Anđeo uništenja, foto: criterion.com
Na referendumu od 23. juna 2016. od britanskih glasača je zatraženo da odgovore na varljivo jednostavno pitanje „ostati” ili „izaći“ i oni su, s malom većinom, odlučili da „izađu“ iz Evropske unije. Godinu dana kasnije, međutim, Velika Britanija je i dalje članica EU. Iako će se, u principu, brexit konačno dogoditi 29. marta 2019, prilično je neizvesno da li je taj rok realan – zapravo, nije neizvesno samo kada, već i kako, pa čak i da li će se brexit dogoditi. Na kraju bi se moglo ispostaviti da brexit uopšte ne znači brexit!
Nakon što je odlučila da „napusti“ EU, Britanija, reklo bi se, sada radi sve što je u njenoj moći da omete taj proces. Pošto joj je bilo potrebno devet meseci da aktivira član 50, premijerka Theresa May je ubrzo posle toga najavila prevremene opšte izbore čiji je cilj, kao što je rekla, stvaranje „snažne i stabilne“ vlade, ali je umesto toga dobila parlament u kom nijedna partija nema većinu. Kao da je Velika Britanija na misteriozan način sprečena da napusti EU: stalno iskrsavaju prepreke i smetnje koje je sama postavila i koje su se uglavnom mogle izbeći. Mnogim spoljnim posmatračima saga o brexitu izgleda prilično komična. Čak „nadrealna“.
U filmu Luisa Buñuela Anđeo uništenja iz 1962. godine imućni gosti na večeri u raskošnoj privatnoj kući otkrivaju da iz nekog neobjašnjivog razloga ne mogu da odu. Čini se da je Velika Britanija u sličnom „nadrealnom“ položaju, čiji se uzroci mogu pratiti unatrag do referenduma koji je bio loše zamišljen i rđavo izveden. Bio je loše zamišljen zato što 2015. godine nije bilo širokog zahteva za referendum o nastavljanju članstva u EU. Referendum je smislio David Cameron kao način da reši večite unutrašnje teškoće koje Konzervativna partija ima sa svojim evroskeptičnim krilom. Taj plan je na kraju izazvao ličnu katastrofu za Camerona i katastrofu za nacionalni interes Velike Britanije, a vrhunac je dostignut sadašnjim „nadrealnim“ britanskim ćorsokakom.
Referendum nije bio samo nepotreban već je i rđavo izveden. Imao je bar dva velika nedostatka. Prvi je zamisao da nacionalna odluka o nečem tako značajnom može da se donese prostom većinom glasova. Značajne ustavne promene izvesno zahtevaju većinu koja je mnogo veća od jedan! Drugi nedostatak je očekivanje da jednostavno pitanje „ostanak“ ili „izlazak“ na glasačkom listiću može da pruži dovoljnu i jasnu informaciju. Član 50 Lisabonskog sporazuma gotovo da nije ni pomenut tokom referendumske kampanje niti je bilo ozbiljne debate o njegovim mnogobrojnim zakonskim i političkim implikacijama. „Sporazumni izlazak“ po članu 50 znači da, u principu, Velika Britanija može da „izađe“ iz EU na „mek“ ili „tvrd“ način, pa čak i bez ikakvog dogovora. Sve su to mogući načini „izlaska“ iz EU, a posledice su im veoma različite. Ali ništa od toga se nije našlo na glasačkom listiću 23. juna 2016. godine.
Čini se da je Velika Britanija, posle nepotrebnog referenduma čiji je rezultat sad izložen suprotstavljenim tumačenjima, dospela u bunjuelovsko košmarno stanje: želi da ode, ali nije u stanju da odluči kada, kako, pa čak ni da li. Reklo bi se da ovih dana niko, uključujući i Britance, ne zna šta Britanci žele od brexita. U filmu nema objašnjenja zašto gosti ne mogu da napuste kuću svog domaćina. U stvari, Buñuel počinje svoje „nadrealističko“ remek delo tvrđenjem da je najbolje objašnjenje to da, sa „stanovišta čistog uma“, nema objašnjenja. Zar se to isto ne bi moglo reći o sadašnjem „nadrealnom“ stanju pregovora o brexitu?
U filmu, začuđeni i zbunjeni gosti koji ne mogu da „izađu“ postaju pakosni i zajedljivi, okreću se jedan protiv drugog i otkrivaju neke od najgorih aspekata ljudske prirode. Britansko društvo, nadamo se, neće slediti taj primer, to jest neće postajati sve podeljenije i pogubno polarizovano zbog nepotrebnog i manjkavog referenduma. Posle neuspeha Therese May da dobije jasnu podršku građana za svoju „tvrdu“ strategiju brexita na prevremenim opštim izborima, sve su glasniji razni glasovi – među ostalima i ministra finansija – koji zahtevaju „meki“ brexit. Ni „meki“ ni „tvrdi“ brexit, međutim, ne bi ublažili oštre podele stvorene referendumom iz 2016. godine; „postepeni“ brexit imao bi veću šansu da u tome uspe.
„Postepeni“ brexit značio bi da se odluka o izlasku iz EU donosi u nekoliko faza. U prvoj fazi bi Velika Britanija izašla iz EU 29. marta 2019, ali u kratkom prelaznom periodu bi ostala članica Evropske ekonomske zone.
Ovo rešenje u kom se udružuju mane druga dva ne bi se, naravno, odmah bavilo trnovitim pitanjima „nekontrolisane“ imigracije, doprinosa za budžet EU i jurisdikcije Evropskog suda pravde, ali bi nakratko obezbedilo prostor za disanje i smanjilo neizvesnost tokom nastavka trgovinskih pregovora. „Postepena“ odluka o brexitu otklonila bi opasnosti od pregovora bez dogovora i obezbedila vreme za dalje razmišljanje i prostor za kompromise u žestoko podeljenoj naciji. Dok budu žvakali i varili celovitu sliku brexita, građani bi i dalje mogli demokratski da odlučuju o ovakvoj ili onakvoj promeni kursa, to jest o tome da li nastaviti s „tvrdim“ brexitom i izaći iz EEZ, ili ostati u EEZ, ali izvan EU, ili čak vratiti se u puno članstvo EU.
Štaviše, tokom tog prelaznog perioda sama EU bi mogla da uvede reforme, posebno u pitanjima slobodnog kretanja ljudi, čime bi bila otklonjena jedna od najvećih zamerki zagovornika „tvrdog“ brexita. Kad bi se zvanično uspostavila reverzibilnost aktiviranja člana 50, privlačnost postepenog razlaza bi se povećala i trebalo bi ga ozbiljno razmotriti. Pre britanskih izbora ta opcija je mogla da izgleda kao maštanje pristalica „ostanka“. Međutim, posle rezultata opštih izbora izgledi na „postepeni“ brexit možda su se smanjili.
Yannis Kitromilides, Social Europe, 05.07.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.07.2017.
BREXIT