Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Naslov se ne odnosi samo na Sloveniju, premda je u ovome trenutku upravo tu mrak najbrži u EU. U subotu su se u Ljubljani srele dve grupe, i zahvaljujući intervenciji policije na konjima, sa psima i sa barikadom koju je postavila, nisu se fizički, nego samo verbalno sukobile: sa jedne strane oni koji su hteli da izbeglicama na novoj lokaciji u domu u centru Ljubljane izraze dobrodošlicu, i onih koji su izbeglice i sve ostale hteli da obaveste da nisu dobrodošli. To je najtraumatičnija od akcija koje se već neko vreme ogranizuju po manjim mestima u Sloveniji. Ogorčeni stanovnici izvedu traktore, maketicu džamije, harmonike, pićence, zastave, naci simbole, domobranske plakate, i upriliče protest protiv izbeglica, odnosno namere države da izbeglice smesti u neki državni ili dogovoreni privatni objekat u „njihovom“ malom svetu. Novinari uhvate razveseljene damice koje se selfiraju, izjavljuju da se boje zato što izbeglice siluju i/ili zato što su one majke. Nađe se tu i pokoja izjava o tome da su „oni“ drugačiji i da ugrožavaju „naš“ način života, najlepše izražen parolom koja se skandira uz skakanje: „Ko ne skače, nije Slovenac!“. Izbeglica niotkuda, oni prolaze vozovima negde daleko. Ništa novo: od 80′ tako reaguje duboka Slovenija na domove za decu sa problemima, za narkomane, Rome, bolesne ili samohrane majke, to je sistem a ne izuzetak. Predsednik države Drnovšek je krajem 2006. urlao na gomilu crvenovratih pitajući ih da li su ljudi i da li su hrišćani, kada nisu hteli da propuste kamion sa hranom koji je on uputio romskoj porodici, izbačenoj iz kuće na zimu sa mnogo dece. Nisu pustili, porodica je morala da ode. Na skupu dobrodošlice, na kojem je, za utehu ljubljanskim političkim ostrvljanima, bilo mnogo više ljudi, zapažen je bivši predsednik Kučan. Sadašnji predsednik Pahor je dao intervju u kojem nikoga ne osuđuje, već priziva razumevanje „obe strane“: kao da postoje dve uporedive strane…
Janša već uveliko tuli o krvi, drugoj republici i sličnim zahvatima od kojih se ježi koža svakog sa sećanjem. To, međutim, odzvanja uistinu prazno u vrtlogu vladine sumanutosti. Cerar je bez savetovanja sa Grčkom predložio zatvaranje makedonsko-grčke granice, uz pomoć austrijskih, slovenačkih i drugih vojnika i policajaca; trenutno oko te granice čeka skoro 10.000 promrznutih, gladnih i žednih, većinom žena i dece; Grčka je pozvala kući svoju ambasadorku u Beču, i odložila planiranu posetu austrijske unutarnje ministarke; austrijske mere kontrole podrazumevaju upitnik koji, kako je kandidno ispričao austrijski policajac, sadrže pitanja-zamke, zasnovana na kršenju ljudskih prava i manje-više svih dokumenata UN; policija i vojska na granicama drže izbeglice daleko od humanitarnih radnika, koji bi im mogli dati obaveštenja o njihovim pravima, i o tome šta da traže; o tome da ljudi beže iz uslova u kojima se teško može sačuvati, naći ili dobiti pasoš, ne treba trošiti reči, kao ni o nepostojećoj razlici između ekonomskih i drugih izbeglica; spisak zemalja koje „nisu opasne“ je surov vic; slovenački parlament je raspravljao o zakonu po kojem u Sloveniji mogu tražiti azil samo oni koji ne dolaze i zemalja EU, što znači da azilantima ostaje da se padobranom spuštaju u zemlju, ili putem iskopanih kilometarskih hodnika pod zemljom – ministar pravde je pobesneo, a i Ban Ki Mun; Mađarska pravi referendum o izbacivanju stranaca, i prodaje masno bodljikavu žicu, koju punom parom proizvode zatvorenici; brodovi NATO pomagaće izbeglicama, umesto da se traže i sprečavaju šverceri ljudima u Turskoj, jer kada su izbeglice na moru, više nema švercera; NATO je najgore rešenje za Grke, koji su svoju borbu za demokratiju od 50′ pa nadalje organizovali oko parole „Napolje vojne baze!“; evropskom politikom skoro uništena Grčka treba da bude glavni nosilac tereta izbeglica… Moglo bi još, ali već na osnovu ovih simptoma je evropska dijagnoza jasna, i mogla bi se svesti na „spasavaj se ko može“, sa podsećanjem šta se desilo onima što su suviše dugo čekali posle 1937.
Brzi mrak u Sloveniji je vrlo loš znak, zato što otkriva potpunu raskrojenost male države koja je, u svojim očima i u očima drugih, manje srećnih, važila za najuređeniji, najcivilizovaniji i skoro najnormalniji deo Jugoslavije pre, a i posle raspada. Sada postaje jasno da je ta zaboravna prisilna shizofrenija najlakši otvoren put za najprepoznatljivije oblike neonacizma.
Peščanik.net, 29.02.2016.
IZBEGLICE, MIGRANTIThe following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
