Radio emisija 23.09.2005, govore: Vesna Pešić, Nikola Samardžić i Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Danas je zvanično počela jesen i sve nekako izgleda još tužnije nego što jeste. Kinezi reč tuga pišu tako što spajaju dva znaka, jedan označava jesen, a drugi srce i tako je, dakle, tuga za Kineze – jesen srca. A početak tužne jeseni u Srbiji označio je poraz košarkaša na Evropskom prvenstvu. Kažu da smo izgubili zbog loših međuljudskih odnosa u timu; u stvari, oni su se potukli u svlačionici. Mi izgleda svuda, pa i u košarkaškom timu, izazivamo ono najgore jedni u drugima. Kad treba nešto zajedno da uradimo, mi smo najgora verzija sebe.
Kao istaknuti analitičar košarke, ja tvrdim da smo izgubili zbog toga što imamo slabe igrače, igrače koji su sa 15 i po godina otišli u NBA ligu i od tada sede na kraju klupe za rezervne igrače, igraju u proseku minut i po po utakmici, daju 0,25 koševa po istoj. Takvi igrači su onda došli u otadžbinu na Evropsko prvenstvo i onda su im svi poručili da moraju da pobede, jer našem narodu je potrebna makar jedna pobeda i to kao osveta za sve poraze koje je doživeo u poslednjih 15 godina.
Svi, i to počev od trenera Obradovića, zapomažu kako su se košarkaši obrukali pred svojim narodom, koji je od njih toliko utehe očekivao. Posle prve utakmice sa Špancima, Obradović je bio ljut na navijače što su zviždali našem timu kada je gubio. Svideo mi se, jer je koristio sportske argumente, rekao je – nama ne treba podrška kad pobeđujemo sa 15 razlike, već kada gubimo sa 15 razlike. Međutim, onda je posle sledeće utakmice, koju smo dobili, pohvalio publiku, koja je stojeći na tribinama podržavala košarkaše i to pevajući Marš na Drinu. Obradović je Maršom na Drinu bio dirnut do suza, kaže da se sve vreme ježio. I ja sam. Pitanje je zašto je publika baš tom izrazito vojničkom pesmom, s kojom smo vojevali i u ovom ratu, podržavala one koji bacaju loptu u koš. Pa, zato što su svi ovo Evropsko prvenstvo shvatili kao dugo čekani nastavak Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma. E, kad se tako shvati basket, onda nije ni čudo što svi hoće da linčuju košarkaše, a naročito velikog Srbina Gurovića, koji na ruci ima istetoviranog đenerala Dražu. Poraz košarkaša se i može podneti, ali Draže Mihailovića ne može.
Predosećajući da možda i neće biti neke velike međunarodne konferencije na kojoj će svojim državničkim umećem vratiti Kosmet pod okrilje srpske države, Koštunica Vojislav je iskoristio 15 dugih minuta na otvaranju Evropskog prvenstva u košarci da svima u svetu kaže kako je Srbija jedna topla, mila i gostoljubiva zemlja. Na Kosovo je onda poslao golubicu mira, Sandu Rašković – Ivić, koja je kosovskim Srbima rekla da će sve biti u redu, da će na granici biti naši vojnici, naši policajci, pa i naši carinici. U misiji smišljene sumanute samoodbrane, na Kosovu je juče boravio i ministar vera, izvesni Radulović, koji je na nekom opskurnom skupu rekao da država Srbija vraća samopouzdanje i svest o svojim državotvornim pravima na Kosovu i Metohiji.
Dakle, dobili smo teške batine na Kosovu 1999. godine, a kako ovi naši nameravaju da vode pregovore o konačnom statusu, opet ćemo, samo će batine biti malo drugačije. To vam je kao ona srednjevekovna priča o nekom budalastom čoveku koji je glumio moćnog viteza. Stavio bi na glavu šlem i izazivao na dvoboj koga stigne, a onda je jednom naleteo na pravog viteza i dobio je tako teške batine da nije mogao ni ulubljeni šlem sa glave da skine. Morao je, nesrećnik, da ode kod prvog kovača, da stavi glavu na nakovanj i izdrži isti broj udaraca, ovaj put čekićem, ne bi li se nekako oslobodio svog ratničkog šlema.
I predsednik Tadić svojim izjavama o Kosovu nudi glavu na nakovanj. Kakvog savetnika za Kosovo ima, dobro je da ga nisu nagovorili i na nešto gore. Tadić je kao što znate na turneji po Americi, tamo je zastao načas da na Harvardu održi jedno malo predavanje o demokratiji i ostalim stvarčicama. Ne znam da li ste uočili novi modni detalj na ovoj našoj aproksimaciji šefa države – na tom kao predavanju nosio je fensi naočare, koje po proceni njegovog marketinškog tima idu uz Harvard. Predsednik kao da ima spisak želja gde bi sve voleo da se slika, pa onda ide po redu, malo Harvard, malo Vatikan. Ostaje još Bulevar slavnih u Holivudu gde će u betonu ovekovečiti svoje lepe predsedničke šake.
Normalno, vlada nastavlja svoju borbu protiv svekolikog zla u Srbiji. Najnoviji Koštuničini saveznici u toj borbi su Sulejman Ugljanin i, ako bog da sreće, Zoran Stanković, koga predsednik vlade moli da se prihvati posla ministra odbrane. Stanković bi trebalo da nastavi borbu protiv korupcije, uspešno okonča saradnju sa Haškim sudom i omogući odlazak Ratka Mladića u Hag. A ko će bolje to da obavi nego Mladićev prijatelj, Zoran Stanković, koji nam je nekoliko puta, s posebnim vojničkim ponosom, rekao da se Mladić neće živ predati.
Nema ničeg novog, osim što Legija završava svoju novu knjigu. Pomahnitali voz u obličju ministra finansija juri lopove svih boja, ministar Stojković nastavlja svoj lov na veštice, trenutno je na meti Nataša Mićić, a neka se spremi, neka se spremi – Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Kad sam se vratila iz Meksika, bila sam iritirana zato što nisam očekivala od ove vlade da će se toliko fiksirati na bivšu vladu. Onda je bilo ukidanje Specijalnog suda, pa se otpušta tužilac, e to me je jako iznerviralo. Nisam očekivala toliku fiksaciju na prošlost. Svako ko dođe na valast ima neku šemu kako će nešto da radi, pa sad kako god. I onda bi trebalo da razgovaramo o tome što oni rade, a ne da razgovaramo o tome šta je bilo pre toga. Onda je bio vrlo simptomatičan dolazak Legije, onda ga je ministar policije, Jočić, primio i razgovarao sa njim nasamo – to je bila velika greška.
Ta fiksiranost na prošlost je sada malo popustila, više im dođe onako usput. Svakako treba da pomenemo, zaista sam bila iznenađena do koje mere je Sonja Biserko izložena maltretiranju. Napad na pojedinačnu ličnost je uvek napad na sve nas. I u doba ratova, ako možeš da ubiješ muslimana, sutra ćeš ubijati i nas, kao što se zaista i dogodilo. Ono što je novo je da nam taj međunarodni faktor više ne pruža zaštitu, koju smo mi onda izgleda uživali, a da to nismo ni znali. To da se objavljuje adresa stana Sonje Biserko ili da neće da prodaju cigarete Nataši Kandić, to dolazi sa tv ekrana i onda razni ljudi sebi puštaju na volju. Milošević se veoma surovo obračunavao sa svojim političkim neprijateljima, ali ovu vrstu alternative on izgleda nije smatrao opasnom.
Svetlana Lukić: Zašto mislite da je ova vlada toliko tolerantna prema nasilju? Da li je deo te frustracije to što moraju da sarađuju sa međunarodnom zajednicom, da isporučuju ljude u Hag i tako dalje, a onda iznutra puste sebi na volju?
Vesna Pešić: Da, zato što je tačno da ova vlada sluša. Mislim, Milošević zaista nije slušao i uvodio nas je u veoma teške situacije kao što je bilo bombardovanje. On nije hteo da sluša, a ova vlada uglavnom sluša sve što joj se kaže spolja, pa onda to kompenzira iznutra. Čini mi se da smo i mi izgubili taj građanski zamah, da nemamo dovoljno energije da se malo više borimo za neki svoj prostor, nekako smo u defanzivi. A kada ste u defanzivi, onda neko dođe, pa vas mlatne po glavi, to je psihološki sasvim objašnjivo. Kad oslabiš, oni pomisle – hajde da ih dotučemo.
Nastaće potpuno novo doba kada se Srbija zaista konstituiše kao država. Skrivanjem iza Crne Gore, velike Jugoslavije, male Jugoslavije, pa onda Srbije i Crne Gore, Srbija destabilizuje samu sebe i nas i neku budućnost. Ako je Slovenija država i Hrvatska država, ako je i i Bosna priznata kao država, i Makedonija, zašto nema Srbije? To je država koja je zaista jedna od prvih početkom XIX veka, od I srpskog ustanka, počela da gradi svoju državu, pa jeste malo čudno da baš od svih tih država nema samo Srbije. Onda ta Ustavna povelja, sve je to bilo tako traljavo, Beogradski sporazum je bio traljav, vidi se da se tu nešto na silu radi. SCG nikada nije postala funkcionalna država, a kada se malo bolje razmisli, ona i ne može da bude funkcionalna. Ona je kao neki šantavi sto koji stoji na jednoj velikoj i jednoj maloj nozi i onda se stalno klima.
Kada je Crna Gora odlučila da hoće tu samostalnost, odavde se stalno išlo u neku defanzivu – pa dobro, hajde da održimo tu zajednicu pošto-poto. I pre odlaska u Meksiko, rekla sam na Studiju B da pitanje samostalnosti Crne Gore za nas više ne treba da predstavlja bilo kakav problem. Ukoliko Crna Gora hoće da bude samostalna država, treba da organizuje demokratski referendum, Srbija se u to neće mešati. Neka nam jave telefonom kako je prošao referendum. Mi imamo zaista ogromne probleme, koje smo mi nasledili posle 5. oktobra i treba da se koncentrišemo na Srbiju. Nadam se brzom raspletu ovog problema.
I ova vojna afera pokazuje da stalno postoji neko iznad nas, sa kojim se svađamo, kao da smo na tuđem zemljištu, kao da je ta državna zajednica strano telo. I ti ministri koji su potpisali nekakav ugovor, vi vidite da tu nešto nije normalno. Mi kao građani ne razumemo o kakvoj se zajednici tu radi i mislim da zaslužujemo da konačno živimo u svojoj državi.
Na početku onih ratova, u Srbiji se govorilo se da su svi ti različiti narodi koji su činili nekadašnju Jugoslaviju formirali svoje države, pa eto, mi krećemo u te ratove zato što samo Srbi nemaju svoju državu. Ja sam se već i onda pitala – kako to nemaju državu, a šta je Srbija? Srbija, znači, nije naša država, onu Jugoslaviju smo pljuvali, ona je bila naš grobar – pa gde je ta naša država? E sad, svi smo mi radili u jednom institutu: Nebojša Popov, ja, ostalih sedmoro otpuštenih profesora sa Filozofskog fakulteta, tu se zaposlio i Zoran Đinđić, pa Koštunica. I u jednom trenutku 90-ih, Nebojša Popov na našim diskusijama ponedeljkom pita Koštunicu – dobro, Vojo, šta će biti sa srpskom državom. Sad ih imamo pet, ali da li smo u stanju da napravimo jednu solidnu srpsku državu. I mi do dan-danas nismo uspeli da napravimo tu jednu državu, u kojoj mi znamo gde smo i ne tražimo krivca u nekom drugom.
Umesto da opet kukamo na savet ministara u saveznoj državi, tom grobaru koji nama kopa grob, hajde da mi ostanemo sami sa sobom i da se pogledamo u oči i da vidimo da vidimo da li smo mi – baš kao Srbi – sposobni da napravimo jednu modernu državu, koja će biti na putu ka Evropi kao Češka, Bugarska ili Rumunija. Ili ćemo ostati nečiji isprdak i stalno biti u nekakvom konfliktu. Mislim da je trenutak te odluke veoma blizu i volela bih da radim na tome. Ali to se ovde još uvek smatra nekakvim izdajništvom, zato što postoji ta suluda priča o Srbiji, koja uvek treba da bude veća nego što ta Srbija jeste.
Setite se i zapleta od letos, sa onom crkvom od lima koju naša vojska spušta na vrh planine Rumije, jer je to, navodno, nekakva srpska teritorija. Kakva je to srpska teritorija na kojoj niko neće da čuje za Srbiju. Umesto da mi kao građani kažemo – ne, mi hoćemo državu koja je tolika koliko mi možemo da integrišemo u nju. Onaj koga ti ne možeš da integrišeš, nije tvoja država.
Ideja Velike Srbije, da je Srbija nekako veća od ove male u kojoj stvarno živimo je fantazam koji nije od juče. Još od Dušanovog carstva postoji nekakva vizija da smo mi teritorijalno mnogo veći nego što jesmo i ceo naš problem se i sastoji u tome što se mi tako strašno koncentrišemo na teritorijalno pitanje – umesto da idemo u dubinu, u razvoj. Ja osećam zavist kada pogledam kakve su puteve napravili u Hrvatskoj, a kada idem odavde prema Čačku, Užicu i dole do Prijepolja – pa to je strašno. Srbija je ostala užasno zaostala, nije se razvila zato što ne prestaje da pati od tog teritorijalnog fantazma. Umesto da kaže – tu sam, tu ću sada da počnem da gradim puteve, da se ulepšavam i stvaram neku bolju budućnost za taj narod. Mi još uvek živimo u istoriji koju pretvaramo u mit, a našu realnost smo potpuno zapostavili.
Koštunica kao političar i ranije kao teoretičar spada u ljude koji su zaraženi tim teritorijalnim mitom. Pitanje Crne Gore za takve ljude postalo je poslednje uporište života ili smrti te ideje – ako ode i Crna Gora, pa onda smo mi to što jesmo, nema više one priče. Nasuprot mnogima, mislim da to neće ići lako. Bojim se da će oni probati da spreče taj referendum. U Crnoj Gori će sigurno biti pokušaja izazivanja unutrašnjih sukoba, kao onda u Hrvatskoj i Bosni, što se posle preobražavalo i zvalo građanskim ratovima. U Crnoj Gori postoji vrlo velika opasnost da do toga eventualno dođe, zato što Crna Gora zaista jeste podeljena i u njoj je moguće izazvati unutrašnji sukob.
Možda malo preterujem, jer se sećam kako su nastajali ratovi 90-ih. Napravi se nekakav incident, ti ga registruješ kao nekakav izazov, a onda se svi povuku i tebi se čini kao da si sanjao, da ti se to možda samo učinilo. Onda nastupi još veća eskalacija, ti opet kažeš – evo ga, a oni se opet povuku. Možda sam zbog tih iskustava malo opreznija, možda će sve da prođe potpuno o.k: biće referendum, ruka ruci, pozdravimo se lepo, pa, kao što ja želim, za Srbiju nastupi novi početak, pa se mi radujemo što konačno imamo svoju državu koju možemo da volimo. Da možemo da kažemo – baš divno što imamo Srbiju. Danas sam videla jedan auto ispred sebe sa nalepnicom na kojoj piše baš tako – Srbija je moja država. Kažem, vidi kako je ovo lepo, to je zalepio neko ko se slaže sa mnom. Da li će sve da ispadne tako lepo i da li ćemo konačno dočekati taj balkanski rasplet i krenuti nekim svojim putem, videćemo. Ali to tek treba da preguramo.
Mislim da Demokratska stranka kao da nema dovoljno sposobnosti, kapaciteta da vodi jednu živahnu politiku. Tu bih volela da razjasnim jednu stvar. Greše Čeda Jovanović i ovo društvo – DS nikada nije bila Građanski savez i Đinđić nije bio Građanski savez. Tu se pravi zabuna, jer oni koji se sećaju formiranja Demokratske stranke i formiranja Građanskog saveza, znaju da te dve linije nikada nisu bile paralelne. Zoran Đinđić je došao iz Nemačke da pravi veliku stranku i, ako se sećate, DS je uvek lavirala, i u vreme Mićunovića, ona je uvek bila nekakva sredina, nikada nije zauzimala čistu, principijelnu poziciju.
DS se formirala uz Zorana Gavrilovića, znamo ko su bili osnivači i znamo da je ona posle bila osnivač mnogih drugih stranaka. Prvi je izašao Kosta Čavoški sa Nikolom Miloševićem, a vi znate šta oni pričaju. DS je uvek držala tu neprincipijelnu poziciju, oni su uvek bili umereniji od nas i uspeli su da okupe taj obrazovani, fini, građanski svet u Srbiji. A mi smo bili ekstremnije krilo DS. Rešili smo da nećemo da pravimo veliku stranku, nismo to ni mogli, i odlučili smo da se uvek držimo principa i da ćemo uvek reći šta je istina, a šta je laž. DS nas je zbog toga poštovala, a GSS je bila kao mašina za pranje veša. Oni malo šuruju, pa kod Karadžića, pa granice, pa priče, a mi smo bili ti čisti. I kad god je trebalo da se pravi koalicija, mi smo bili dobrodošli, da oni pred svetom pokažu da su pristojna stranka.
Znači, meni ne smeta to što DS nije GSS, jer Demokratska stranka nikada i nije bila Građanski savez. DS sada greši u tome što nema svoju politiku, ne postoji nekakav tim koji se sastaje i razmišlja šta bi sad trebalo uraditi. Kao da su unutrašnje strukture u DS-u raspodeljene na nekakve feude. Eto, Neša Bogdanović vodi Beograd i ja ne znam da li se on i viđa sa Borisom
Tadićem. I onaj Pajtić u Vojvodini vodi neku svoju politiku. Ako treba da postoji neka veza između promena koje su se dogodile 5. oktobra, između te revolucije, tih šetača, te pobede građana i današnjeg vremena – ta veza je bila Demokratska stranka, a ona je raskinula tu vezu sa nama. I zato mi sad ne znamo gde ćemo, oni nekako ćute, užljebili su se i njima je dobro, imaju Beograd, imaju ovo, imaju ono, imaju predsednika i sigurno misle – šta sad tu više da tumaramo.
Jedno vreme sam mislila – dobro, vreme je da i opozicija bude konstruktivna, pametna, fina opozicija, stvari su se promenile. Ali to ne znači da oni treba potpuno da dignu sve četiri u vis. Čini mi se da tu treba tražiti naše osećanje prikraćenosti kad je reč o Demokratskoj stranci, jer ova druga strana, da se ne lažemo, nema dovoljno snage da vodi ozbiljnu politiku. DS ima snage, ali tu snagu nedovoljno koristi, nekako niti smrdi niti miriše. Šta smo mi, zašto nemamo ustav, zašto ne možemo da se konstituišemo kao država, gde su te institucije – ona treba da bude lider u postavljanju tih pitanja, a nije.
U stvari, imate jednu devijantnu pojavu – višepartijsku monopolnu državu. To je potpuno neverovatno. Imali smo jednu partiju koja je imala monopol nad državom, znači jednopartijski sistem. Sad imamo istu tu partijsku državu, ali u višepartijskom sistemu. Vidite da su oni odmah podelili ta ministarstva partijama. Mi smo to prvo vrlo neozbiljno počeli da ismevamo kao neki feudalizam vlasti, ali pogledajte šta se sad dogodilo. Imate koncentrisanu ekonomsku moć u rukama Dinkića. Prošle nedelje je prodata ta Štedionica i celokupni finansijski i ekonomski tokove bez ikakve kontrole stavljaju se u ruke jednog čoveka. DSS opet drži BIA-u i policiju. I svi oni su i predsednici stranaka, tako da ne možeš da pisneš ni u stranci ni u državi.
Dinkić neke stvari mora da uradi, kao što je ovo sa penzijama i to će jako mnogo da ga košta. Ali on je veoma opasan političar. On sad hoće da poveća svoju popularnost, pa je krenuo na vojsku. Molim vas, gde ste to videli, gde sme ministar u vladi da proziva predsednika države i da pravi ovakve skandale. To je nezapamćeno u istoriji. E sad, Koštunica ćuti, valjda zbog većine u parlamentu, jer Dinkić to nije radio sa dozvolom Koštunice, apsolutno nije, on je to radio sam. I sad mu svi tapšu – bravo, baćo! Pazite, u Srbiji postoje samo dve dogme na koje se ljudi pale. Ili ideš klasnim, socijalnim populizmom – drž’te lopova ili ćeš da vičeš – Srbija – Karlovac, Karlobag, Virovitica. Mi nismo smislili nešto treće, nema treće formule. Očigledno je da ovaj čovek nastavlja da nas pegla tako kako je i došao na vlast srušivši onu bivšu vladu, kada je izvukao one papire. A šta radimo mi, mi i dalje pričamo šta je bilo 5. oktobra, ali ne pričamo šta nam se sada dešava.
To što je bilo 5. oktobra možemo da prepustimo Dubravki Stojanović i ostalim pametnim i mladim istoričarima. A koji je danas, danas je 22. septembar i mi imamo potpunu raspodelu netransparentne vlasti između nekakvih nazovi partija, gde sad postoje neki Hamovići i Lazarevići i – sve se to sad slepilo. Znači, uzrok našeg očajanja nije 5. oktobar, naš problem je kako ćemo mi dalje da demokratizujemo tu našu zemlju. Ona je krenula ka demokratiji, ali mi smo zastali, taj pluralizam ne radi, a to nas malo i nervira, jer svi su se oni na neki način negde udenuli. Pa i ovi radikali, dobili su tamo Novi Sad, uzeli su Zemun, poslanici im dobijaju velike pare, svi su negde nešto dobili. Mi više nemamo višepartijski sistem, mi više nemamo partije, jer su se i one iznutra raspale po tome ko drži Vojvodinu, a ko drži Beograd. I to funkcioniše po principu koji je dubinski nedemokratski.
Dok se mi fiksiramo za Hag i Crnu Goru, ovi odneše sve što se odneti može, to nam je promaklo. I napravila se jedna veoma rigidna socijalna struktura, za koju uopšte ne znam kako ćemo da je promenimo. Pa u Miloševićevom režimu je bilo više pluralizma: bio je on, a s druge strane smo bili mi. A sad nema ni te podele i čini se da se sve suviše slepilo, a ne ide nam dobro. Dobijamo informacije da zemljom vladaju nekih troje ljudi, a građani ne znaju kojih su to troje ljudi. Pa hoćemo li mi i dalje da trpimo da zemljom vladaju tih troje ljudi ili ćemo da kažemo – ej, neka izađu na sunce dana to troje ljudi koji sada vladaju Srbijom.
Pogledajte kako se ovde dešavaju ti preokreti. Kako vidim situaciju sa uhapšenim sudijom Vrhovnog suda i sa tom korupcijom u sudstvu? Prvo, svi znamo da u tom Vrhovnom sudu sedi nekih 75 Miloševićevih sudija. Ja mislim da je to hapšenje sredio jedan, kako da kažem, ispravni deo policije i da je taj ispravni deo policije smešten negde u tom UBPOK-u i da su oni to organizovali iz nekih svojih razloga, a onda se Stojković pojavio na čelu kolone. Pa čekaj, ti si ministar, ti treba da daš ostavku kad se pokazala ovakva korupcija. On ispade kao da je neki slavljenik u celoj toj priči, to je potpuno neverovatno, kao da je on to otkrio, kao da je on zaslužan. Do juče nas je uveravao kako Jočić ima pravo da sedi i priča sa Legijom, ako treba i pet dana. Znači, to sudstvo je bilo prosto savršeno, on nije imao ni jednu primedbu. Otkrila se ova velika korupcija, tek on – evo kako mi to dobro vodimo, a o tom sudstvu ni reči. Takve stvari nama jako mnogo promiču.
Mene je proglasio ludom ženom kad sam tražila da da ostavku, jer je to jedan od najslabijih ministara koje smo imali. I kada se ispostavilo kako to u stvari funkcioniše njegovo sudstvo, on se jako podičio da je to neko njegovo delo. Ja ne bih više propuštala, jer tu se vrlo ozbiljne stvari dešavaju, a kažem, ne bih odbacila čak ni mogućnost da uletimo u nekakve sukobe. Kad se sve tako ukruti i kad ne razumeš šta se tu dešava, ti onda ne znaš šta sutra može da ti se desi. Znači, mi opet živimo u nekoj nepoznanici, ne znamo koordinate da bi nam bilo jasno šta se dešava. Evo recimo, meni ova vojna afera uopšte nije jasna, tu se isprepletalo sve i svašta. Celokupna ekonomija i svi finansijski tokovi uključujući i guvernera su u rukama tri prijatelja. To čak nisu ni partije, to je nekoliko prijatelja. To se zove cronies na engleskom, a to što se ovde dešava zove se captured state, zarobljena država. To ti dođe neko, na primer nas tri, udružimo se i maznemo jedan deo države. Pre neki dan mi je Tijanić maznuo deo države i još su nas opteretili porezom od 300 dinara mesečno. Eto, ponovo se pojavila TV Bastilja, treba ponovo da nam seku struju ako nećemo da damo 300 dinara. Mi smo se vratili u doba TV Bastilje.
Svetlana Lukić: Na početku emisije sam kao neku znamenitost istakla da na današnji dan počinje jesen, međutim na današnji dan se desilo nešto mnogo važnije. 1987. u Beogradu je održana VIII sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, u sukobu dve frakcije pobedila je struja Slobodana Miloševića nad strujom Ivana Stambolića. Onda znamo šta se dalje dešavalo, a samo 11 godina potom, opet na današnji dan 1998. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je Rezoluciju 1199, kojom se zahteva prekid vatre između srpskih snaga bezbednosti i kosovskih Albanaca. I najavljene su akcije i mere, ako Rezolucija ne bude poštovana.
I mere i akcije smo preživeli, ali teško da ćemo preživeti ovog Stojkovića ako još i malo potraje, a izgleda da hoće. Pokrenuo je optužnicu protiv Čedomira Jovanovića i najavio istragu protiv Nataše Mićić zbog njene uloge u akciji Sablja. O tome smo na početku intervjua razgovarali sa Nikolom Samardžićem, istoričarom i članom Liberalno-demokratske frakcije.
Nikola Samardžić: Nataša i Čedomir su simboli toga vremena protiv kojeg se i Koštunica i Stojković i njihovi politički istomišljenici bore. Drugim rečima, njima politički protivnik nije Boris Tadić niti Tomislav Nikolić, koji u suštini misli isto što i oni. I već se pojavio taj institucionalni, politički i ideološki okvir u kojem će se svi oni zajedno snaći i veoma lako sporazumevati. To su pokazali i izbori i formiranje vlade i ustanovljenje lokalnih organa samouprave i tako dalje, gde se ne pojavljuju nikakvi politički problemi, nikakvi nesporazumi među njima. To pokazuju i opredeljenja u spoljnoj politici, gde Boris Tadić ide po mišljenje kod Tomislava Nikolića i onda ga zastupa. Tako je pre par dana u Njujorku Tadić rekao da je Srbija spremna da ratom vrati Kosovo i to se ispostavlja kao jedino moguće rešenje koje i Tadić i Koštunica zastupaju pred UN. Druga rešenja ne dolaze u obzir, iako ni Tadić ni njegovi savetnici, recimo, nisu služili vojsku.
Ta agresija, koja izbija iz svih njih zajedno, pokazuje da su oni spremni da žrtvuju sve snage Srbije zarad opstanka na vlasti i nastavka pljačke. Gde je to Nataša Mićić prekršila ustav, koji se nije poštovao od 5. oktobra na dalje, koji ni sam Milošević nije poštovao. Da li će sad Stojković da optuži sve one koji su izašli 5. oktobra na ulicu? Evo, ja nisam izašao na ulicu 5. oktobra, mene ne mora da ganja. Za mene je 5. oktobar došao suviše kasno, mene taj događaj nije interesovao, ali je interesovao neke druge ljude, bilo ih je pola miliona. Pa i to je bila neka kriminalna situacija – masa koja se ponaša izvan zakona, prelazi ulicu na crveno, zapalili su skupštinu… Gde su te optužnice? A što je najveći apsurd, upravo zahvaljujući tom 5. oktobru Koštunica je došao na vlast, mada pretpostavljam da većina onih koji su izašli na ulicu tog datuma nisu ni pretpostavljali da je taj čovek zapravo trojanski konj Miloševićevog režima.
Pre neki dan je Koštunica mahao knjigom, koja je kao hronika valjda 163 vlade u 200 godina srpske organizovane državne istorije i hvalio se time. Naravno, ne samo da je besmislica da smo imali 163 vlade u svega 200 godina, nego je besmislica činjenica da je on insistirao na tom dokumentu kao svedočanstvu o demokratičnosti srpskog društva. Pa je u demokratiju uvrstio i vlade Rambomana Božovića ili Mirka Marjanovića i tako dalje. Ljudi bi danas trebalo da se pitaju gde su optužnice protiv Božovića, Šainovića i Marjanovića, dakle, u kojoj su one fioci, ukoliko nisu u mentalnoj fioci ministra pravde kao njihovog ideološkog istomišljenika. Međutim, tu ne postoji nikakva javna debata koja bi svakodnevno ukazivala na te činjenice, niti su mediji za to spremni.
Vi imate nekoliko generacija naših javno angažovanih intelektualaca koji su nestali u opštoj korupciji, zajedno sa političkim strankama i političkim liderima. Što će reći da ih je promena režima 2000. uvukla u sistem iz koga oni ne uspevaju da se oslobode. Zato više nema onih pametnih ljudi, koji su bili tako odvažni u 90-ima, koji danas sležu ramenima i ukazuju na krivicu upravo onih koji su im omogućili da posle 2000. uđu u institucije.
Prošetajte se Beogradom, pogledajte te javne radove koji se izvode parama Beograđana. Kolike su cene preuređenja parkova, uporedite ih sa nekom stvarnom cenom i videćete da su danas svi u korupciji uključujući i demokratskog kandidata, današnjeg gradonačelnika Beograda, koji bi svakodnevno trebalo da odgovara na pitanje – zar uređenje jednog parka zaista toliko košta. Gde su pare koje je obećao za Tašmajdan? Hajde da spustimo naš razgovor na teme koje su sasvim banalne. Drugim rečima, zašto su parkovi uništeni, zašto se njima šetaju ludaci koji su opasni ne samo za decu, nego i za odrasle, pa verovatno i za pse i tako dalje.
Čitavo društvo je neuređeno zato što postoji interes da bude tako. Postoji strani interes da to ostane tako, dakle, velikim korporacijama, evropskim vladama, američkoj vladi odgovara da ovde bude haos kako bi oni postigli ono što žele. Zato Koštunica lepo klekne kad god mu oni narede i brz je u ispunjenju svih svojih obaveza. Naravno, on ih ispunjava u sistemu vrednosti koji je njemu sasvim blizak – on šalje optuženike u Hag, kao što ih je Milošević nekada slao u Srebrenicu, da se bore u jednoj bici koja ne samo da je unapred osuđena na propast, nego nema nikakvo humano i racionalno utemeljenje. S druge strane, on drži tog kerbera, ministra pravde, koji stalno preti ljudima, izvlači te svoje odvratne fioke, maše nekim papirima. Kada je društvo u tako beznadežnoj situaciji, pa koga je onda briga za nekog tamo Rambomana Božovića, koji je danas bogat čovek.
Ono što izostaje je opšta poruka ovom društvu o tome šta je ovde osnovni sistem vrednosti, koji treba da počiva na većinskom opredeljenju toga društva. A većinu ovde ipak čine gubitnici, u čije ime se sprovodi tranzicija, koji su žrtve te tranzicije i koji nisu u stanju da tu tranziciju dovoljno razumeju. Oni koji danas vladaju Srbijom zapravo su njihovi dželati. Tu imamo jedan arhetipski odnos dželata i žrtve, koji je veća inspiracija za literaturu nego za politiku, ali danas u Srbiji to jeste problem sa kojim se treba jasno i otvoreno suočiti, jer već 20 godina društvene elite manipulišu najsiromašnijima čineći ih još siromašnijima i terajući ih u smrt.
Ta crno-bela slika preovladava u Srbiji ovih dana. Imate ratobornu, pljačkašku, krvožednu elitu, u kojoj su političari, tajkuni, predsednikovi i premijerovi savetnici, akademici i vladike, a s druge strane stoje njihovi političke i ideološki sledbenici, koji su istovremeno njihove najveće žrtve. Srednji sloj će se ovde provući, to je njegova istorijska perspektiva, jer je to u skladu sa trendovima evropske i svetske istorije, a šta će se dešavati sa ovima dole i ovima gore, predstoji da vidimo.
Mislim da je Dinkić očajan gitarista. To je neverovatno, ali taj čovek pokazuje u javnosti svoje najgore osobine, a ima ih i toliko dobrih. Slika o njemu je utoliko gora što se on upušta u stvari koje možda ne odgovaraju ni njegovim ličnim interesima. A ti interesi bi bili: da nauči bolje da svira i da se osvrne na prošlost, da vidi gde mu je mesto u ovom društvu. On je tu malo zalutao i onda vrti repom, pa učini nešto korisno, mnogo šta upropasti i tako slika o njemu postaje shizoidna. Nikad ne znate kako da tumačite njegove postupke. Njegova stranka je pokazala da nema nikakvu političku odgovornost. Nije imala odgovornost prema Đinđićevoj, potom ni Živkovićevoj vladi. S druge strane, postojao je aranžman sa američkom administracijom da umesto Demokratske stranke, koja je bila obezglavljena Đinđićevim ubistvom, G17 plus postane nosilac demokratske i privredne tranzicije u Srbiji. Oni još uvek nisu podneli konsekvence za političku neodgovornost kojom su proizvodili afere u Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi. Pri tome, te afere su zaista bile mizerne u odnosu na količinu para koja se pominje u aferama vezanim pre svega za ministarstva za koja su oni odgovorni.
G17 plus snosi veliku političku odgovornost i zato što su oni doveli za ministra vojnog – ideološkog blizanca Leonida Brežnjeva. Oni su ga izvukli iz sastava jedne neobične organizacije, koja se zove Atlantski savet. To je nevladina organizacija koja se zalaže za priključenje Srbije NATO paktu. Oni to zaista i rade, ali to čine sa pozicija koje su sasvim neobične. Većina onih koji u tome vode glavnu reč zapravo nastoje da uvodeći je u Atlantski pakt, Srbiju i dalje drže sa istočne strane gvozdene zavese. To je još jedan od paradoksa naše novije istorije. Mi smo jedina zemlja koja je mentalno u Varšavskom paktu, čiji član nikada nije bila, a zalaže se za ulazak u Partnerstvo za mir i za priključenje NATO paktu.
Drugi cilj Atlantskog saveta je, naravno, pljačka vojne imovine. Jedna od uloga ministra Davinića verovatno je bila da koordinira takve aktivnosti. Veoma me zanima šta će biti od čitave te istrage. Mislim da će se on izvući, očigledno je da se ponovo hvataju male ribe, dok se sa onim velikima prave dilovi, tj. od njihovih procenata se sad verovatno traže novi procenti. I tako se nastavlja taj shizoidni proces uključivanja Srbije u evro-atlantske integracije, iako je cela ta družina oko Atlantskog saveta zapravo učestvovala u skrivanju ratnih zločinaca i u relativizovanju njihovih zločina u javnosti. Ako ništa drugo, lako ih je povezati sa ubistvom u Topčideru. U zataškavanju te afere veoma očigledno učestvovao je ministar vojni. Mislim da će se potvrditi opravdanost pretpostavke da su dvojica vojnika ubijeni zato što su videli nekog od haških begunaca.
Sve to je deo jednog seljačkog ili palanačkog, balkanskog dila sa Evropskom unijom, koja opet kaže – hajde da mi ove divljake uvučemo unutra, pa ćemo posle lako sa njima. Ceo zapadni Balkan valjda nema stanovnika koliko ima Poljska, a Poljska zajedno sa deset novopriključenih članica Evropske unije nema stanovnika koliko ih ima cela Nemačka. Pa zamislite koliko smo mi za njih beznačajni, kad vide onog Davinića u onom odvratnom sivom odelu, onakvog kao Andropova, bez ikakvog šarma, bez ikakve harizme. Onda kažu – progutaćemo i to, šta smo sve progutali, progutali smo Kipar. Zamislite kakav je to bio otrovan zalogaj za Evropsku uniju, kakve su se tamo pare sklanjale i valjale, pa i naše pare, zamislite odvratan karakter te državice koja pljačka. Imate i Švajcarsku, koja je ista takva, koja nije članica Evropske unije, ali koju niko ne dovodi u pitanje. 97. Njujork Tajms objavljuje spisak tajnih nacističkih računa u Švajcarskoj, nikom ništa. Pa šta sad, hajde progutaćemo i tog Davinića, nema veze.
Sposobnost naših političara da pljačkaju, da se bogate, da lažu, kradu i ubijaju sasvim je nesporna, ali ta nemogućnost komunikacije sa ostatkom sveta, ma kakav taj svet bio, ukazuje na ograničenje njihovih sposobnosti zbog kojih mi ne postojimo kao država i uređeno društvo. I ne možemo to da postanemo ukoliko nemamo političke lidere i intelektualnu elitu koja je sposobna da zastupa interese tog društva. Posledica je, naravno, svakodnevnica ljudi koji su u totalnom beznađu i koji se udaljavaju od politike smatrajući da ona ugrožava njihove vitalne interese, što je tačno. A opet i nije tačno, jer bi ta politika bila drugačija ako bi se svi oni politički angažovali.
Nepostojanje politike i cinizam prema politici postao je očigledan i u razvijenim društvima. U Nemačkoj je na poslednjim izborima postalo očigledno da u tom društvu više nema ideologije, nema čvrstih stavova, nema jasnih opredeljenja. Ne zna se više ko šta zastupa, nego su svi zabrinuti oko toga koliki će nam biti porez i socijalna zaštita i šta će biti sa nezaposlenima. Ne postoji jasna briga o perspektivi tog društva, nego se sve svodi na raspodelu procenata. Ali to se Nemačkoj može, ona ima toliko univerziteta, instituta, pametnih ljudi, autoputeva, pa i političara, čega god hoćete. To je jedna trenutna kriza, ali čim zavlada vi odmah vidite kako se to društvo pretvara u ideološko-političku močvaru. Više nemate ni socijal-demokrate, liberali su bedni, ta ideologija više nigde ne postoji osim kod Reganovih konzervativaca koji su je učinili potpuno socijalno i humano neprihvatljivom.
Liberalizam je ideologija koja mi je lično najbliža, ali ona se utopila u političke koncepte iza kojh vi ne možete stati kao normalan čovek. To je politički koncept američkih republikanaca, koji su tako bliski Koštunici i Tadiću, kao što im je blizak i novi papa. Njima se na ovom svetu sviđaju samo najgori i to je taj kontinuitet sa Miloševićem. Ali imate taj liberalizam, koji je došao do svog apsurda, jer su državne kase u Americi prazne i tu ne postoji namenski novac za pomoć ljudima na opustošenom američkom jugu. To je kraj čitave jedne istorije, koja je počela pojavom Francuza i jezuita u drugoj polovini XVII veka, a završila se pojavom džeza i romanima Džona Grišama. Sve to više ne postoji. Pa i naši ljudi, kojima je Amerika daleko, i oni su nešto od toga čuli i videli. New Orleans, taj beat Bourbon Street-a, to je beat savremene civilizacije. Ali ta ulica je poplavljena, ona više ne postoji.
Liberalno-demokratska frakcija priprema proglas koji se završava rečima – Zar nije bilo bolje onda kad je bilo gore. To je smislio Nenad Prokić, ali mogu da protumačim šta je hteo da kaže. To je uverenje većinskog društva u Srbiji da je u godinama najveće bede i očajanja ipak uspevalo da prehrani porodicu i nađe svoju ulogu u društvu. To je bio šverc, sitan kriminal, preprodaja deviza, što danas nije moguće. I zato Dinkić ima taj negativni kontekst, jer ljudi misle da im je on uništio egzistenciju time što ih tera da plaćaju porez. S druge strane, kad treba da se leče, kad treba deca da im idu u inostranstvo, onda stanu na ulicu i prose, ne razmišljaju o tome da su te zemlje u koje njihova deca moraju hitno da odu zemlje protiv kojih se oni jasno izjašnjavaju na izborima, da je to civilizacija čiji su oni ljuti protivnici. Kad se razbolite, kad ovi na VMA treba da vam seku nogu, kad pomislite, pa možda na Floridi, u Arizoni ili u Parizu postoji neka bolja klinika, onda vam Amerikanci i Francuzi više nisu neprijatelji, nego kuku, pomagaj.
Ali potpuno je neprihvatljivo da vi krivite obične, siromašne ljude za tu vrstu ideološke hipokrizije. Potrebno je da neko svakodnevno objašnjava da je Srbiji mesto tamo gde su najcivilizovanija društva, ako ni zbog čega drugog ono zato što će onda naša deca dobijati najbolje lečenje, neće nam više ispadati zubi i nećemop imati idiota za ministra prosvete nego će to biti ljudi koji će proći i test inteligencije i psiho test, da vidimo da li im je mesto u Aziji ili u Lazi Lazarevicu, gde pale arhivu da bi zameli trag za sobom – ili im je mesto među decom. Ja ovog i prethodnog ministra prosvete ne bih pustio da priđe mom detetu bliže od 500 metara, zadavio bih ga, stvarno.
To je strašno, juče sam video, bila je Mala Gospojina i nosili su Bogorodičinu ikonu i ljudi su klečali pred njom i onim zadriglim popovima. Umesto da im kažu – ljudi, nemojte da klečite, daj ustanite. Pa nije to valjda suština religioznosti da vi kleknete, da morate da se ponizite. Valjda postoje i neka pozitivna osećanja koja se mogu upotrebiti na opšte dobro. Ta osećanja mi danas delimo sa 5% ljudi, s kojima mi direktno komuniciramo kao politička partija, ali ja verujem da ih ima 95% – samo im treba objasniti da je kad je bilo gore bilo je gore i da će biti bolje, ali ne kao kad je bilo gore, nego onako kako mi danas ne možemo da zamislimo, ali imamo viziju o tome. Možda trenutno pipamo u mraku, ali neki izlaz mora da postoji, jer ne smemo ostati sami i nećemo ostati sami.
Ova buduća partija izgleda kao skupina ludaka, nikome nije jasno zašto to radimo 15 godina posle osnivanja prvih političkih partija u Srbiji. I zaista, posle 15 godina pluralizma, osnivanje jedne partije suočava se sa raznim problemima. Prvi problem je taj što postoji 300 registrovanih partija i što ovi zlikovci, čim čuju neko ime koje bi nama moglo da odgovara, brže-bolje ga registruju. Tako da ne možemo partiji da damo neko uobičajeno ime. Dobro, pošto nije uobičajena partija neće dobiti ni uobičajeno ime. Mi smo krenuli od pretpostavke da postoji najmanje 5% naših građana, koji će podržati jednu novu politiku. Ona će biti nova u smislu da je odraz jedne političke normalnosti, kontinuiteta koji postoji sa svih strana van granica Srbije, ne postoji jedino u Srbiji. I imamo pretpostavku da ovo ipak nije pusto ostrvo, da ovde prolaze putevi, optički kablovi, dolaze neke diplomatske misije, da je ovo izgleda neki privlačan turistički centar, mada šta će ovde ljudi, ja nemam pojma šta im se ovde sviđa.
Objašnjenja ni u politici ne moraju da budu samo racionalna. Možda sam ja ovde samo zato da bih se jednog dana vratio u godine u kojima sam bio srećan, recimo 75-6. ili 86-7. Ako zbog toga treba da se ponovo uhapsi 10.000 ljudi u Sablji II, pa neka se plati i ta cena. Neka moja porodica i ja budemo srećni, a 10.000 ljudi će se naći sa one strane rešetaka. Ali ja mislim da će to biti dobro ne samo za moju porodicu ili 5% građana, nego za 95% ljudi u Srbiji, da se ovi ponovo nađu iza brave, da nastupi jedna nova politika, neka to bude 6. oktobar. Pitam se šta 95% ljudi kod nas očekuje od svoje budućnosti i od svoje sudbine, ako nastave da pristaju na ovu bednu političku ponudu.
Naša politika danas je kao vojnička kantina; imate kuvani kupus, to je Koštunica, imate pasulj, to je Tadić i imate onaj suvi mesni narezak, to je Toma Nikolić. I od jednog i od drugog i od trećeg jela će vas boleti stomak. I ko je onda tu lud? Zašto pristajati na to? Dokle ćemo da se rukovodimo izborom manjeg zla? To je krenulo od izbora 90-e,kad je bilo glupo glasati za Ivana Đurića. Mi smo bili prijatelji i morao sam da mu kažem – slušaj, ne mogu da glasam za tebe, glasaću za onog divljaka da ne bi pobedio gori divljak. I sad smo imali istu situaciju sa Tadićem i Nikolićem, pa kao hajde da vidimo od kojeg će me jela manje boleti stomak i šta je manje pogubno za našu političku ekologiju, gde će biti manje zapaljivih gasova. Ali to nije nikakav pozitivan izbor i to nije budućnost koju smo mi zaslužili kao društvo, iako smo zaslužili jedno opšte pokajanje, suočavanje sa zločinima koji su vršeni u naše ime, sa političkom odgovornošću koju imamo kao društvo koje je biralo Miloševića i ostale zlikovce dovodeći ih na vlast da bi oni išli okolo i pljačkali i ubijali druge i pljačkali i ubijali nas same.
Ali ovde mora nešto da se dogodi. Mislim, Srbija jeste bedna, uveče padne onaj mrak na blato, pa ti naši nekrofilni, fekalni rituali, ta siva svakodnevnica, ljudi koji su musavi, očajni. I oni koji su najlepše odeveni i utegnuti, pa ni od njih se niko ne smeje. Sve je to jedna gomila apsurda, ali ja ne želim da budućnost ove zemlje bude predmet opšte sprdnje, da ovo bude onaj autobus u kome se lože drva iz one drame Duška Kovačevića. Ja želim Srbiju bez drama Duška Kovačevića i bez Duška Kovačevića.
Svetlana Lukić: U Beogradu nije u toku samo Evropsko prvenstvo u košarci, nego i BITEF, a BITEF se isplati i samo zato što onda Biljana Srbljanović dođe u grad. Ove godine ona je i otvorila BITEF, a pre toga je obavila jednu još korisniju stvar. Povodom pokušaja smene direktorke i selektora Sterijinog pozorja, Biljana je zajedno sa Mikijem Manojlovićem i Dejanom Mijačem otišla na sastanak sa ministrom kulture, Kojadinovićem. Tom prilikom mu je objasnila da je Sterija prvo bio osoba koja je pisala dramske tekstove, pa tek onda ime festivala. A kako je ministra ubeđivao Miki Manojlović, čućete od Biljane Srbljanović.
Biljana Srbljanović: Primetila sam da postoje neuralgične tačke ovog režima, koje ipak možeš da pritisneš i udariš. Đinđićevu vladu, bez obzira na sve, smatrala sam svojim političkim izborom i nisam to htela da radim. Ovo nije vlada mog izbora, a i na raznim stranama su vrlo slabi, posebno kada su u pitanju kultura i mediji i ja sam shvatila da tu može dosta da se uradi, jer tu sede ljudi koji nemaju nikakav kredibilitet, boje se. Srećom moj posao nije vezan za policiju i pravosuđe, jer to je očigledno jako udruženje i tu nikakav pritisak ne dolazi u obzir. Ali ovde pritisneš ministra, zamašeš mu autoritetom i on kaže – pa dobro. Tako se odvijala priča o Sterijinom pozorju i u tom smislu je saradnja sa ministarstvom kulture bila odlična, mi smo vrlo zadovoljni ministrom. Znaš, kad ti dođe Miki Manojlović i kaže – nemoj da se šališ, ovaj shvata da je Miki bog, a da je on nula i neće da se šali čovek i to se onda tako reši. U stvari bi bilo dovoljno i da se pojavio samo Miki.
Imali smo dogovor i da se ja ne svađam i stvarno se nisam svađala. Jedino sam rekla ministru Kojadinoviću da je za mene potpuno isto da li razgovaram sa njim ili sa radikalima. Pre sastanka smo imali raspravu da li da se uopšte pregovara sa radikalima ili da ih bojkotujemo. Ja sam rekla da ako već pristaješ da ti ta vlada bude vlada, ne vidim nikakvu razliku između vlade Maje Gojković i njihove vlade – ni u učincima, ni u ideologiji, nažalost. To nije dobro, ali oni sada vladaju zajedno. I ako ti to nije dovoljno gadno, ako si pristao da u tome živiš, onda se bar malo potrudi da im ne daš baš sve. I oni to, kako vidim, poštuju. Nema on pojma šta je Sterijino pozorje, uopšte ga ne zanima u stvari. A i ovim radikalima, kojima neko uporno radi dobar marketing, odgovara da se malo distanciraju od Šešelja. On postaje tamo neki ludak zatvoren u nekom cirkusu, a mi ovde hoćemo da dovedemo Dandy Warhols i da pravimo Exit.
Neće oni dugo, nema šanse, to se drži na po jednom glasu, na tome ko će kome da tutne sto evra – to će da pukne. Ti ljudi su toliko otvoreno korumpirani. Ovde se uporno govori o finansijskoj korupciji. Postoji i druga ozbiljna korupcija, a to je moć, vlast i položaj. Imaš ljude koje ne zanima lova, koji su ono, askete i monasi i vole da imaju vikendicu u Belanovici. Baš ga briga da ima jahtu ili da ide u Dubai, ali ga zanima nešto drugo. I ako ti možeš nešto drugo da mu ponudiš, to je isto korupcija. Oni se drže na jednoj ideji koju sprovode, koja je ideološko-politička, lična i patološka i nekrofilska i oni udruženo rade samo na toj jednoj ideji, a ta ideja će da ih uruši iznutra, jer više ne mogu da je isteraju. Kako da kažem, ta konspiracija počinje da se odvija otvoreno pred našim očima. Oni moraju da raspišu izbore.
Sad sebi zvučim kao 94-e, nisam bila mesec dana u zemlji i vraćam se, ono sankcije najgore, u samoposluzi prodaju jednu metlu i teglu. Odem kod mame jednog mog prijatelja i ona kaže – sad će da ukinu ove sankcije. Ja pitam – stvarno, jesu li negde nešto javili. Ne, kaže ona, ali ovo više ne može da se izdrži. Ona je apsolutno bila odlučila da će sada da nam ukinu sankcije. Isto tako sam ja odlučila da će ovaj Stojković da se samoukine, pošto to više ne može da se izdrži. Tu s jedne strane imaš grupaciju oko policije i pravosuđa, koja se bavi zatiranjem semena Đinđićevog, iz opsesije urušavanja svega što je uradila i Đinđićeva čistačica. Drugi deo njih se koncentriše oko centara finansijske moći. Da li ih zanima lična korist ili ne, nemam pojma, ali vrlo bi me iznenadilo da nekog ko se bavi lovom ne zanima lična korist.
Onda imaš ove ljude koji su potpuno nekompetentni, samo ćute po ceo dan u kancelarijama, da ih neko ne ukeba da su tu. Zaključaš se, ženi kažeš da si kod ljubavnice, ljubavnici kažeš da si kod žene, a ti samo sediš i ćutiš da te niko ne uhvati. Znaš, taj Miloševićev zločinački um, ipak je tu, bre, bilo neke širine, razumeš, a ovo su neki prcoljci koji su se ostrvili. Ako tebe dve godine vodi ideja da se svetiš učesnicima ove akcije Sablja, odnosno da se svetiš prijateljima i poštovaocima lika i dela Zorana Đinđića, ne možeš daleko da doguraš. Na kraju to moraš da radiš pomoću mita.
Imam utisak da, koliko god da se ta udruženja, sekcije, radne grupe, te njihove trojke četničke razvile i trudile da to unište – da to jednostavno neće baš moći. Kad-tad će doći do revizije svega toga. Pa i nad sudom ima sud, šta god da oni sad urade sa našim pravosuđem, doći će trenutak revizije toga, pa nisu oni sad to zakucali za istoriju, to su flagrantne stvari. Mislim, od te Makine grupe, ako ništa drugo, to je toliko flagrantno da će prosto morati da dođe do revizije, to jednostavno ne može da prođe. Sad je pitanje kada će to biti, koliko ljudi imaju živaca i zašto nam uopšte to rade. Zar smo mi zaista zaslužili da se u ideološkom obračunu glorifikuju zločinci i ubice? Da li smo mi zaista zaslužili da na B92 slušamo da su Ćuruvija i Stambolić ubijeni zbog novca?
Jednom će to doći na svoje mesto, ali to se neće desiti za nas, mi smo bespovratno izgubljeni. Mislim na nekakvu kosmičku pravdu. Jednostavno neće biti, neće moći – kao što je Milošević ipak u Hagu i završiće svoj život mizerno u mišjoj rupi. Vi sad možete nama svima da upropastite život do kraja, e, ali svejedno, nikad nećete pobediti, nikad nećete okrenuti stvar na to da je Đinđić u stvari čovek koji je ubio samog sebe. To se nikad neće dogoditi, ne znam šta da nam urade.
Situacija je mnogo gora nego ranije. Bolja je u smislu da nemaš kao rat nad glavom i nemaš to da ti ide neka tvoja vojska da ti ubija neke druge ljude u tvoje ime, ali s druge strane, po tebe samog unutra je gore. E pa znaš šta, mnogo smo se mi provlačili, mislim, mora to da se naplati. To zlo, sa kojim smo mi živeli i nikad se sa njim nismo obračunali, naravno da se ono u jednom trenutku okrene protiv tebe. Pa ne možeš ti sejati toliko zla političkim, intelektualnim, čak i opozicionim angažmanom, čitavu deceniju deceniju sejati toliko zla za toliko miliona ljudi, a da se to nikad ne okrene protiv tebe. To društvo u jednom trenutku mora da prođe kroz neku mnogo tešku fazu i svi su mislili da je naša teška faza bombardovanje, ali nije. Naša teška faza je ovo. Ovo je naša opsada Sarajeva i treba da budemo zadovoljni što te bar niko ne nišani sa neke čuke snajperom dok ideš ono, na dženazu. Razumeš, kao što je njima bilo, prema tome, mi sad živimo sa svojim đubretom dok se ovaj svet ne presabere i ne odluči – prvo da napravi nekog za koga će moći da se glasa. Mi moramo da ga napravimo, što bi ti se neko pojavio, možeš da ga napraviš. Potrebe društva diktiraju pojavu političara, pa ako je potreba društva da imaš nekoga ko slavi Legiju i izjednačava ubistvo Arkana sa ubistvom Stambolića i ako je to u redu čak i za urednike B92, onda što bi se ovde pojavio neki drugi političar? To nije potreba društva, očigledno je da društvo šalje ovakve signale.
Mi sad moramo da se izbatrgamo sa tim, sad je to borba na život i smrt, ovo sad je prava borba, a ne ono – mi smo svoje odradili bombardovanjem, ma nemoj. Pričala sam neki dan sa prijateljima o bombardovanju, pa jedna kaže – koliko sam se knjiga načitala za vreme bombardovanja, to su te priče. Mi smo kao bili jadni, koji jadni, šta jadni i zašta jadni, jadnih tih hiljadu ljudi što je poginulo. Mi stvarno kad bi prošli nekažnjeno, to bi bila kosmička nepravda, mislim nije u redu, za nas nije dobro, moramo i mi nešto da naučimo. Prema tome, ja mislim da je naša kazna sa neba ovo što nam je sad.
Tadić je išao na Harvard zato što su ga napušili ovi sa Kolumbije, jeste to videli? Pa kako, vi ne čitate NIN? Moram uvek ja da dođem da vam kažem šta neprijatelj misli. Znači, na dve ili tri strane u NIN-u je izašlo neko ogromno pismo nekog tipa, na primer poddirekora sa univerziteta njujorškog Kolumbija, gde je trebalo Tadić da dođe da govori, pa je otkazao nešto u zadnjem trenutku oko ove zavrzlame da li će da ide Marović, ko je pozvan na žurku, ko nije pozvan, razumeš, ko je predsednik razredne zajednice. I u toj nekoj zavrzlami on je to otkazao i onda ga je ovaj razaslao po internetu. Šta znači razaslati po internetu? To znači poslati na adresu NIN-a, jer nije internet agencija, pa da javlja novinama, znači na nečiju konkretnu adresu si to poslao. U svakom slučaju, našli su nekog poddirektorčića jednog od instituta tog univerziteta da nagrdi Borisa Tadića kako je on tek sad, dragi prijatelji, shvatio da Kosovo mora da bude nezavisno, jer Boris Tadić se nije pojavio na svečanoj večeri. E, tri dana kasnije, nakon te bruke u NIN-u, koja će verovatno sad da se nasledi u Politici, ninizacijom Politike – hop, odoh ja na Harvard, jer se Harvard kotira bolje od Kolumbije.
Sad, šta taj Tadić radi, nisam mnogo pratila, ali ne mogu da kažem da je to baš samo moja greška. Možda nisam imala šta da otpratim. Razmišljala sam o tome kad su napali Rundeka i kad je Tadić popio kafu tamo sa njim i meni je nekako to bilo o.k, mislim, da on sa njim popije kafu. Međutim, problem je što je to samo to. Ništa se u ovom društvu ne čini da nema ovih što lemaju Rundeka, u tome je stvar. I on svojim nečinjenjem doprinosi da je Rundek prebijen, a posle što dođem da ti vidam rane, to je isto kao kad Koštunica dođe kod onih ljudi što su ranjeni na Kosovu, pa se obuče u ono zeleno i uđe u Urgentni centar. Mislim, došao đavo po svoje. Ti nisi ništa na svom radnom zadatku učinio da ovaj Albanac ne puca na njega. Hoću da kažem, oni nisu ispunili normu zbog toga što ni jedan ni drugi ne doprinose tome da na Kosovu ne pucaju na tog srpskog ili bilo kog dečka, odnosno da huligani ne šibaju ostarelog rokera hrvatskog porjekla u Knez Mihailovoj. Znači, ni jedan ni drugi ništa ne rade. Pri čemu Boris Tadić, svi ga grde zbog toga, bar pozira, a onaj čak ni ne pozira. On je ljut čak i kad pozira, on neće da se slika ni za pasoš. Neće ni na koji način da se obraća nikome, on nema šta da razgovara bilo s kim.
Kad je bilo ono oko Velje Ilića, Petar Luković je na internetu, jeste videli to, napisao neki stenogram, ne smem sad da psujem, majka će me ubiti. I sad je on kao napisao stenogram razgovora u vladi Srbije u vezi sa napadom Velje Ilića na B92. I sad, to je Pera Luković u svom najtipičnijem izdanju, kako da kažem, ali ljudi su mislili da je to stvarno. Da vidiš komentare, kao – znao sam da je nepristojan ovaj Velja Ilić, ali ovo je preterano, pa – kako mu, bre, ovaj Koštunica ništa ne kaže. I ti u stvari vidiš vrhunsku lakrdiju Pere Lukovića, koja apsolutno izgleda kao realnost. Štaviše, ja sam, kad sam počela da čitam rekla – odakle mu ovo, razumeš, ko mu je javio ovo, pa sam onda po nekim komentarima tipa – legalistički diže obrve Voja Koštunica – ukapirala da se čovek zeza. Ali to je stvarno strašno, kad tebi sastanak vlade zamišljen u glavi Petra Lukovića izgleda realno. To znači da smo mi u velikoj drami.
Sve mi nedostaje, užasno mi nedostaje, uopšte, ja sam emigrantkinja najgore vrste. Kad sam u Parizu, onda mi fali Beograd, kad sam u Beogradu ne bih da slomim nogu u rupi na ulici. Gledaš zgužvanu facu nekog ministra, čoveče, koji je apsolutni imbecil, gledaš neke kreature, ljudski otpad. Ja ne znam šta su ti ljudi radili, gde su oni bili, bre, do 5. oktobra, nikad nisi čuo za te ljude, od kolumniste do ministra, čoveče, nikad nisi znao šta su oni radili, gde su se oni muvali, u kojim rupama. I sad odjednom ti oni nešto tu sole.
Ovde nemam prvi, drugi, treći program, imam Pink i B92, tako da sam dosta tu zaštićena, pa mi izgleda Srbija simpatična. Izgleda mi kao da se u Srbiji priča španski i da ima dobre vesti. Ja živim u stvari potpuno između dva dolaska ovde. Sve čekam kako će moj život da se okrene da ja opet budem tu. Tamo čitam knjige, učim jezik, lakiram nokte, pišem i čekam kad će da mi prođe vojni rok, kad ću da se vratim. U tom smislu mi je dobro pošto imam utisak da onda imam barem neku energiju kad dođem, pa sad, kao udri piši peticije i ne znam šta. Ljudi ovde su u fazonu da, kad im kažeš – radikali hoće da ukinu međunarodni karakter Sterijinog pozorja, oni te pitaju – pa gde ti živiš. U Francuskoj, zato sam i došla da potpišemo peticiju, razumeš.
Dosta je tužno ovde, a onda me još dodatno grize savest, moram da kažem. Teško ti je da živiš bolje od svojih ljudi, a nisi zaslužio, a bolje živiš u smislu da nema baš nekog apsolutnog skota, kriminalca, idiota koji ti se sa televizije smeje u lice i još ga zovu slušaoci da mu kažu bravo. E, onda meni bude malo teško zbog svega što neki tvoji ljudi ovde moraju da preživljavaju. To je kao kad je bilo bombardovanje, pa da li da odeš ili ne odeš, pa ne odeš, tu si sa svojima. Tako mi je sad teško što ovo bombardovanje ne preživljavam sa svojima. Mislim da je ovo bombardovanje mnogo teže za našu psihu, dušu, da će ostaviti mnogo veće posledice ta vrsta nepravde. Ti ovde živiš u crtanom filmu Kalimero. To je nepravda, jednostavno je nepravda da se potegne krivična prijava protiv Nataše Mićić, to je nepravda na svaki način, to je glupo i pokvareno i oni se rukovode glupim i pokvarenim principom. Miloševiću nikad nije palo na pamet da potegne krivičnu prijavu te vrste, on uzme metak pa ga rokne, mislim, te retke koje ubije. Ali ovi su kao kad dobiješ buve, pa se češeš ovde, a tamo te druga ujede. Stvarno neka stravična buva, ne možeš da je istrebiš. I ti vičeš na buvu, a ona ti se smeje.
Emisija Peščanik, 23.09.2005.
Peščanik.net, 23.09.2005.