Pol Oster, pisac
Veoma mi je teško da se setim bilo čega što je Bušova administracija učinila za promovisanje umetnosti. Sve se odvija kao i ranije: romanopisci pišu knjge, ljudi ih čitaju ili ne čitaju, snimaju se filmovi i ljudi ih gledaju ili ne gledaju, slikari slikaju, muzičari prave muziku. Ne vidim da su Bušovi ljudi ostavili nekog velikog traga na kulturnom pejzažu.
Proteklih osam godina bilo je gore nego što sam mogao da zamislim. Prvi put sam se kao pisac suočio sa situacijom u kojoj živimo. To mi se nije desilo nikada ranije, i pretpostavljam da se, zato što sam bio tako zabrinut, tako rastresen, pritisak te nesreće ponekad prenosio i na moj posao.
Ako Mekejn pobedi, želim da se zatvorim u podrum na naredne četiri godine ili da svakog dana izlazim na ulicu i vrištim. Ako pobedi, Obama će imati mnogo, mnogo problema. Najbolje čemu se možemo nadati jeste da će uspeti da popravi barem jedan deo štete koju je napravio njegov prethodnik. Izgleda da je većina umetnika za Obamu. U stvari, nisam sreo nijednog koji je za Mekejna, tako da će nam se u slučaju Obamine pobede prosto poraviti raspoloženje. A problemi u zemlji ostaće podjednako ozbiljni kao što su i bili.
Umetnost nije novinarstvo. Neki od najboljih istorijskih romana napisani su mnogo godina posle događaja o kojima se u knjizi govori. Setite se da je Rat i mir napisan 1870. o stvarima koje su se odigrale 1812. Mislim da u glavama ljudi vlada zbrka koja ih navodi da smatraju kako umetnici moraju odmah da odgovore na ono što se dešava u ovom trenutku. Mi živimo u novoj eri. Svi znaju da se svet promenio, ali sada nije sasvim jasno kuda nas vodi ta priča i dok se ona malo ne razvije, ne znam hoće li iko imati jasnu viziju o onome što se događa.
Džojs Kerol Outs, spisateljica
„Kulturno nasleđe Džordža Buša“ izgledalo bi kao neka surova šala kada bi postojalo bilo šta smešno u Bušovoj administraciji. (Nema ničega: ničega smešnog, niti ikakvog nasleđa.) No, Nacionalni festival knjige, koji se svakog septembra održava u Nacionalnom molu u Vašingtonu i kojem je domaćica bivša bibliotekarka Lora Buš, zaista je vredan kulturni događaj i nadamo se da će supruga Bušovog naslednika želeti da nastavi s tim.
Kulturni život Amerike je potpuno odvojen od federalne vlade. On može da cveta, kao u vreme Džonsona i Niksona, kao kontrakultura; u vremenu političke poniženosti, umetnost može da bude idealistična i aistorijska. U životima većine umetnika smeni se nekoliko administracija, a njihova se umetnost razvija na previše idnividualan način da bi se mogla povezati sa većim, generičkim silama.
Kulturni život Amerike bio bi relativno nepromenjen ako bi Mekejn pobedio, budući da je on samo jedna varijanta Buša. Ako Obama pobedi, verovatno će doći do nekakvog procvata, možda najočiglednijeg u nešto javnijim oblicima umetnosti – plesu, muzici, pozorištu.
Možemo barem da se nadamo!
Gor Vidal, pisac
Mada svi političatri lažu, Buš je kao lažov prešao sve zamislive granice i biće zapamćen po mnogim lažima, počev od oružja za masovno uništenje i tako dalje i tako dalje. To je jedino njegovo nasleđe. Oliver Stoun, kako sam čuo, radi film o ocu i sinu Bušu. Drag mi je Oliver, ali ne morate da budete Frojd kada imate posla sa Kaligulom.
Jedan od problema u ovom slučaju jeste to što novinari misle da je ova administracija prosto poznata pojava. A ona to nije – nema ničeg sličnog njoj. Ona ne sluti na ama baš ništa dobro – samo postoji. Kultura nastavlja svojim putem. Ljudi i dalje pišu romane, iako mejnstrim publika ne želi da ih čita. Mislim da će odvažna nekolicina nastaviti to da radi, i nema velike koristi od predviđanja šta će biti sledeći trik.
Imamo predsednika koji ne zna da čita. Disleksičan je, baš kao što je bio i njegov otac. A to mora da ostavi posledice. Mnogo gledam televiziju zbog izbora. Profesionalci sa televizije, ljudi koji su diplomirali na našim najboljim univezitetima, ne znaju da govore ispravnim engleskim jezikom. Pretpostavljam da gubimo jezik.
Umetnost je uvek potrebna u zemlji kojoj se umetnost ne sviđa preterano. šou program je jedino što bilo koga zanima.
Pol Miler, alias DJ Spooky
U vreme Regana i Tačerove došlo je do razvoja internacionalističkog pogleda na muziku, pogotovo sa pankom, regeom i dabom. Bušova administracija je ostavila nasleđe mrtvila – protiv čega da se pobuniš kada, u suštini, establišment i ne mari za šta ti misliš?
Kada na vlasti imate desničarskog ludaka kao što je Nikson, ili nešto ciničnije režime kao što je Reganov ili onaj Buša I, obično postoji nekakav kontrapunkt. A to je nestalo pod Bušom II zato što je odgovor kontrakulture postao nekoherentan.
Industrija „kulture zabave“ danas je drugačija. Imamo pobunu na radiju, pesme protiv establišmenta, ali s druge strane imamo Dixie Chicks i negativnu reakciju na njihovu pobunu protiv rata. Vidljivo je da u SAD postoji neverovatna reakcionarna kultura.
Metanarativ je da sve prolazi: Britni Spirs kako šiša samu sebe ili „hiperrealistično“ pogubljenje Sadama Huseina koje se poput šumskog požara širi po mobilnim telefonima. To je nekoherentnost – montirana i režirana à la Oliver Stoun. Da li nam se iz magičnog ogledala obraća sam predsednik? Ne bih rekao.
Elzabet Lekont, direktorka pozorišta
On je podstakao razvoj satire kao umetničke forme. Ona nije bila preterano snažna u poslednjih tridesetak godina, tako da mislim da su televizijski programi kao što su The Daily Show, The Colbert Report i South Park politička umetnička dela. Mislim da satira ne bi bila tako snažna bez Bušove administracije. Ona je oživela ironiju.
Međutim, pozorište u Americi propada. Mnogi ljudi koji bi pre 100 godina pisali za pozorište danas pišu za televiziju. U Americi sve umetnosti, u suštini, propadaju, jedino je možda muzika izuzetak. Pisane i govorne umetnosti ovde se ne shvataju ozbiljno, a mislim da nikada i nisu.
Ljudi sve više gledaju na politiku kao na zabavu. Zbog toga raste broj ljudi koji glasaju. YouTube je od politčara napravio zabavljače. Sa satirom je stvoren veoma snažan izazov vlasti, što je, po mom mišljenju, zdravo. Ali, tu istovremeno imamo i efekat trivijalizacije. No, i to je promena, zato što će mladi ljudi biti umešani u politiku na način na koji nikada ranije nisu bili.
Kada je Obama imao problema, pre nego što je pobedio Hilari, počeli su da ga ismevaju kao pompeznog učitelja. Mislim da će biti zanimljivo. Samo znam da će za mene, iz vremena Bušove administracije, stvari kao što je The Daily Show ili South Park biti zapamćene kao istinska satira, a ne samo parodija ili karikatura.
Edvard Olbi, dramski pisac
Koje kulturno nasleđe? Nema kulturnog nasleđa. Imamo administraciju kriminala, saučesništva i nekompetentnosti, ali nema nikakvog kulturnog nasleđa iz ovih osam godina. Čini se da ova administracija nije proizvela onu vrstu besa koju sam očekivao. To mi pokazuje da je naše društvo pasivnije i neukije nego što sam mislio.
Jedina vrednost koju umetnost ima jeste komercijalna. Otkrio sam u poslednjih osam godina da je trgovina preuzela umetnost u Sjedinjenim Državama.
Mislim da republikanska administracija ne bi mogla da se izvuče uprkos svemu što je učinila da nije bilo samodopadnog i popustljivog društva. To mi mnogo smeta. Govori mi tužne stvari o današnjim Sjedinjenim Državama. Jedina umetnost kojoj je dozvoljeno da se iskaže na velikoj sceni jeste komercijalna umetnost, zato što ona neće ništa ugroziti.
No, ja nikad ne gubim nadu. Neko je jednom upitao Beketa zašto piše kad je takav pesimista. Odgovorio je: „Da sam pesimista, ne bih pisao.“ Ja sam neka vrsta optimiste. Nadam se da smo u stanju da se vratimo na pravi kolosek i da nastavimo svoju mirnu društvenu revoluciju.
Aleks Gibni, filmski režiser
Mislim da je Bušova administracija uradila sve što je mogla da napravi veliku pustoš. Istovremeno je, zbog perfidnosti, korumpiranosti i potpunog bezakonja, izazvala reakciju u vidu veoma inspirativnih politički orijentisanih radova. Ova administracija je, sasvim nenamerno, izazvala gomilu političke umetnosti koju smatram veoma dragocenom.
Doprinela je i neverovatnom procvatu političkih dokumentaraca – i to ne nužno čisto antibušovskih.Ova administracija je navodila na promišljenost, i to ne samo u estetskom smislu, već i u smislu političkog mišljenja, promišljenost koja je u dokumentarcima izražena na veoma uzbudljiv način. Iraq in fragments, na primer, jeste divan film, ne otvoreno politički, već politički u dubljem smislu.
Radio sam na seriji pod nazivom Why Democracy?, u kojoj filmski režiseri iz čitavog sveta govore o demokratiji u vreme kada Buš pokušava da „učini svet bezbednim za demokratiju“ – to jest da primora sve ostale da prihvate njegovu verziju demokratije. Njihova mišljenja su bila zanimljiva, pronicljiva i dragocena. Tako da je porast značaja dokumentaraca u Bušovo vreme veliki doprinos umetnosti, iako je nenameran.
Mislim da bismo se pod Mekejnom sreli sa obnovljenim smislom za pružanje otpora. Svet kulture može da postane još razuzdaniji. Biće zanmljivo videti šta će se desiti ako Obama pobedi. Ono što me plaši u vezi sa Obamom jeste to što on ima snažan motiv da gura mnoge stvari pod tepih, stvari povezane sa njegovom administacijom i njegovim vezama sa veoma moćnim finansijskim interesima. Spremam se da počnem da posmatram stvari i da prozivam ljude.
Nedavno sam se šalio sa svojim prijateljem Judžinom Jareckim, autorom filma Why We Fight, o tome kako ćemo morati da počnemo da snimamo romantične komedije, zato što bez Bušove administracije neće biti posla za autore političkih filmova.
Zato, Mekejn, pobedi, molim te!
Lajonel Šrajver, spisateljica
Kao što pokazuje film Olivera Stouna, „W“, Buš je bio velika inspiracija, svetionik, ako hoćete, za razne umetnike. Doduše, ne baš inspiracija kakva bi predsednik želeo da bude.
Među mnogim drugim radovima, podrugljivi Farenhajt 9/11 Majkla Mura, Subota Ijana Mekjuana, Iraq-protest-turned-Turner-prize-winner-turned-West-End-play(The State We’re In) Brajana Hoa,Stuff Happens Dejvida Hera, za svoj uspeh moraju da zahvale notorno nesposobnom američkom predsedniku. Bušova nesposobnost da sastavi rečenicu a da ne upotrebi istu reč pet puta i hronično pogrešno „nukularno“ obezbedili su nepresušan izvor inspiracije komičarima širom sveta.
I tako su Bušove godine bile odlične za umetnost, jer su obnovile zavereničku klimu, klimu otpora kakva je poslednji put viđena circa 1968. Omraženi likovi motivišu mnogo više nego heroji, a W je predusretljivo obezbedio čitavoj levičarskoj umetničkoj zajednici toliko bogatstvo da je to prosto neprijatno. U stvari, najveći problem sa umetničkim nasleđem Bušove ere je to što je ovaj naširoko prezreni predsednik bio sklon tome da nadahnjuje polemike i agitprop. Mnogi romani, filmovi, drame i umetnička dela iz poslednjih osam godina pljuvali su ozlojeđeno, bolno očigledni u svojoj političkoj nameri, suptilni poput malja u svojoj izvedbi, i bili su eksluzivni – jer većina ovih dela propoveda preobraćenima. Prema tome, W je možda zaveštao gomilu stvari, ali hoće li nešto od toga imati trajniju vrednost ostaje da se vidi. Morate da se zapitate da li će žestoke kritike kojima se raskrinkava Buš u nekom romanu, kao što je Dnevnik loše godine Dž. Mž. Kucija (knjiga dovoljno mučna i kada je objavljena 2007), izazvati i trunku interesovanja nakon januara 2009.
A evo i zaista loših vesti: Obama bi mogao da bude užasan za umetnost. Zašto, kada gotovo da nema umetnika u Sjedinjenim Državama koji ga ne podržava? Umetnost cveta na otporu. Nema ničega jalovijeg, ničeg što više iscrpljuje, više otupljuje, ili manje nadahnjuje od toga da dobijete ono što ste hteli.
Triša Braun, koreografkinja
Dobila sam spisak ljudi u Kongresu koji bi mogli biti otvoreni za razgovor o umetnosti. Jedan senator me je upitao: „Je l’ to kao ona žena što petlja s plesom?“, okrenuo se pomoćniku i rekao: „Kako se ono beše zvala ta osoba?“ Mislio je na Martu Grejem. Utisak je bio zastrašujući, zato što sam shvatila da ti ljudi uopšte ne razmišljaju o umetnosti.
Jedan kongresmen mi je rekao: „Pa, hoće li Peru Perića ovo stvarno zanimati?“ Rekla sam da, eto, imamo zemlju krcatu odličnim umetnicima, a možda Pera Perić ima kod kuće neku decu koju možda zanima muzika, ili slikarstvo, ili ples. To je bilo najviše što sam mogla da kažaem, a da se ne posvađam
Lobirala sam, pokušala da ih informišem. Druga nezaboravna osoba sa tog izleta rekla je: „Znate li ko je najveći umetnik po mom mišljenju?“, pa sam ja rekla: „Ne, ne znam“, a on je rekao: „Bog“. Otišla sam kući kao pokisla. Videla sam da se o tome uopšte ne razmišlja. Srce mi je bilo slomljeno.
Mislila sam da će mladi umetnici ranije reagovati. Ima ljudi koji su posvećeni reagovanju na političke teme i mnogo onih koji to ne rade. Ako ste slikar ili vajar, tu je novac. Ako se bavite plesom, nema tu mnogo čega za nezavisne umetnike. To veoma obeshrabruje. Bila sam toliko zaljubljena u stvaranje umetnosti – ali umorna sam od potiskivanja umetnosti u drugi plan, pa sam se prebacila na druge discipline da bih pronašla vitalnost i razmenu.
Dejvid Sajmon, televizijski pisac i producent
Enron, Avganistan, Irak, Nju Orleans, Vol strit. Neodrživi rat protiv droge. Nepostojeća energetska politika. Nepostojanje svesti o klimatskim promenama. Nevoljnost da se priznaju naši problemi, a još manje da se započne sa napornim radom na njihovom rešavanju. Nekompetentnost – sušta nekompetentnost – postala je američki standard. Više nismo kompetentna, odgovorna država-nacija. Amerika. Svemoguća supersila. Kakvo nasleđe. Gospodin Buš je neverovatan čovek.
Naomi Volf, spisateljica
Bušovo kulturno nasleđe? Zabrinjava to što je moj prvobitni odgovor bio da ostavim prazno mesto. No, to je znak da su poslednjih osam godina prosto gurnule umetnost u podrum. Nije reč samo o tome da [Buš] nije finansirao umetnost ili pozivao umetnike u Belu kuću; niti samo o tome da on ne čita poeziju, ne čita knjige: reč je o beslovesnoj sili ove administracije, i o tome da ova administracija pravi fetiš od beslovesne sile, a to je bukvalno u suprotnosti sa svakom civilizovanošću i umetnošću.
Mnogo sam se bavila Nemačkom od vajmarskog perioda do kasnih tridesetih. I tada je vladalo slično neprijateljstvo prema kosmpolitskom, urbanom, avangardnom, svemu originalnom u umetnosti. Neki od najzanimljivijih vizuelnih umetnika koje smo videli u poslednje vreme, na primer, radili su iza gvozdene zavese, i naravno, morali su da rade alegorično.
Mnoga dela nastala iz protesta [u Americi] veoma su loša, cepidlačka, trapava. Videla sam toliko mnogo loših monologa o ratu u Iraku, toliko mnogo užasnih fotomontaža. Mislim da je to zato što Amerikanci još uvek ne shvataju represiju. Još uvek ne umeju da shvate prirodu sile koja se obrušila na njih. A mislim i da su sami umetnici u Americi uplašeni. Ugledne novinare hapse. Uništen je film o republikanskom nacionalnom kongresu. A umetnici su sledeći na spisku, nakon novinara. Ako, ne daj bože, pobedi par Mekejn/Pejlinova, videćemo policijsku državu na delu, nema sumnje u to.
Zaista se stidim zbog američkog naroda – naravno da i sebe ubrajam. Videli smo šta se dešava, i prosto smo nastavili da kupujemo preko interneta. Svi ti pisci i umetnici, dobri ljudi, samo su pogledali oko sebe i tiho se postrojili. Romanopisci su bili zaista tihi. Obično pisci prednjače u raskrinkavanju režima: pogledajte Vaclava Havela. Ovde su se ljudi mnogo žalili, ali kada bi se pomenulo organizovanje prethodnice otpora, ljudi koji će prosto izaći i reći da ovo nije američki način… Gde je Artur Miler ove generacije? Ko je prethodnica, koja će učiniti vidljivom ono gadno i strašno?
Dejvid Libeskind, arhitekta
Kako možete čak i da započnete priču o kulturnom nasleđu? Ono je u potpunosti negativno. Kultura je ružna reč u ovom narodu, kao „liberalan“ ili „pismen“. U proteklih osam godina doživeli smo potpuni bankrot kulture ideja. Intelekt je oklevetan. Mnogo manje novca se daje za obrazovanje i investiranje u kulturne institucije.
Nismo sigurni hoće li ikada biti sagrađen planirani umetnički centar na mestu Svetskog trgovinskog centra. To je bio ključni deo masterplana, ali sve što je u Bušovom svetu bilo važno jesu funkcionisanje i neuspesi tržišne privrede. Stoga bi Ground Zero, osim ako ne dobijemo saosećajnog novog predsednika, još uvek mogao da završi kao čisto komercijalni poduhvat, i imaćemo spomenik umesto da to mesto bude odskočna daska za američku kulturu.
Teško je poverovati da je Buš, čovek koji je ponosan na to što ne čita knjige i koji ima problem sa izgovaranjem reči dužih od jednog sloga, naslednik članova Ustavotvorne skupštine, ili Vudroua Vilsona, Ruzvelta ili čak Bila Klintona. Ti ljudi su verovali da se američka kultura u čitavom svetu doživljava kao nadahnjujuća i civilizujuća sila. Džeferson je bio dobar arhitekta. Sve što je Buš ponudio svetu jeste vojna sila. Ovo je i dalje velika i divna zemlja, ali Buš i Čejni su se pobrinuli da se samo negativna strana američke kulture proširi po svetu.
The Guardian, 31.10.2013.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 08.11.2008.