Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Pisao sam već o tome, stoga samo ukratko.

Carinska unija ima jedinstven carinski režim prema drugim zemljama. Recimo, prema Evropskoj uniji ili Americi ili Rusiji. Zemlje zapadnog Balkana, koje su sada članice regionalne zone slobodne trgovine CEFTA imaće bescarinski režim trgovine sa EU kada sve zemlje sprovedu Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju. Ali neće imati iste carine na uvoz iz trećih zemalja. I tu bi se Srbija suočila sa izborom: carinska unija ili ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Tu su onda i ti planovi o saradnji sa Evroazijskom unijom. Kao član carinske unije, to bi morao da bude ugovor te zajednice sa Rusijom ili Evroazijskom unijom. Izgledi da se to završi ugovorom o slobodnoj trgovini su veoma mali.

Zaista, Srbija će morati da se odrekne ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom kada postane član EU, isto kao i stupanjem u carinsku uniju na zapadu Balkana. To bi verovatno bilo dobro iz privrednih i političkih razloga, ali da bi se taj predlog uzeo ozbiljno bilo bi potrebno čuti da je to zaista trgovačka politika Srbije. Ako bi se stvarno krenulo u pregovore o carinskoj uniji, bilo bi tu i drugih problema, ali ovaj o trgovačkoj strategiji Srbije u odnosima sa Rusijom bi bio prvi koji bi trebalo rešiti. Jer inače ne bi imalo o čemu da se pregovara.

Zajedničko tržište je nešto drugo, mada nepostojanje zajedničke carinske politike stvara probleme. Recimo, neki od tih problema na CEFTA granicama nastaju usled potrebe da se proveri poreklo robe koja prelazi granicu. Jer CEFTA obezbeđuje bescarinsku razmenu među zemljama članicama, ali ne i sa ostatkom sveta. To važi i za robu iz EU, jer neke zemlje još uvek nisu ukinule carinsku zaštitu u razmeni sa njom. A tu su onda i treće zemlje, gde različiti carinski tretmani mogu da utiču na trgovačke puteve. Sve bi se to pojednostavilo ujednačavanjem carina. No, najveći deo problema će svejedno nestati kada sve zemlje pređu na bescarinski režim trgovine sa EU, kada primene trgovački deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Konačno, kada je reč o porezima, potrebno je imati u vidu da se najveći deo prihoda prikuplja porezom na dodatu vrednost. Ujednačavanje tih stopa nije potrebno, a verovatno nije ni poželjno (jer ne diskriminišu spoljnu trgovinu i strana ulaganja). Slično se može reći i za razlike u doprinosima na zarade, pa i na neposredne poreze na dohodak. Neposredni porezi i doprinosi mogu da utiču na izbor zemlje u koju se ulaže, ali u meri u kojoj je to važno oni teže da se uravnoteže konkurencijom. Sporazum o tome, međutim, ne bi bilo neskoristan, ali za to nije potrebna carinska unija ili zajedničko tržište.

Drukčije stoji stvar sa kursom i monetarnom politikom. Kako, recimo, Srbija teži da devalvira, dok druge zemlje imaju strogo fiksirane kurseve ili koriste evro, Srbija može da koristi kurs kao sredstvo trgovačke politike. Ali, usaglašavanje monetarne i politike kursa je teško ostvarivo, osim ako se ne koristi isti novac.

Dakle, za stvaranje carinske unije bilo bi potrebno imati jedinstvene carine prema ostatku sveta. Tome ne ide u prilog činjenica da recimo Srbija nije članica Svetske trgovinske organizacije, što bi bio jedan način koordinacije trgovine sa ostatkom sveta – a pogotovo to što samo ona ima ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom (status ugovora sa Crnom Gorom, koji je ona preuzela od Jugoslavije, je, koliko razumem, predmet pregovora), koji bi morala da prekine zbog stvaranja Zapadnobalkanske carinske unije.

Dok je za stvaranje zajedničkog tržišta potrebno usaglašavanje privrednih politika, gde nisu toliki problem porezi koliko kurs i monetarna politika.

Peščanik.net, 09.06.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija