenje statusa Kosova koje je u interesu građana Srbije, građana Kosova i raseljenih lica, koja još jadna ne mogu da se odluče da li će da budu građani Kosova ili Srbije, onda bi možda trebalo da pogleda ovaj izveštaj Kai Eidea na drugi način i da primeti, to sam opet čula da je Svilanović jedini primetio, da su Albanci prihvatili ovaj izveštaj. Aha, a u izveštaju se kaže da standardi nisu ispunjeni, da postoji mnogo propusta u položaju manjina, slobodi kretanja i slično. Znači, Albanci su taj izveštaj ocenili kao prihvatljiv, iako u njemu ima mnogo toga negativnog po njih. Šta bi to moglo da znači za srpsku pregovaračku stranu – evo nečega u čemu se slažemo, hajde da vidimo kako prvo to da rešimo, da prevaziđemo u opštem zajedničkom interesu i da se pokažeš aktivan u celoj toj priči, a ne da samo vičeš odbijam ovo i ono, daću otkaz ili ostavku. Potrešće se neko zbog toga.
Elem, što se Ahtisarija tiče, čovek ima iskustva, to je pod jedan, a pod dva, on delivers, to mnogo znači u međunarodnim krugovima. On je u zadnjih par meseci, kad god je došao u region, nešto postigao. Meni se bar čini da je postigao više od Sorena Jesena Petersena, tako da ja sa Ahtisarijem nemam nikakvih problema, ali mi nije jasno da i ako srpska strana ima problema, zašto je to onda tako odvalila, ne znam koju bih drugu reč upotrebila, kad je to već skoro izvesna stvar. Imali su toliko vremena, mogli su nekim diskretnijim načinima eventualno da kažu da imaju problema sa njim, ako iskreno misle da tim pregovorima nešto može da se postigne, insistiram na tome, za dobrobit građana Kosova, građana Srbije i raseljenih lica, koja još ne znaju gde će. Ali sa ovakvim pristupom mi smo ponovo žrtve nefer pristupa međunarodne zajednice, koja nam šalje odvratnog Ahtisarija, inače da nije Ahtisarija mi bi to sve drukčije. Mislim, u startu se viktimiziraš, u startu se konfrontiraš sa celom međunarodnom zajednicom koja je napravila konsenzus i Ahtisarija izabrala za pregovarača. Potpuno kontraproduktivno.
I kad je ispalo da se Boris Tadić neprijatno iznenadio na aerodromu u Londonu, kad je video Sandinu izjavu u novinama, pitaš se da li je moguće da su oni stvarno toliko rasturena vojska ili je to ona fora – hajde sad kao da lansiram iz backgrounda neku ideju, pa da vidim kako će da reaguju na nju, kao što imam utisak da se tu negde ponovo gura podela Kosova kao jedna od opcija. Ali nažalost, što više stvari čuješ i vidiš, sve više shvataš da su oni izgleda stvarno pijana vojska.
Isto mi nije jasna ta pasivnost u vezi sa referendumom u Crnoj Gori. Ja mogu da ukapiram da je za evropske zvaničnike neki najtmer da se taj referendum desi onda kad je to sultan Milo odlučio da bi sultan Milo ostao vladar do kraja života, i onda recimo da ga Bosna i Hrvatska priznaju, a mi ništa. Mislim, ako je taj Koštunica stvarno nacionalista i ako on stvarno vidi te Crnogorce tamo kao Srbe, pa onda oni ne mogu nikako da nam budu isti kao i drugi susedi, kad se otcepe. Zašto on ne krene sa nekim proaktivnim stavom, pa ne kaže – dobro, ljudi, hajde da to raspetljamo, mi nećemo sa ove strane da utičemo, nećemo ni na koji način pogoršati status vaših državljana u našoj državi, i šta može da dobije? Može da dobije da Milo zvanično dobije referendum, pri čemu je njegova politička karijera i ovako i onako gotova. Hoću da ti kažem, mi iznutra apsolutno delujemo kontraproduktivno i ni na koji način, hajde da iskoristim tu frazu, ne pomažemo međunarodnoj zajednici i onima koji su zainteresovani još uvek za ovaj region da nama pomognu.
Koštunica je darling međunarodne zajednice, pa i Tadić. U stvari, Tadić se u zadnjih par meseci pre vidi kao neko ko ne daje podršku ili opstruira ono što Koštunica, eto, radi. Ali sa aspekta međunarodne zajednice, je li otišlo njih 14 u Hag – jeste, odlično. Jesmo li uhitili četiri Škorpiona – odlično, hoćemo li to oko penzija da rešimo na ovaj ili onaj način – hoćemo. Je li počinju pregovori o konačnom statusu Kosova – počinju, jel’ ćemo slomiti kičmu vojsci Srbije i Crne Gore – hoćemo. Znači, sve to ide svojim tokom sa aspekta interesa onih iz međunarodne zajednice, i za njih Koštunica delivers. E sad, koja je cena po naše društvo i državu toga, to je nešto drugo. To što je tih 14 ratnih zlikovaca bilo iznad zakona, to mi iznutra treba da se pobunimo, to je naša stvar. I mislim da je u tom kontekstu Koštunica darling međunarodne zajednice – pa umereni nacionalista, nije ništa strašno.
Pogledaj kakva je trenutna politika SAD, oko čega se sve oni homogenizuju. Ali u zemlji u kojoj imaš ovako tragično nedavno iskustvo i kojoj su ovako slabe institucije, umereni nacionalista nije isto što i Le Pen u Francuskoj. Ti kad pogledaš, Koštunica radi isto sve što i Sloba – odbija, odbija energično, tvrdi da ništa neće i onda je samo pitanje brzine kojom će on da skine gaće i okrene dupe. Da se ne lažemo, a pritom, institucije su sve slabije, moja korupcija se gura pod tepih, a iznosi se tuđa korupcija i na taj način se dodatno urušava kredibilitet institucija. Na tvoj populizam ja reagujem mojim populizmom, umesto nekim proedukativnim i prohrabrim stavom i na kraju se mi ponovo vrtimo u krug. I samo oni koji ne učestvuju direktno u realizaciji političkog života, znači ne učestvuju na izborima, imaju hrabrosti da kažu nešto konkretno i da povremeno lupe i neki šamar srpskoj javnosti, koja je glasala za Slobu, koja je toliko dugo bila u socijalnoj i političkoj infantilnosti. Ja, na kraju krajeva, polako prestajem da krivim aktere na javnoj političkoj sceni, pogotovo ne ove moje razjedinjene ili pogrešno okupljene, od demohrišćana do Vesne. Sve više ipak mislim, to su ljudski resursi s kojima raspolažemo, a vi, dragi građani, počnite malo sami da razmišljate o političkim i životnim posledicama vaših odluka na izborima. I vaših preferenci, dokle ćete da se povodite za šarenim lažama, a kada ćete da sednete malo da se skoncentrišete, pa da vidite šta stvarno možda ima mozga i šta ima logike.
Moj lični politički problem jeste ta priča oko Građanskog saveza i Liberalno – demokratske frakcije. Kao prvo, ja uopšte ne vidim da mi treba da se merdžujemo, jer je Građanski savez jedna vrsta stranke i ideologije, dok Čeda pravi nešto kao Otpor 2, nešto populističkije, agresivnije i malo pliće. Ima prostora i za to, raspada se, fala bogu, G17, ima prostora za to. Više mi je zlo od te priče – nije Srbija spremna za to, vraga nije spremna, nego i ne pokušavamo. Vrati se Vesna Pešić iz Meksika, luta između Batića, Tadića, Čede, Bebe, Nataše. Pa da li je moguće da mi jedni drugima treba i dalje da smo najgori politički neprijatelji, da se civilni sektor međusobno deli, da jedna Sonja radi protiv druge Sonje, da pola grada diskvalifikuje Natašu. Nije dobro.
Pet godina mi pričamo da je to čaršijski, pa čekaj, mi smo postali ista ta čaršija na kraju, ista ta čaršija. Moj Građanski savez, tu ima klinaca, koji više nisu ni klinci, Ceco, koji su fenomenalni, koji pričaju o liberalnom feminizmu, koji otvaraju teme života i smrti, eutanazije, abortusa, koji idu na seminare o tome da li su regioni prepreka ili korak po korak ka globalizaciji, koji se bave pitanjima XXI veka. A kad otvorim Kurir, Balkan, Nacional, Politika – samo Čeda, Beba, Vesić, Batić. Pa nije samo Milošević u Hagu, nešto se ipak i desilo za ovih pet godina, da li je sporo, da li je malo, ali nije, brate, samo Milošević u Hagu, pomerilo se malo u napred, imaš neku makroekonomsku stabilnost. Ima neke predvidljivosti, ima investicija, nisu one greenfield, ali dobro. Ima tu prostora, ali mislim da se mi i dalje ne grupišemo oko vrednosti.
Slušam dve godine – Srbiji se žuri. Milo mi je, ali hajde mi sad reci kuda se to Srbiji žuri? Modernizovati Srbiju, odlično, daj mi, molim te, sad reci deset rečenica o tome kako ti vidiš tu modernizaciju Srbije. Da li si ti za intervenciju države u ekonomiji, za manju intervenciju države u ekonomiji. Da li si ti za multikulturalizam, interkulturalizam, asimilacioni model, da li ti vidiš neku razliku između toga šta su uradili Francuzi, šta su uradili Amerikanci ili šta su uradili Englezi. Da nema B92 kod nas bi ptičiji grip bio uveden kao senzacija, a to što je u Foreign Affairsu uvodna tema u zadnja dva meseca isključivo ptičiji grip, to je nešto drugo. Ministarka poljoprivrede, mene duša boli što je žena u G17 plus, potpuno mi je super, ona je danas rekla – daj više da ta goveda ne budu opoziciona ili goveda onih na vlasti, nego da su goveda goveda i da vidimo šta je tu potrebno uraditi da bi se standardizovalo, da bi se zaštitilo, da bi se uvozilo i izvozilo. Znaš šta, ako do toga dođe, sa radikalima ću u koaliciju oko toga radije da idem, nego oko pitanja statusa Kosova. Ljudi su se ionako lepo deklarisali da ih boli uvo i da neće da preuzmu odgovornost. Mislim, to je poštenije nego ova trevestija, ja to zovem toplo-hladno, kohabitacija, znaš, Koštunica, Tadić, pa Sanda nesretna u sredini.
Ne mogu ja još uvek da podnesem da meni Demokratska stranka bude glavni politički neprijatelj u ovoj zemlji. A ko drugi postoji. Odem na Adu, pa vozim rolere, pa svaki put kažem – hvala onom Nenadu Bogdanoviću, jesam se nervirala celo leto, upadaš u šahtove, ali menja se neki asfalt. Nije ni ta Demokratska stranka monolitna toliko, ja to ipak kažem sa nadom da oni imaju neku strukturu i uticaj da nešto deliver. Pa je to, uslovno rečeno, konstruktivna kritika ili apel nekog građanina izgubljenog u 2005-oj godini u sred Beograda. Platili su oni već puno puta cenu, osim što onu cenu koju im je Koštunica nametnuo da se pročiste nije trebalo da plate, to je bilo preskupo. Koštunica im je tu fakturisao nepotreban račun. Sad bi mogli, uz mali trošak, da obore vladu vrlo lako, pa da vidimo ko je vera, ko je nevera.
U međuvremenu, šta se dešava? Tebi Doris Pak prima Bogoljuba Karića po logici – pa bolje Bogoljub nego radikali. Zašto je bolje? Sve je to isto. I kad kritikujem Demokratsku stranku, pa kad kritikuješ i G17 i DSS, sve nešto kritikuješ u nadi da će neko nešto da poveže, da shvati, da se možda oseti neprijatno, da ga pozoveš na neku principijelnost. Ali ne bih baš to još uvek gurala u isti koš sa Bogoljubom i sa radikalima. Ali se guraju sami. To je ono što je sad moj najveći problem, u istom danu Drakulić primi plaketu od Bogoljuba Karića i izjavi da će da podrži 5. oktobar. U tom 5. oktobru sedi Nenad Čanak, koji traži da se radikali politički ukinu sa javne scene, za šta ima moju punu podršku, a s njima kooptira na lokalnom nivou u Somboru. Vesna Pešić, građanska opcija, idol moje zrelije mladosti, sedi sa Vladanom Batićem i sa Str.Protićem, političkim klubom Odbrana, sa Bebom koji je otkrio Srebrenicu i koji je verovatno pre toga bio i monarhista i pitaj boga šta sve drugo ne.
To imam s jedne strane, s druge strane imam tu te neke koji vode politiku oko marketinške agencije i sad im je glavna fora u vezi sa Čedom – ne komentarišem rad civilnog sektora. Pazi sad ti, neko ko pretenduje da bude državnik tako diskvalifikuje celu ulogu civilnog sektora. Mislim, hajde što on hoće da umanji ulogu Čede Jovanovića, ali čekaj, stani malo, kakav si ti to, bre, visoki političar, savetnik ili šef nacionalne kancelarije ili koje već od tih promiskuitetnih institucija za koje ne znam uopšte ni kako su osnovane. Ne dao ti bog da je Đinđić tako nešto napravio, jao. I sad on kaže – ne zanima me rad civilnog sektora i posle toga ja treba da kažem sebi – ćuti, nemoj mnogo da kritikuješ Demokratsku stranku.
U da, to mi je najnoviji biser, grupa intelektualaca koja se preko medija obratila javnosti. E, nemoj mi se više preko medija obraćati. Mislim, izvoli malo tour Srbija, i Buš izađe iz voza povremeno. Mislim, ta komunikacija preko Medija centra više mi je stvarno malo na vrh glave, to saopštenje javnosti koje prenese Danas. I svi se znamo, jel’, i toga mi je malo preko glave isto kao i pozivanje ljudi na ulice stoti put. Hajde malo da idemo na radna mesta, malo da ih prizovemo pameti i socijalnoj i političkoj zrelosti, umesto svih infantilnosti svih ovih godina.
Moj problem više nije koliko ima afera, nego što ni jedna nema ishod, a ni jedna nema ishod zato što su institucije potpuno kompromitovane, zato što su svi upetljani kao jedno veliko interesno bratstvo. I dalje mislim da to ne može da se reši drukčije osim strpljenjem. Da smo se zajebali što smo 5-og oktobra, izvinjavam se, opominju me mama i tata – nemoj da psuješ mnogo u tim emisijama, ali ne vredi, kad me pogađa. Ne možeš ti da proglasiš 5. oktobar za pobedu. I ovi u Ukrajini su pogrešili, ne treba te šarmer revolucije proglašavati odmah velikim uspesima. To je uspeh samo za onoga koji je to indukovao, on sad ima svoju prćiju kuda će da mu idu naftovodi, odakle će da mu se lansiraju rakete da se bori protiv terorista, koje je sam proizveo.
Naš problem je ovo iznutra. Kako ja da se borim sistemski i šta znači to sistemski. Verica Barać koja priča protiv Sartrida, e pa ne može. Bajo, hajde se malo odluči, svet nije idealan, ima stvari o kojima pričamo i o kojima ne pričaš. Koji je najveći pogodak Srbija postigla od 2000. na ovamo. Razmontiravanje Vinče, izručenje Miloševića i prodaja Sartida. Jedino smo se tu deklarisali na kojoj smo strani. I čini mi se da nam sad više pomoći spolja nema. Vrlo dugo su se naši interesi građanski poklapali sa nekim geostrateškim političkim interesima onih koji su izvozili demokratiju, nasilno, nenasilno, koji su eksperimentisali na ovaj ili onaj način, ali jednog momenta putevi mogu da se razdvoje. Koštunica je za njih O.K, za mene i dalje nije i ne vidim zašto bih ja ulazila na bilo kakav način u sukob s njima. Ne, ja sam sad ta koja iznutra treba da vidi koliko mogu moje društvo da pomerim napred i na koji način i sa kojim resursima. Da sumiram ovo što lupetam već sat i po.
Užasno je bitno u ovom momentu ne izgubiti konsenzus oko onoga što je legitimno, ali možda još uvek nije legalno. To kad je krenulo da se gubi, kad su se pokačili DSS i DS još 2001, tad smo izgubili i taj unutrašnji konsenzus i konsenzus sa međunarodnom zajednicom – šta je legitimno, a nije legalno. Znači, to je druga karika koja nedostaje. A prva karika koja nedostaje je to da se bolji deo društva homogenizuje i skupi oko nekih vrednosti i izazova XXI veka: šta nama znači socijalni liberalizam, postojanje unutrašnjeg konsenzusa oko toga šta je legitimno uraditi, s kim je to legitimno raditi i postizanje istog konsenzusa prema boljem delu međunarodne zajednice.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Jelena Milić, hvala što ste slušali Peščanik.
Emisija Peščanik, 14.10.2005.
Peščanik.net, 14.10.2005.