Branislav Dikić i Musa Kesadžija

Da pokušamo da prepričamo i/ili objasnimo najnoviji spot  “Moja zemlja” grupe Amadeus koji je svojim kvalitetom raspalio maštu inteligentnih komentatora na Youtube kanalima, i koji je ovih dana muzička podloga rituala lokalnog kulta tela koji se pod nazivom  Ada 2013 održao na Adi Ciganliji u okviru kojeg se obožavaju mišićava tela policajaca koji se naglavce spuštaju niz konopce iz helihoptera i par sati se igraju Counterstrike-a.

Mladi policajac je na žestokoj obuci! Sijaju eksplozije, šljašte tetovaže,^[1] pršte kuršumi. On ima svoju ljubu, sve je pastoralno savršeno (on je brani, ona rađa) ali negde daleko zlikovac beži iz zatvora. Taj zlikovac otima žensku našeg junaka, oni se sreću u borbi i zlikovac našeg junaka mučki ubija. Ali uprkos tragediji, on na sopstvenoj sahrani dobija omaž, visoki general žandarmerije mu salutira (kakva veličanstvena satisfakcija!).

I sve bi bilo samo reklama za žandarmeriju koja je upućena adolescentima, da tri detalja nisu prelomile značenje spota u potpuno drugom pravcu. Na samom početku kamera švenkuje krst na hramu Svetog save, usred spota i naizgled bez razloga stoji jedno „za krst časni i Srbiju“ a na eksplicitnom nivou postoji i posveta ovog spota: herojima poginulim za Srbiju. Sad se sve menja. Ako su krst i patriotizam osovina značenja onda se cela priča menja iz korena.

U tom slučaju ovaj bljutavi ljubić se može pročitati i ovako: mlađan junak uči za viteza, ima ljubu (Kosovku Devojku) i na svom atu (džipu, helihopteru, čamcu) jaše i hita kroz pustinju, negde bogu iza tregera (administrativna granica? Kosovo polje?). Za to vreme Musa Kesadžija beži iz tamnice. Dakle, dok obuka nije valjano završena dolaze zločinci (Turci, Albanci, Hrvati, ne možemo tačno da im odredimo srbomrzačko etničko poreklo, ali ako je ceo narativ obeležen nacionalnim, onda i neprijatelji moraju biti na taj način Drugi) koji dižu nešto u vazduh, otimaju žensku glavnog lika i ubijaju ga na prevaru iako im je on junački izašao na mejdan. On je, eto, branio Srbiju i svoju žensku a zli Drugi ga ubiše. Da ova muška Pepeljuga bude potpuna, pobrinula se i poslednja scena gde se Obilić-junaku odaje počast jer mu na sahrani salutira đeneral (Dikić), pa spot nije više totalna tragedija (sem u estetskom i intelektualnom smislu) već postaje prava pravcata komedija.^[2] Za sve to vreme, članovi grupe Amadeus sede u sobi kamenih lica, prkoseći olujama i netrepćući dok kuršumi zlikovaca lete oko njih i razbijaju čaše (wow!).

I ne mogu da se ne setim filma „Stršljen“ iz 1998, „slučajno“ snimanog i prikazivanog one godine u kojoj je besneo rat na Kosovu. Jedan momenat povezuje dve vremenski udaljene, ali ideološki, izgleda, bliske vizuelne predstave. Obe sugerišu da  imaginarni teroristi u Srbiji imaginarno deluju kao što deluju u evropskim metropolama: postavljajući bombe po beogradskim kafićima i ubijajući nedužne civile.

Frojdovska zavrzlama u glavama kreatora spota kao da pokazuje jednu od dubinskih tačaka autoritarnog kulturnog obrasca. Po svemu sudeći decenijama stara diskrepanca između stvarnosti i željene stvarnosti je takva da se mora popuniti ovim imaginarnim dešavanjima i imaginarnim zločincima. I sasvim je očigledno da se ta diskrepanca mora popuniti upravo da bi se autoritarnim strukturama kao što je žandarmerija opravdalo postojanje. Srećko Šekeljić odlično podseća da se JSO svojevremeno reklamirala kao „doktor za terorizam“ sve dok se nije ispostavilo da je ona sama zapravo najgori i najopasniji skup terorista i narko dilera kod nas.

Dakle, neko dovoljno bezobrazan bi rekao da je terorizam na našoj teritoriji želja našeg autoriteta žednog društva, da za tom pozicijom žrtve terorizma žudimo, makar kroz neke vizuelne diskurse. Sa jedne strane, naše društvo žudi da bude iole bitno da bi neko na njega obratio pažnju, pa makar to bio neki Bin Laden, a sa druge ono žudi i za mogućnošću i povodom da bude bahato.^[3] Oni koji su pravili jedan i drugi vizuelni dikurs, nesumnjivo žude za situacijom u kojoj će Srbija biti u položaju Sjedinjenih Američkih Država koje mogu nekažnjeno da ubijaju neke tamo crvenokože gnjide po Avganistanu/Kosovu.

Slična situacija kao i pre 101 godinu kada je Srbija žudela za pozicijom imperijalne sile pa je želela koloniju gde će biti neki divljaci sa repovima (da, neki su kod nas zaista tvrdili da Arnauti imaju repove, na primer predsednik vlade Vladan Đorđević) koje ćemo porobiti i/ili pobiti, ali koji u svakom slučaju nisu ljudi, i za tu situaciju poslužili su Kosovo i repati Albanci. Na kraju krajeva, sličan diskurs o Albancima ostaće čvrst i za vreme postojanja Jugoslavije gde su Albanci najčešće bili prepoznati kao uterivači uglja ili nadničari, u boljem slučaju. Devedesetih godina su ih zamenili Rumuni. Sad smo se ponovo “đorali”, pa sve više građana Srbije odlazi u Rumuniju na sezonski rad.^[4]

Utoliko upravo ova glorifikacije fizičke sile (i kad dolazi od kriminalaca i kad dolazi od “antikriminalaca”) katalizuje eksponencijalni porast nasilja. I to je ono čega se nikad, ni u jednom jedinom trenutku nismo odrekli kao društvo. Ključni pokazatelj demokratizacije društva je prezir prema nasilnicima čak i kad su policajci.  Posebno kada su policajci.

Peščanik.net, 02.07.2013.