Radio emisija 28.05.2004, govore: Desimir Tošić, Mirko Đorđević, Vladimir Arsenijević i Biljana Kovačević-Vučo.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Osvanulo je lepo prolećno jutro, pa da ga ne kvarimo – da, za promenu, počnemo emisiju lepim vestima. Predsednik vlade postoji i viđen je juče u Beogradu na socijalnom dijalogu u hotelu Palas. Danima se uspešnije krio nego Ratko Mladić. Izgledalo je kao da njega – a ne Mladića – potražuje Haški sud. Sad je sve u redu, samo još da odnekud iskrsne ministar Jočić i vlada će biti u punom sastavu.
Kao i u svakoj močvari, i u ovoj našoj izraste poneki čist beo cvet. Ovaj naš lotosov cvet, u vidu predsednika vlade, zajedno sa ministrom vera, posetio je Hilandar, kaže – privatno ga je posetio. Tamo je u svojstvu privatnog lica obećao da će sledećih desetak godina ova država izdvajati milione evra za obnovu Hilandara. Suze mi naviru na oči dok ga zamišljam kako svoje penzionerske dane tihuje u nekoj od – svojim plemenitim zalaganjem – obnovljenih hilandarskih kelija.
Njegov kandidat Maršićanin požurio je da šefovu posetu Atini uvrsti u još jedan uspeh aktuelne vlade. To za Koštunicu i jeste veliki podvig. Treba stisnuti petlju pa preći granicu, boraviti u zemlji koja jes’ da jeste pravoslavna, ali ipak je strana, jesti čudnu hranu, spavati u nepoznatom krevetu i još biti dovoljno vispren i lukav pa se bezbedno vratiti na Dorćol.
Kako li će tek sadašnja vlada da oceni Gadafijevu posetu Beogradu, koja se najavljuje? Verovatno kao začetak stvaranja Saveza antiangloameričkih država, čiji će počasni predsednik biti Emir Kusturica. Usvajanje zajedničkog srpsko-libijskog sistema školstva već je počeo. Juče i danas naši poslanici, pre svega oni polupismeni, što je prosta većina u parlamentu, doteruju Zakon o obrazovanju. Naša deca će tim zakonom biti sačuvana od uticaja stranaca, sekti i fonda Soros. A udžbenici Radoša Ljušića deci će moći da posluže i kao krst – da se odbrane verom predaka, kad ih presretnu bande građanski orijentisanih evroslinavaca.
Jeste da je jutros lep prolećni dan, ali je u stvari bilo tmurno i ubi nas sve ovo zajedno. Ubi nas i Ceca, odnosno njen novi album, koji trešti iz svake druge radnje u Knez-Mihailovoj. A dokrajčiće nas, makar mene, ova predizborna kampanja. Maršićanin na svojim predizbornim skupovima ponavlja DSS-ovu mantru – da su oni u centru, da su radikali i demokrate ekstremisti. Koliko se sećam, tu podelu je na prošlim izborima izmislio Koštunica, ali tada je jedan od ekstremista bio baš Miroljub Labus. Sad zaboravni ministar Labus tim istim rečima aplaudira stojeći iza Maršićanina.
Inače, G17 postaje sve izdržljivija stranka. Gadljivost su savladali kada je SPS podržao manjinsku vladu. Dobildovali su karakter na donošenju Zakona o pomoći haškim optuženicima, a sada stiskaju zube i spremaju se da, ako zatreba, muški podnesu i Tomu Nikolića kao predsednika Srbije.
Bogoljub Prvi Karić baš se zaneo. Prvo je počeo tako što je skromno govorio da, eto, on ima sve što živ čovek može da poželi. I sad i nas želi da poduči kako da postanemo bogati, lepi i plemeniti. Bogoljub se raspričao, pa tako kaže da je u Srbiji posle 5. oktobra nastao pakao, da je privreda bolje radila za vreme Mirka Marjanovića. I Rusi imaju biznismene i to biznismene koji su legalno opljačkali državu. Ali, da se podsetimo, njihov Mihael Hodrakovski je, umesto u politiku, otišao u zatvor.
Ovaj naš hoda Srbijom, drma zarđale katance po propalim fabrikama i svojim, kako kaže, lepim metohijskim govorom ubeđuje ljude da i oni mogu da postanu bogataši.
U anketi iz Kragujevca, koja je emitovana baš na B92, jedan radnik izgovara rečenicu koja me progoni već tri-četiri dana. On kaže: “Glasaću za Bogoljuba, jer je on bogat, pa kad dođe na vlast neće krasti.” Na ovu otužnu kartu, zaigrao je i sam Karić. U razvijenim zemljama, video je svojim očima, na vlast dolaze bogati ljudi, a kod nas samo siromašni. “Dođu na vlast sa ‘jugićem’ i stanom od 50 kvadrata, a odu sa milionima evra,” kaže Karić.
Po ovoj logici, u Srbiji bi najbolja vlada bila ona u kojoj bi sedeli Bogoljub, Sreten, Janićije i Milanka Karić, a našlo bi se poneko mesto i za dobitnike njihovih godišnjih nagrada.
A ako bismo ovu logiku sledili, najbolje bi bilo da na mesto ministra pravde sedne neko ko je obilato kršio pravdu, da budemo sigurni da je svoje mračne strasti već iživeo, pa više neće imati potrebe da to čini. Doduše, s te tačke gledišta, Stojković je odličan izbor.
I na kraju, kandidat Tadić. On se i dalje pazi da slučajno ne kaže nešto određeno. Igra na svoju On se i dalje pazi da slučajno ne kaže nešto određeno. Igra na svoju lepotu, a i govori mu liče na govore kandidatkinje za Mis sveta – želim mir u svetu, želim bezbrižno detinjstvo svoj deci sveta, mirnu starost i zdravlje našim bakama i dekama. A gospodin Desimir Tošić, potpredsednik Demokratskog centra, kao i uvek, partijski je disciplinovan i ne da da se Tadić dira.
Svetlana Lukić: Da li ste vi zadovoljni vašim kandidatom Tadićem?
Desimir Tošić: Ne znam što vi novinari niste zadovoljni? Imate jednog potpuno normalnog čoveka u politici. To može da se protumači kao nedostatak harizme. Ja bih rekao da nama više harizma nije potrebna, naročito posle Miloševića. Dosta nam je harizme za nekoliko decenija. Tadić nije “partijski” u onom smislu u kojem to jeste naš heroj Maršićanin, nego je partijski normalan čovek. Kao što znate, on nije bio u prvim redovima Demokratske stranke. Ja pretpostavljam da ga Zoran Đinđić nije visoko cenio, pošto nije odgovarao njegovom tipu. Sada se u Demokratskoj probio potpuno nov čovek. Ovo je Demokratska stranka u trećoj svojoj fazi, da kažem, normalnoj. Postaje politička stranka. Mi do sada nismo imali prave političke stranke.
Svetlana Lukić: A šta mislite o ostalim kandidatima – Kariću, na primer?
Desimir Tošić: (smeh) Ja sam Karića slušao jedanput u Evropskom pokretu. Pre sedam-osam godina. On je tada došao da nam saopšti da će se kandidovati za predsednika Republike, jer ne može da spava. Ja sam mislio da ne može da spava zbog mnogo para, kad on ne može da spava zbog toga što se Srbija pati. On to ne može da gleda i on je odlučio da se kandiduje. Ja sam samo ćutao, pošto sam ga tada prvi put video i nisam znao šta da pitam.
Ali, drugi su ga pitali kakve su njegove šanse. On je rekao: “Sve što ja dodirnem, to uspe, bilo da su pare, bilo da su kuće.” Međutim, nekako, slučajnošću, posle tri meseca, postaje ministar u Miloševićevoj vladi. Oni su mu očevidno zapretili i on se, naravno, između predsedničkog položaja i miliona, odlučio za milione. Ja mislim da će on najviše pogoditi Tomu Nikolića. Ja sam dobio već izveštaje sa juga Srbije, od naših ljudi. Oni kažu da su svi Tomini glasači duž “južne pruge” rešili da postanu severna pruga i glasaju za Karića. Biće para kao blata.
Svetlana Lukić: Zašto mislite da se on sada odlučio da se kandiduje?
Desimir Tošić: Naša politička scena je još uvek rovita. Ovde ima mnogo ljudi koji su potpuno bez političke svesti. Svako može da upeca neku ribu. Vidite da je i naša princeza, Jelisaveta, odlučila da se kandiduje. Istina, stigla je dockan, ali da je Jelisaveta odlučila da se kandiduje. Istina, stigla je dockan, ali da je mlađa, možda bi dobila više glasova. Čujem da je dvor veoma ljut i žao mi je što između njih nema prave srpske porodične solidarnosti. Što se tiče vlade, ona je morala da ima svog kandidata.
Vlada je izabrala za kandidata čoveka koji je najbolji da izgubi. Ja isključujem da će pet odsto glasača G17 plus da glasa za Maršićanina. Isključujem. Normalni ljudi, a verovatno da ih u G17 ima – ne samo eksperata nego i normalnih ljudi – da će glasati za Borisa Tadića već u prvom krugu. To je, naravno, u isti mah i želja, pored toga što je pretpostavka. Pobedio Toma Nikolić ili Boris Tadić, vlada mora da da ostavku. To ne piše u Ustavu, nema takvog zakona, ali to je uzus parlamentarni. To je za nas negativno, pošto ima mnogo izbora. Naš svet se olenjio, nije naučio na izbore, ali moraće malo da zapne i da glasa još jedanput.
Kakva će biti konstelacija, to je sad teško znati. Ja lično očekujem da G17 nestane kao politička stranka, pošto je to zaista, tako, usiljeno. Ljudi koji su bili eksperti, dovedeni u vladu kao eksperti, pokazali su se kao opasni politikanti. Oni su oduzeli Demokratskoj stranci verovatno 300.000 glasova. Treba očekivati da Demokratkska stranka posle pobede Borisa Tadića udvostruči svoj broj glasova na parlamentarnim izborima. To je moje predviđanje, verovatno i želja, kao što sam rekao.
Svetlana Lukić: Ukoliko se desi da Toma Nikolić i Boris Tadić uđu u drugi krug, šta mislite ko će iz vladajućeg bloka stranaka podržati Tadića?
Desimir Tošić: Ja se čak pitam za DSS. U DSS-u postoje tri elementa. Imate vođu, koji je negde na nebu, nije ovde na zemlji, potpuno van stvarnosti, čovek vrlo, ja bih rekao, frustriran. Kada ga posmatram na televiziji, u govorima, to je čovek koji zna da će tamo sedeti još vrlo kratko. Onda imate drugi deo, to je aparat mladih. Mladi su se, na moju veliku žalost, pokazali kao vrlo kvarni u poslednjim godinama, pobedom DOS-a. To se vidi i kod sadašnje vlasti, mislim na iz DSS-a. Taj aparat mladih gura Koštunicu u razne pogrešne kombinacije koje su pogrešne. A onda imate tradicionalistički sloj, koji glasa za DSS i koji je patriotski, naivan, traži restauraciju, vraćanje na ’41. što je, naravno, objektivno nemoguće. Nije to da li vi hoćete ili nećete, nego nešto ne može. Feudalni sistem ne možete vratiti, bez obzira što možete da budete njegov veliki pristalica. Tako da će taj svet ostati veran, a mislim da će ovaj mlađi svet čim oseti da se ljulja, bežati i upisivati se u druge stranke i nša politička scena neće za dugo biti ozbiljna. Mi imamo dobrim delom cirkus. U tom cirkusu verovatno je najozbiljniji Ivković.
Sadašnja vlast Koštunice i Labusa nije tursko carstvo, čak nije ni Miloševićevo. Ali, ona u nekom smislu nosi još veću opasnost nego što su to bili prethodni režimi, jer je to mnogo mutno i disparatno. Tamo je, očevidno, nekoliko snaga koje ne mogu da idu zajedno. Čak i kad bi imali veći broj glasova u parlamentu, oni bi teško mogli da izdrže. Najkomičniji je ministar za kulturu. To ne treba ja da vam čažem, znate vi to bolje od mene.
Mi sada imamo ljude koji hoće da vrate četnički pokret. Imamo prvi put u vladi, u vlasti, predstavnike četništva. Ja, naravno, nisam protivnik četništva kao što su partizani. Nikad nisam bio na partizanskoj strani. I može da se kaže da sam uvek bio na neki način vezan ne za četništvo nego, recimo, za vladu u Londonu. Ali slušajte, to je isto kao feudalni sistem. Da vi vratite četništvo natrag, to je više smešno i žalosno nego što je štetno. Jer, vi možete da branite četnike od napada koji su nepravedni, netačni. Ja žalim što su streljali Dražu Mihajlovića.
Da ga nisu streljali, on ne bi pristao da bude umešan ni u jednu manifestaciju, Počevši od ministra kulture pa do Ravne gore on ne bi pristao da bude umešan ni u jednu stvar. Mihajlović je bio daleko ozbiljniji nego što ga njegovi naslednici i pristalice prikazuju, bez obzira što je njegova politika bila pogrešna. To su dve stvari. Dimitrije Ljotić je bio lud, ali je bio ozbiljan čovek. Tako je i sa Mihajlovićem. Mihajlovićeva politika je bila pogrešna, ali to nije mnogo zavisilo od njega, tako da ja mislim da je njegova participacija u razvoju četničkog pokreta bila vrlo mala.
Klerikalne tendencije danas su mnogo jače nego što su bile pod starom Jugoslavijom. U staroj Jugoslaviji, crkva je bila poštovana. Kad je počela izgradnja Svetosavskog hrama, ja sam to gledao kao student, kralj Aleksandar je dao dozvolu. On je rekao: “Možete da zidate.” Dakle crkva nije bila slobodna u tom smislu kako to danas zamišljaju neki episkopi. Ja mislim, odnosno, hrabrim se da će to stati, da će se polako crkva odvajati od države, odnosno od politike.
Ono što sam čuo kada je izašao taj članak, preko dana, molim vas, za nekoliko sati je stavljen na internet i javio mi se jedan moj prijatelj iz Amerike koji je to pročitao i pitao me je kako ja gledam na svoju sigurnost. Ja sam počeo da se raspitujem kod prijatelja, oni su mi rekli da naši popovi još ne ubijaju. Naši sveštenici, niže sveštenstvo, kako se kaže, nisu oduševljeni našom dvojicom “šešeljevaca”, mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i vladikom Atanasijem. To su Šešelji u crkvi.
Ja sam ovih dana objavio ceo govor, prvi put je objavljen ceo govor Amfilohija nad kovčegom Zorana Đinđića. Međutim, ljudi su zaboravili pretnje mitropolita crnogorskog kad je Zoran Đinđić predao, odnosno, Vlada je predala – nije Zoran predao, to se sve trpa na Zoranova leđa – kad su predali Hagu Slobodana Miloševića.
Mitropolit je rekao: “Ima ljudi koji su svesni šta se dešava i oni će uraditi ono što treba da urade, kad mogu i šta mogu da urade…” I to u tekstovima, znate. To je bilo godinu, dve dana pre Đinđićevog ubistva. Naravno da mitropolit nije to rekao da bi pozvao ljude da ubiju. Bogzna šta je on mislio, da vam kažem pravo. Ali, kad bi bio jedan pravi javni tužilac, onda bi iz tih reči mogao da napravim inkriminaciju.
Svetlana Lukić: Moram da priznam da sam se upravo spremala da krenem na sahranu Zorana Đinđića kada je počeo govor mitropolita, i nisam imala hrabrosti da se vratim ponovo na taj govor. Šta je, u stvari, mitropolit Amfilohije rekao nad Đinđićevim kovčegom? Koja je suština po vašem mišljenju.
Desimir Tošić: Naši sveštenici su u većini slučajeva, govorili više nego što treba, u smislu veličanja mrtvog čoveka. Ovo je prvi put da tako visoka ličnost, maltene drugi do patrijarha, drži osvetoljubiv politički govor… politički. Nije možda toliko osvetoljubiv, koliko je politički. On hoće da kaže da ubistvo Zorana Đinđića nije ništa prema američkom imperijalizmu. Ovakvu besmislicu može da kaže neki čovek koji nije trezan.
A on to čini, ne na nekom seoskom groblju, nego pred predstavnicima stranih vlada i država, pred porodicom. On misli, što je čista demagogija, da će taj politički govor pokriti tako što će se stalno obraćati porodici, da treba da žali za takvim hrišćaninom. A to je lažno. To je čista manipulacija. Ja mislim, posle tog govora mitropolita Amfilohija, nijedan pravoslavni sveštenik, odnosno episkop, ne sme da govori o političarima kao o politikantima. Ja mislim da je to presedan koji ne postoji.
Dobro je što najveći broj građana veruje u doktora Voju Koštunicu lično. Ali, Voja Koštunica u njega ne veruje. Ja nisam siguran da on tačno zna kuda hodi. Ja mislim da je to više instiktivna nacionalistička politika. To nije Ilija Garašanin. Ja bih rekao da je naš prvi ministr imao glavni nacionalni zadataka – svoje Načertanije – a to je da uništi Demokratksku stranku. A ovde se inače sve radi od danas do sutra. Ovi takozvani eksperti, politikanti, oni zavaravaju da će biti para kao blata. A Velja kapitalac samo deli novac.
Svetlana Lukić: A ova priča o Haškom sudu, počevši od onog nesrećnog zakona o pomoći haškim pritvorenicima, to kao da je nestalo kao tema.
Desimir Tošić: Ne, oni se plaše kolektivne krivice. Morate da priznate da od ’90-ih godina u međunarodnom javnom mnjenju postoji tendencija za kolektivnom osudom Srba. I Milošević je radio na tom poslu vrlo uspešno. Ali, naši ljudi nisu još svesni.
Mi ne možemo to da savladamo – da smo mi izbacili najveći broj terorista, da smo mi jedini ubili predsednika vlade, da smo mi jedini imali političku stranku, do ovih izbora, koja je dobila, već svuda ponavljam, 200-300 hiljada glasova, a koju je osnovao profesionalni ubica. I to nikako da naše srpsko društvo savlada. Jer, ako to savladate, onda je mnogo lakše da se bunite protiv Karle del Ponte, da vas kolektivno optužuje ili, recimo, stranu štampu.
Ali, ja mislim da je u tom pogledu situacija mirna. Dosta su pomogli Albanci sa nemirima na Kosovu. Kad sam bio na sastanku u Beču i rekao sam, ne znam koliko sam impresirao slušaoce, na Kosovu postoje dva strašna patološka kompleksa. Prvi je srpski. Srbi ne mogu da prihvate da budu manjina. A Albanci imaju možda još gori kompleks. Oni ne mogu da shvate, kad su većina i kad imaju svu vlast, da ne mogu da ubijaju nekog ko pripada manjinama. To je isto jedna patološka osobina.
I zbog toga ja crkvu, vrlo beskompromisno, stavljam na optuženičku klupu. Ona je u više navrata olako, ošljarski, površno, manipulantski govorila – mi osuđujemo sve zločine. Ne, ne, nemojte sve. Osudite zločine koji su Srbi priredili Muslimanima, Hrvatima i Srbima. Vi morate da osudite terorizam ljudi koji su pobili ljude kao što je Zoran Đinđić, kao što je Ivan Stambolić, kao što je Ćuruvija, da ne ređam do Kundaka, pošto su oni ubijali i svoje ljude. Vi morate da dignete reč protiv ubijanja ljudi. A oni se čuvaju toga, pošto je to čisto politikanstvo. Oni, u stvari, materijalno, finansijski, dobro žive i nemaju potrebe da izigravaju politiku udvaranja narodu, zato što narod daje. Ja za ovih 14 godina nisam čuo jednog sveštenika da se žalio na finansijski položaj.
Veoma je interesantno kako se Jugoslavija polako pojavljuje iz pepela, ne kao država, nego ipak kao neka solidarnost. Ja sam se iznenadio, gde god sam sreo Slovence, kako oni su iskreni u naporu da nam pomognu. Takav je moj utisak. Prvo sam pre godinu dana sreo jednu slovenačku delegaciju u Forumu za međunarodne odnose, bili su to mladi ljudi koji divno govore srpski, bolje od izvesnih članova kraljevske kuće, koji su govorili o našem evropejstvu kao da su predstavnici Evropskog pokreta u Srbiji.
Sad sam u Zrenjaninu bio sa otpravnikom slovenačkog poslanstva, fin gospodin. I to se ponovilo. Tako da je to veliko ohrabrenje. Iako je to mali narod, to je jedan veoma uspešan narod. Mi smo napravili veliku grešku, posebno Milošević, ali i naše javno mnjenje nije se pokazalo pametnije od Miloševića, što Slovence nismo razumeli. Slovenci su važan naš istorijski faktor. Prva Jugoslavija se – kako je rekla Amerikanka Suzan Vudvort u jednoj knjižurini koju je napisala pre deset godina – držala na solidarnosti Slovenaca i Srba, a druga Jugoslavija se raspala na njihovom sukobu.
A sukob je bio mnogo više politički nego što je bio nacionalni. Slovenci su imali želju da započnu ozbiljne reforme, konačne. Počelo je sa ismevanjem Dana mladosti, štafete, pa se išlo ka slobodi štampe. Beograd je to posmatrao kao rušenje države. Naši komunisti nisu mogli nijednog sekunda da zamisle stvarne promene, dok slovenački komunisti jesu.
Kao i Gorbačov. Jedan veliki broj komunista video je na vreme da nešto bitno mora biti promenjeno. Naši srbijanski nisu. Da ne govorimo o crnogorskim, bosanskim i ličkim, to je bilo još gore. Iz te dezorijentacije naše vladajuće komunističke elite rodila se ova budala, Slobodan Milošević.
Svetlana Lukić: Jelisaveta Karađorđević je u predizbornoj kampanji pominjala svetle datume naše istorije, pominjala je 1804. pa 1903.
Desimir Tošić: Ima teških istorijskih trenutaka koji nemaju alternative. Kao i 27. mart, samo tada niko nije ubijen. Aleksandar je morao biti uklonjen fizičkim putem, nažalost. Ono što je teško u 1903, to je što su kralja i kraljicu kasapili. A to je bila reakcija ljudi sa slabim nervnim sistemom, to nisu bili pravi revolucionari. Jedan naš intelektualac je, samo čekam da ga vidim, napravio analogiju između Legije i Apisa. Dakle to je užas.
Zaverenici su kasapili tu sirotu ženu koja je, naravno, kriva za mnogo više možda nego Aleksandar. Aleksandar je bio, prema onome što znamo iz istorije, vrlo sposobna ličnost, inteligentna, sa ogromnim znanjem, što se inače ne dešava Karađorđevićima, sem možda Pavlu.
Međutim, Aleksandar je bio čovek potpuno lišen moralnog obzira, merila. Nešto je slično bilo sa Petrom II. Ali, Petar II nije bio sposoban za velike gluposti, pošto nije imao vlasti. Mogli biste da postavite pitanje – šta bi bilo da je bilo? Pitanje je kako bi se Petar I, koji se pokazao kao vrlo tolerantan vladalac, ponašao da je postao kralj u svojoj 27. godini. On je došao kao emigrant, sa pocepanim čarapama, dužan, a došao je preko krvi. On je morao da bude tolerantan, tu nije bilo nade, tim pre što on nije imao svoju stranku. On nije imao neku organizovanu snagu koja bi mogla da ga drži na vlasti. On je morao da sarađuje sa parlamentom.
On je pokušao 1906. godine u Solunu da sugeriše postavljanje jedne vlade koja ne bi bila parlamentarna, ali to su Pašić i Apis onemogućili. To je vrlo interesantan slučaj o kojem mi je pričao Slobodan Jovanović. Kaže da je Apis, pošto je čuo da se sprema neparlamentarna vlada, da ne kažem antidemokratska, došao kod Slobodana Jovanovića i rekao mu: “Čuli smo da ste i vi kandidat za ministra. Nemojte da pristanete. Mi nismo 1903. oborili jednog kralja da bismo imali neparlamentarnu vladu.”
Svetlana Lukić: Nastavljamo da hulimo državu, narod, boga, kralja, otadžbinu, a nećemo propustiti ni “krst časni i slobodu zlatnu”. Gospodin Tošić je započeo priču o Majskom prevratu. Sutra se navršava 101 godina od ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Od tada, otprilike, počinju na Zapadu da nas tretiraju kao varvare. Do tada manje-više nisu ni znali da postojimo ili su nas gledali kao dobre divljake. O Majskom prevratu će govoriti naš sledeći sagovornik, gospodin Mirko Đorđević. Najpre da čujemo njegovu ocenu nedavnog boravka vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u Beogradu. Izgledalo je sve idilično, međutim…
Mirko Đorđević: Vaseljenski patrijarh s vremena na vreme obavlja takozvane kanonske vizitacije, službene, određenim pomesnim crkvama koje spadaju u njegov delokrug. Međutim, sadašnji vaseljenski patrijarh se ne ograničava samo na te kanonske vizitacije, za koje mora da postoji poseban poziv od pomesnih crkava, nego je on veliki putnik, propovednik, ekumenista i on je zaista svoju misiju globalno shvatio. On propoveda od Kariba, gde je nedavno bio… U Beogradu se pojavio u momentu kada je crkva, odvojena od države, organizovala u hramu Svetog Save obeležavanje 200-godišnjice ustanka… spaljivanje mošti svetoga Save. Zaista, povoda za slavlje bilo je na pretek. Ali, u toku tog slavlja o nečem vrlo važnom se i ćutalo.
Sam vaseljenski patrijarh u svojoj besedi izrekao je jednu misao koja nije mnogima bila po volji – da je svaki rat u ime religiije zapravo rat protiv religije. To je ideja koju on stalno ponavlja. Međutim, njegova poseta Beogradu stoji pod senkom veoma zategnutih odnosa koji postoje između naše crkve i vaseljenske patrijaršije.
Naime, odnosi su do te mere zategnuti da je spisak optužbi koji se javno iznose… Pogledajte hronike o tome u glasilu raško-prizrenske eparhije “Sveti knez Lazar”, pa ćete se začuditi. Optužuju ga za sledeće – da je on sluga zapadne plutokratije. Niko se ne plaši u crkvi da upotrebi takav izraz – zapadna plutokratija, koji inače, kao što znate, ta sintagma pripada Adolfu Hitleru. To je omiljena Hitlerova sintagma.
Dalje ga optužuju da hoće da centralizuje pravoslavlje i da postane pravoslavni papa, da hoće svu dijasporu da preuzme i da hoće da sarađuje i sa protestantima i sa katolicima. Ovo drugo je apsolutno tačno. On u tom smislu vuče poteze koji su osvojili simpatije ne samo pravoslavnog sveta, nego i šire. Međutim, to nailazi na otpor, posebno kod ruske crkve, koja ga za iste stvari optužuje. I čak mu se pripisuje optužba da je time što opšti sa inoslavnima – što će reći sa hrišćanima na drugi način, protestantima i katolicima – on zapravo upao u jeres, odnosno, ne samo u jeres nego u svejeres.
Dakle, o tome se u službenom delu posete ćutalo. Poseta je bila kratka i nije uopšte bilo reči o tome, ali su napadi na njega sve učestaliji. Ton tim napadima ne daju patrijarh i svi članovi Sinoda, ali daju određene vladike, koje se potpisuju ispod tih napada svojim punim imenom, prezimenom i titulama – vladika umirovljeni Atanasije Jeftić i vladika raško-prizrenski Artemije. Situacija je takva. Naime, pritisak ruske crkve je ovde dosta jak. A stav ruske crkve se svodi – nama su sva papina, pa i Vartolomejeva zajednička putovanja zapravo znak opasnog širenja NATO-a na Istok.
Inače, po slovu zakona, odnosno kanona, vaseljenski patrijarh je prvi među jednakima i trebalo bi da ima pravo časti. On ima jednu jeretičku ideju, koju pomesne crkve, posebno naše, ne mogu nikako da prihvate, a ona glasi, citiram je iz jednog njegovog službenog dokumenta: “Krajnje je vreme da se prekine sa ovom autokefalističkom fragmentacijom, cepanjem pravoslavlja na jezike, rase, običaje, jer to vodi u nacionalizam. A svaki nacionalizam završava nacizmom i totalitarizmom.”
Na društvenopolitičkoj sceni, crkva je postala monolitna. I više se ne može govoriti o nekakvoj struji koja bi zagovarala blažu opciju otvaranja za novo vreme saradnje sa drugima. Izuzetak bi se mogao naći – to je moje uverenje, neki tvrde da nisam u pravu – u ličnosti samog patrijarha, koji ipak, koliko ja pratim, a mislim da pratim, uspeva da se zadrži na koji ipak, koliko ja pratim, a mislim da pratim, uspeva da se zadrži na sredini.
Setite se ’95. godine, kada je grupa od osam vladika tražila smenu patrijarha Pavla, s njima je bio Atanasije Jeftić. Tad su vršeni različiti pritisci da se on povuče. Tad se nagađalo, ne znam već koji put, da je on bolestan i star. Međutim, on je, hvala bogu, krepak i odlikuje se ipak umerenošću, što je kvalitet. Ja mislim da nikad ne treba smetnuti s uma i tačno notirati i datirati njegove izjave: “Ja neću, ne veliku, nego ni najmanju Srbiju po cenu zločina.”
A vidite, ni društvo u celini, pa ni crkva, nemaju snage da se suoči sa ogromnim zločinima koji su počinjeni. Pogledajte upravo u novije vreme – ekshumacija na groblju. Nema dana da ne srećete u novinama – otkrivena masovna grobnica tu i tu, toliko i toliko. Mi Srbi još nismo svesni u koji su nas zločin uvalile Miloševićeve ratovođe. Mi još nismo svesni toga. Dokaz vam je da niko iz medija nema hrabrosti da se pozabavi Batajnicom, a ona nam je pod prozorom. Hiljade leševa je tu. E, to je to.
Vladika Atanasije Jeftić se bavi čime sve ne, onima čita program, njegov agitprop je moćan, ali on nema hrabrosti da pogleda istini u oči, da progovori. A ako mi ne budemo govorili o zločinima koje smo mi počinili, da tako kažem, onda ćemo izgubiti kredibilitet da i zločini počinjeni nad nama izazovu nečiju pažnju. To je stari problem.
Bitka za nasleđe u takvim institucijama kao što su crkva-država, svuda u svetu postoji, pa se ona, naravno, oseća i u našoj crkvi. Budući da je patrijarh star čovek, svi se stalno molimo za njegovo dolgodejnstvije i da mu bog podari mnoga ljeta, međutim, smrtni smo ljudi. U poslednje vreme predizborna kampanja, bogami, daje znaka od sebe. To se dogodilo upravo prošle nedelje i još se ne stišava u Crnoj Gori. Bukvalno, u medijima je panika. O čemu se radi?
Vi znate da dole postoji kanonski nepriznata crnogorska autokefalna crkva, ali Crna Gora je kanonsko područje. Naša crkva i dole postoji, mitropolit itd. Mitropolit Amfilohije se sprema da proglasi jedno svešteno lice iz Ostroga za episkopa dioklijskog, tu će titulu imati. Pa su onda počele kombinacije od kojih boli glava. Time on, navodno, dobija jedan glas u Saboru za sebe. A drugi znak je još veće uznemirenje izazvao.
Navodno, on takvim potezom šalje signal Beogradu – ako me ne budu izabrali za patrijarha u Beogradu, a on ne krije te svoje namere, ja mogu sam da se otcepim i da formiram crnogorsku, da tako kažem… To su, naravno, nagađanja, ali da postoje trenutno dve struje i Sinodu i u Saboru, to je činjenica. One se prepoznaju po onome što se čini. Na jednoj strani su vladike i mitropoliti Amfilohije, Atanasije i još neki, dakle iz raznih zemalja. A na drugoj strani su vladike, oni iz centralne Srbije…
Prilikom budućeg izbora patrijarha vodiće se računa o takozvanim pravilima za izbor patrijarha, koja su prvi put doneta u našoj crkvi pri izboru patrijarha Pavla. Biće žreb, naravno, ali ne treba gubiti iz vida da nijedna država nije ravnodušna kad je reč o izboru patrijarha i da će naći načina da se i njena reč poštuje. Kombinacije – ko bi mogao biti i kako bi mogao biti – biće veoma zanimljive, tim pre što se u istoriji naše crkve u poslednjih desetak godina dogodilo nešto što se ranije nije često događalo. Imamo ogroman broj vladika.
Broj vladika se utrostručio. Sabor je jedno… Sinod četvoročlana vlada. Ali, Sabor je jedno složeno telo, koje obuhvata arhijereje iz inostranstva, iz takozvanih srpskih zemalja, iz Republike Srpske, iz Crne Gore i ove domaće. Biće vrlo zanimljivo koje bi opcije sve mogle da se pojave. Na pomolu su sigurno vrlo zanimljiva kretanja.
Ako smo malopre pomenuli patrijarha vaseljenskog Vartolomeja i ako smo razumeli njegove ideje i njegova nastojanja, treba da pođemo od smo razumeli njegove ideje i njegova nastojanja, treba da pođemo od proste činjenice da je njegov uticaj trenutno kod pomesnih crkava u Srbiji i Rusiji mali, oni su u sukobu. Ali, njegov uticaj u Evropi, u evropskom pravoslavlju, ogroman je. Taj njegov ekumenski hrabri korak dobio je tolike razmere da je u Šanbeziju, to je jedan grad u južnoj Švajcarskoj, organizovan centar za širenje njegovih ideja da se prevaziđu cepanja pomesne crkve i da se hrišćanstvo shvati u celini.
To je dobilo ogromne razmere i učestvovalo je svih pravoslavaca sveta, osim Rusa i nas, da su i dvojica naših vladika Irinej Bulović i Ignjatije potpisali dokumenat iz Šanbezija. Ali, pri povratku u Beograd, Sabor im je, na redovnoj sednici, oduzeo taj potpis. Dakle, stavio im je do znanja – mi nećemo u ekumenizam jer – to je teza u nekim crkvenim krugovima kod nas – ekumenizam je zapadna zamka, izum. Mi ne možemo jer po učenju Justina Popovića, jako dobro poznatom, mi ne možemo opštiti sa drugima, svi su drugi otpadnici.
Sad dolazi ono komplikovano pitanje. Mi ipak ne možemo potpuno da se izolujemo. Kad se patrijarh sreće sa kardinalima, sa beogradskim nadbiskupom, onda u ovim krugovima postoji povika na patrijarha. I trenutno su ruska i srpska crkva u velikoj opoziciji vaseljenskom patrijarhu, ali on ima… oni koji znaju njegovo delo, on je čovek poliglota, pisac mnogih knjiga, piše na pet-šest jezika… U njemu zaista pravoslavlje prvo dobija jerarha, koji ima i hrabrosti i hrišćanske iskrenosti i intelektualne smelosti da zaista nosi tu titulu vaseljenskog, čiji primat nije u vlasti nego u časti i u autoritetu.
A oni koji se plaše globalizma, morali bi znati da je prvi među globalistima Isus i da on jasno svoju ideju globalistički temelji. Čak koristi izraze iz kojih su, zapravo, ideje modernog globalizma izvedene. Osim toga, postoji još jedan problem. I kod nas i kod Rusa postoji ogroman strah od Evropske unije, od moderne Evrope, koja se gradi stvarno, i on se obrazlaže ovako – kako god se Evropa ujedinjavala, mi ćemo pravoslavni u njoj biti manjina.
Vartolomej polazi od druge ideje – neće postojati manjina i većina, ne možemo po tom principu… Onda bi i protestanti mogli to reći. Nedavno, pre nepunih mesec dana, ja sam već citirao više puta izjavu vrlo uvaženog monaha našeg Save Janjića, koji kaže, kao i vladika Artemije: “Može se Evropa ujedinjavati koliko god hoće i kako god hoće, ali u crkvenom smislu i duhovnom smislu ne može se ujediniti, jer mi ne možemo da se sjedinimo sa Rimom, dok Rim ne odustane od svojih zabluda koje traju 950 godina”, tako izričito stoji, “i ne prekloni se i jedinoj, pravoj, ispravnoj apostolskoj pravoslavnoj crkvi”.
Crkva i vlast, crkva i država. Evo, pomenućemo jedan primer iz naše novije istorije. Pomenuli smo malopre godinu 1903. kada su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga. Neki slave kao svetao datum, a ja lično mislim, ali to ne mora biti važno, da je to čin bednih kukavica. Kako se crkva u to vreme držala?
U to vreme, dakle u Kraljevini Srbiji pod Obrenovićima, mi nismo imali patrijarha nego je u Kraljevini Srbiji postojao mitropolit. Kralj Aleksandar Obrenović i Draga doveli su za mitropolita jednog čoveka koji je bio običan sveštenik i to je čuveni mitropolit srpski Inokentije. Došavši na mesto prvog čoveka srpske crkve u Kraljevini, on je izdao naređenje i službeno ga objavio, na vest da je kralj odlučio da se ženi Dragom Mašin, vi znate šta je sve usledilo – za, protiv, zavere, čuda, dakle on je izdao naređenje: “Od jutros u svakoj jehteniji”, u svim crkvama “pominjati sledeće reči: Da pomjanet bog kralja našeg Aleksandra i obručenu ju njemu kraljicu Draginju.” Da, da, to je bilo i kralj se oženio. 29. maja 1903. godine kralja i kraljicu su ubili zaverenici.
Na prvoj liturgiji u Sabornoj crkvi u Beogradu isti taj Inokentije, primajući i diplomatski kor i vladara, pohvalio je čin od 29. maja i pohvalio je posebno “rodoljubivo vojinstvo”, koje je ubilo kralja i kraljicu. U ono vreme uticajni organ naše crkve, ali izvan Kraljevine Srbije, u austrougarskoj, u karlovačkoj mitropoliji, u Sremskim Karlovcima, koje se zvalo Srpski sion, objavilo je seriju članaka o tom mitropolitu i o tom činu, o 1903. iz pera Dimitrija Ruvarca, navodeći ove primere kao sramotu srpske crkve i sramotu u odnosima između crkve i države.
A Jelisaveta je prekjuče u jednom obraćanju, kad je ušla u kampanju, govoreći o tome da služi Srbiji i srpskoj istoriji koja ima velike datume, nabrajala velike datume –1804., 1903. godinu. Dakle, samo po sebi deluje čudno, tim pre što mi, kao što vidite, nismo sačekali 2103. godinu. 2003. mi smo obeležili radno, ubivši prvog čoveka vlade. Ovo je mračan podatak.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Mirko Đorđević. A sada slušate pisca Vladimira Arsenijevića.
Vladimir Arsenijević: Jedna stvar se promenila od 90-ih naovamo. Mi sada ne moramo baš da se tresemo na svako sumanuto dešavanje koje dolazi iz političkog polja. Ono što je mene veoma angažovalo tokom 90-ih godina, ona količina stradanja, umiranja, neverovatna destrukcija, to više nije na delu. I utoliko neke stvari za mene postaju nebitne. Ja nisam od onih ljudi koji svakodnevno čitaju novine i prate sve medije.
Zapravo, evo, mi smo preturili preko glave već nekoliko prilično šokantnih smena vlasti i vidimo da život nastavlja da teče. To, s jedne strane, donosi neku vrstu utehe. Naime, odjednom čovek oseća da bi se na izvestan način moglo živeti čak i pod radikalima, verovatno. A ne bi bilo neinteresantno videti, recimo, njihovog predsedničkog kandidata kako izjavljuje da ćemo mi naravno nastaviti svoju saradnju sa Hagom i tako dalje, i tako dalje. Tako da mislim da je ovom društvu potrebno sticanje određene hladnoće u odnosu na ono što se događa u politici, da se ne primamo tako lako. Mislim da to mi kao društvo treba da naučimo.
Možemo da govorimo i o stepenu kvaliteta prethodnog ministra kulture, ali taj makar nije unosio voštane figure u prostorije ministarstva, naročito ne voštanu figuru Draže Mihajlovića. To je kič nad kičevima. Veći politički kič nisam davno davno video. Međutim, sa druge strane, šta smo mi uopšte mogli i da očekujemo? Veći je problem bio u količini našeg nerazumevanja onoga što se odvijalo tokom 90-ih pod krinkom demokratskih procesa.
Naime, sve one demonstracije protiv Miloševića u koje smo se uključivali sa nekakvom idejom da kroz to pravimo neko buduće građansko društvo, zapravo su bile melanž najrazličitijih političkih stanovišta, jednu čorba, da tako kažem. Uvek je tamo bio jedan broj nekakvih četnika, jedan broj skinhedsa, gradskih desničara, jedan broj ljudi koji podržavaju ljotićevsku, građansku desnicu ili kako bi se već to zvalo. Zaista koješta. Nas su 90-ih pre svega interesovali brojevi. Nama je bila potrebna kritična masa da bi se stvari konačno promenile. I utoliko smo žmurili i odbijali da vidimo šta se zapravo sve valja.
Meni je to postalo jasno 2000. godine, kada sam objavio knjigu “Meksiko”, koja je govori o odnosu Srba i Albanaca i o nasilju koje je na Kosovu činila Miloševićeva mašinerija. Onda sam video da je među ljudima koji se nalaze na nemiloševićevskoj strani, recimo, odnos konkretno prema Albancima ili prema drugima koji predstavljaju apsolutnu različitost u kontekstu sadašnje Srbije i Crne Gore… zapravo stav je isti i ni u čemu se ne razlikuje od stava onih protiv kojih smo se borili. Ista količina šovinizma, ista količina rasističkog stava, ista količina vere u agresivne metode rešavanja različitih problema.
I meni je tada svanulo pred očima, katastrofalno prekasno. A mislim da je veliki problem što mnogima i dalje nije svanulo. Za mene je to bilo ohrabrujuće osećanje, izgubio sam zapravo svaki idealizam. Shvatio sam da od ljudi koji su preuzeli na sebe da vode ovu zemlju, ne treba da očekujem apsolutno ništa za sebe.
Ne bih voleo da preživljavamo radikalsku vladu, ali imalo bi puno puno smisla za Srbiju danas da vidimo radikalsku vladu na delu i da vidimo do koje mere ona nije slobodna. Reč je o strahovito neodgovornim ljudima. Tomislav Nikolić izjavljuje pre nekoliko meseci, tada je izbilo ono martovsko nasilje na Kosovu, kako naravno treba ići sa vojskom na Kosovo. Pa hajde da vidimo kako bi oni to izveli i kako bi pošli sa vojskom na Kosovo.
Dosta je više tog blebetanja. To mene kao građanina ove zemlje strahovito ljuti. Da ne govorim o građanima koji su se tamo okupili, pa svi zadovoljni pale jednu jedinu preostalu džamiju u Beogradu, od stotinak, koliko ih je bilo u XIX veku. I uzvikuju pred kamerama: “Idemo na Kosovo!” Pa izvolite, ljudi. Evo, spakujte se, pa pođite na Kosovo. Tamo će da vas sačeka KFOR, pa lepo možete sa njima da se puškarate ili da radite šta god hoćete, a neka vas predvodi predsednički kandidat Tomislav Nikolić i da sve to lepo vodi, pošto očigledno da tu postoji jedan jasan konsenzus oko toga šta treba činiti
Za mene su to veoma neodgovorne izjave. To su izjave koje čine puno štete onom malom broju građana srpske nacionalnosti koji su uopšte na Kosovu ostali. I za mene je potpuno nerazumljivo, i to je ono što mi se mota po glavi već dugo, dugo, da sa svim tim nacionalizmom ti ljudi… Mislim, na kraju, onaj šovinizam iz 90-tih je doveo do toga ako celu stvar osmotrimo samo sa strane onoga šta se događalo srpskom narodu, mislim gde su Srbi u Hrvatskoj? Kako žive Srbi u Bosni? Šta je sa Srbima na Kosovu? I da i dalje taj nacionalistički diskurs opstaje, a toliko je štete naneo, dakle samim onima koje je pledirao da zaštiti, i da je i dalje toliko snažan, toliko arogantan i ciničan, za mene je to potpuno nejasno. Tako da hajde da imamo lepo vladu Srpske radikalne stranke i da vidimo kako ti ljudi izdržavaju činjenicu konkretnog, direktnog sprovođenja vlasti, pa da čujemo konačno na delu promenu diskursa.
I mi smo građani, a imamo sve zube na broju i znamo da govorimo. I to je poruka koju treba jasno preneti političarima. I nema nas malo. I ne treba nam nikakva povika po pitanju Srbije. Treba nam jasna politička poruka koja se odnosi na samog građanina. Zašto bismo mi bili Srbi u sopstvenoj zemlji? To je mene zbunjivalo oduvek. Zašto se naše stranke zovu Srpska radikalna stranka? Pa nećeš biti valjda Eskimska radikalna stranka? To je za mene potpuno nejasno. Zašto Građanski savez Srbije? Pa čega bi, na kraju krajeva, bio? Jedino je Demokratkska stranka imao jednu vrstu svesti prilikom osnivanja – da se zove samo Demokratska stranka. Mi svi znamo gde se ta Demokratska stranka nalazi i nećemo je sigurno pomešati sa Demokratskom strankom u Sjedinjenim državama. Prema tome, ta potreba da se duplo potcrtava nacionalni identitet jeste strahovita.
Ja sam imao jedan susret sa đacima Prve beogradske gimnazije. Pre susreta, njihova profesorka me je upozorila da su oni politički veoma rigidni, da su često veoma mračni i veoma agresivni. Susret je bio naslovljen, đaci su dali naslov – “Tradicionalno vs. moderno”, tako nešto. Kroz taj razgovor ja sam tačno mogao da sve stratifikujem, da kažem – aha, ovo je sve grozno, golemo desničarenje koje dolazi od petnaestogodišnjaka. Ali, interesantno je što dvojica zastupaju Obraz, ona trojica Srpsku radikalnu stranku, ovo je SPS-ovski i JUL-ovski, neka priča muljava. Ovaj mi priča neku DSS-ovsku priču o tome kako nije nacionalizam isto što i šovinizam i tako dalje.
Čuti petnaestogodišnjaka koji kaže: “Svi gaze po srpskim kostima! Hrvati gaze po srpskim kostima! Albanci gaze po srpskim kostima!” Da čovek u 15. godini života stigne do ideologije kostiju, za mene je to bilo mučno iskustvo. Oni su vrlo otvoreni prema najrazličitijim političkim manipulacijama i koji tada lako reaguju na ono što je seksi u tom šovinističkom diskursu.
Tada je bio koncert “Blondie”. Ja kažem: “Ne moramo stalno da mislimo o politici. I ako ministar policije lupi neku glupost, pošto je sklon tome, ne treba da sve vreme prepričavamo šta je ministar policije rekao. Hajde da idemo na koncert ‘Blondie’.” Jedna devojka ustane i kaže: “Znači, vi hoćete da kažete da mi treba da idemo na nekakve koncerte, a ne da brinemo o sudbini našeg naroda na Kosovu?” I ja nemam druge nego da kažem toj devojčici, koja je samo godinu ili dve starija od mog sina: “Ta briga ubija. To je briga koja ubija. Razlog zašto je toliko ljudi izginulo je upravo u toj brizi. Nemoj da se brineš i budi malo drugačija.” Naravno, ta vrsta poruke često ne komunicira, kako da kažem, ona se ne prima lako. To je bilo jedno vrlo uzavrelo veče ali je meni dokazalo to – da je lakše ubediti tog petnaestogodišnjaka i onog jednog prosečnog građanina bilo koje starosne granice, čija je svest zapravo na nivou nekakvog petnaestogodišnjaka u to da je dakle nama naprosto prijatno ovde.
A šta nam na kraju krajeva i fali? Imamo svoja polja i pašnjake, imamo lepo manastire, imamo Nikolaja Velimirovića, imamo svetog Savu, evo i Hram je gotov i sve je na svom mestu. Šta će nama uopšte ta Evropa koja nas traumatizuje, koja nas frustrira, koja nas tera da se preispitujemo, koja čini da se često osećamo loši sami pred sobom, koja nas tera da se menjamo? I to je ono što političari danas pokušavaju da sprovedu – jednu vrstu društvene lenjosti.
Sretnem ja Caneta iz Partybreakersa na aerodromu.Valjda čovek ne može da ne širi pravoslavlje. Kaže on meni: “A ti? Bog ništa?” Ja kažem: “Cane, nemoj, molim te, samo o tome.” On kaže: “Pa šta tebe, čoveče, teši? Čime ti tešiš druge?” Ja kažem: “Nalazim ja načina. Otkud znam, snalazim se.” On kaže: “Ništa bez Hrista.” Ja uđem u avion i razmišljam: ništa bez Hrista, šta mu je to? Bez kralja ne valja ili bez starca nema udarca. Ništa bez Hrista. To je taj kič, ta deklarativna, preispoljna religioznost.
Nije taj čovek promenio svoj stav. Nije postao manje arogantan. Nije postao manje sarkastičan. Nije postao finiji. Nije postao mekši. On samo celu tu svoju aroganciju, sarkazam, sve stavlja u odbranu Hrista. Mislim, Hristu takva odbrana verovatno nije ni potrebna.
Mi smo videli kako su ovde prošli gay ljudi, kada su se oglasili. Mi smo videli kako prolaze Romi. Mi smo videli kako prolazi bilo koja manjinska zajednica u ovom srpsko-srpskom društvu. Nažalost, pravoslavna religija je jedan od elementarnih delova srpskog identiteta u modernoj Srbiji i ona utoliko dobija na snazi i na agresivnosti ukoliko je to potrebno nesigurnom srpskom identitetu; da se utvrdi šta je nesporno u tome biti Srbin danas i da se na tome insistira.
Ja sam se ’89. vratio iz Engleske. Jedan od prvih poslova koji sam dobio u Beogradu jeste da prodajem karte u tadašnjoj diskoteci Fuzija, koja je bila u Domu omladine. Diskoteka je počinjala u devet uveče, a pre toga su se održavali prvi sastanci tada tek osnovanih demokratskih partija. To su bili tako neki okrugli stolovi gde su prosustvovali ljudi i za mene je sve to bilo interesantno.
Ja sam obično dolazio ranije da sve pripremim za diskoteku i često sam slušao šta se događa. Znam da me je tada šokiralo da se sa tog mesta uzvikuje – ovo je Srbija i ovde ima da se razmišlja srpski! Prvo, ima da se razmišlja srpski. A drugo, kako se to razmišlja srpski? A treće, što mi pretiš i udaraš po stolu? To je ideja koja se sprovodila sa svih strana, ne samo od onih koji su instrumentalizovali vlast tokom ’90-ih godina. Dakle, sa svih strana je do nas dopirala poruka – ovo je Srbija i ima da se razmišlja srpski. Ako ne, utući ćemo to po svaku cenu.
Dakle, ako si ti prevashodno gay, a to znači da verovatno nisi dobar Srbin, to treba potući. Takođe, šta se događa sa Romima na sve strane i svako malo? Činjenica da ovo društvo na to reaguje bledo ne znači da to ne postoji. Naime, mi zaista jesmo podaničko društvo. I čak u prilog toj tezi govori činjenica da je teško prevesti reč podanik, recimo, na engleski jezik.
Mislim da je u podaničkom mentalitetu da širom otvorenih očiju i ušiju osluškuje šta će vlast reći. Kakvu će to car mudrost sledeću da izgovori? Utoliko mi stalno tako beznadežno jurimo tog jednog, jedinstvenog, neospornog velikog brata, koji će konačno da nam otvori polje ogromnih istina i da nas uvede u raj. To je lenjost koju ovde društvo ima i koju stalno pokušava da reši jednopotezno. A vlast opet uzvraća, i tu je ta interakcija, na sličan način. To kontinuirano vređanje društva od strane autoriteta.
Pre nekoliko godina načelnik Klinike za lečenje bolesti zavisnosti izjavljuje na televiziji: “Ne postoje teške i lake droge. Sve droge su teške droge.” Pa sad, ti možeš tako da blebećeš, s oproštenjem, ali mi vrlo dobro znamo da stvar ne stoji tako. U čemu je stvar? Da li je to čovek koji ne zna svoj posao? Čisto sumnjam. Pre bih rekao da je to čovek koji se boji da je istina suviše komplikovana za ljude i da ljudi nikako ne smeju da saznaju tu kompleksnost istine, jer će naprosto da se slome pod njom.
Mislim ista stvar je na delu i ovde kada je reč o optuženima. Ovom društvu treba otvoreno reći – imamo posla sa nekolicinom izuzetno neodgovornih ratnih zločinaca. Ljude u čijem je mentalnom sklopu da se kriju po nekakvim gudurama jer su odrasli uz priče o hajducima i jatacima, treba spetljati i odvesti tamo gde pripadaju, a to je zatvor. Ukoliko je taj zatvor u Hagu, tim bolje po nas. Neka neko drugi čitavu tu stvar rešava.
Ama, zašto bi se ovo društvo stavljalo u ulogu zaštitnika nekolicine neodgovornih ljudi? Za mene je to potpuno nejasno. Jedini razlog zašto građani grakću podršku takvima jeste zato što nikada od onih koji vode ovu zemlju nismo čuli, ama ni jednu reč koja bi bila drugačije intonirana.
I opet se vraćamo na period od 2000. do 2004. godine. Kada smo mi mogli to da čujemo od tih ljudi, izuzev deklarativno, kao – mi moramo da sarađujemo sa Hagom jer ćemo inače imati ekonomske sankcije. Nije uopšte stvar u tome. Mi moramo da uhapsimo ratne zločince zato što su ratni zločinci za hapšenje. A da li ćemo mi imati ekonomske sankcije ili nećemo imati ekonomske sankcije, to pitanje uopšte nije bitno. Mi naprosto moramo time da se pozabavimo zato što je to etičko pitanje. E, to je ono što niko ovom društvu nikada jasno nije rekao. Dok god neko to konačno jasno i glasno ne kaže, teško da će se stav ovog društva prema tom problemu promeniti.
Svetlana Lukić: Govori Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava.
Biljana Kovačević-Vučo: Za vreme Miloševića, to se zvalo kuvanje žabe, a sad se zove anestezija, bezbolno vađenje zuba. Koliko je bezbolno – nemam pojma, ali je činjenica da se mi polako anesteziramo i da više uopšte nemamo prag osetljivosti koji bi bio adekvatan situaciji u kojoj se nalazimo. Mi potpuno neadekvatno reagujemo. Kada bismo uzeli samo medije, potpuno je svejedno da li je to B92 ili RTS, videlo bi se koliko mi stvari dnevno primimo u naše jadne mozgove i koliko mi stvari dnevno odbijamo da obradimo na pravi način, zato što se to više ne da izdržati.
To je laž u kojoj mi živimo. Znači, veoma smo se trudili, svi zajedno, za ove tri godine, da se predstavimo svetu kao veoma dobri, kao fini, kao ljudi koje moraju da prihvate sa svim manama, kako smo mi mlada posrćuća demokratija kojoj je eto samo još malo potrebno, malo donacija, malo podrške i mi krećemo onako na široku stazu demokratije, onako stabilni.
Mislim, toliko smo opterećeni tom prošlošću da stvarno nije trebalo da sebi dozvolimo taj luksuz koji se naziva mlada demokratija. Situacija je rovita i opterećena prošlošću, koja nije disidentska prošlost istočnoevropskih zemalja, kako se obično kod nas uprošćava, nego je to prošlost koja je opterećena ratnim zločinima, ratovima, etničkim mržnjama, manjinskim mržnjama, političkim likvidacijama, ubistvima i slično.
Da budemo pošteni, mi nismo u mladoj demokratiji. Mi smo jednostavno država koja se nalazi na početku tranzicije i to na samom početku tranzicije i zna se da tranzicija nije demokratija. Ne zove se džabe od autoritarnog režima ka demokratiji. Znači, tranzicija je most koji spaja. Ali, nekako smo se mnogo trudili, svi zajedno, da se predstavimo kao demokratska zemlja i mislim da nas je to mnogo koštalo. Pre svega, taj greh na dušu ide samom DOS-u, koji, da bi pokazali koliko su oni uspešni u vođenju zemlje, zapravo nisu vrisnuli na vreme – u pomoć, ljudi, sprema nam se državni udar. Po mom mišljenju, državni udar se dogodio i sad se finalizira do kraja.
Mislim da je ubistvo premijera Đinđića bio državni udar. I nažalost, mislim da taj državni udar uspeva. Prema tome, greh na dušu staroj vladi zbog toga što nije na vreme vrisnula da su slabi, da su nemoćni i da ne kontrolišu centre moći. To me ponekad podseća na čarobnjaka iz Oza, koji je vikao i pokazivao da je moćan, kao stara vlada. Oni su stalno govorili da su moćni, a zapravo nisu bili moćni, nisu kontrolisali nešto što svaka država mora da ima, pogotovo kad je na samom početku odmicanja od nulte pozicije, na kojoj smo se našli 5. oktobra.
Još jednu stvar moram da kažem, stara vlada je vrlo brzo odustala od nas. Mi smo se stavili u neku vrstu protivničkih tabora. Mi smo bili neutralne nevladine organizacije, nezavisni mediji, koji su bili kritičniji prema vladi nego što je to vlada zasluživala. I zapravo, doprineli smo rušenju te vlade i mislim da snosimo deo odgovornosti za pad prethodne vlade, bez namere da njih amnestiram.
Ali, suviše smo se brzo upleli u takozvane demokratske igre, koje ne mogu da podnesu, na taj način, kako smo mi oštro zaigrali, ni razvijenije demokratske zemlje nego što je naša. Ne mislim mnogo da se posipam pepelom, ali dok ne priznamo sebi da smi ispali glupi, mislim da nećemo ništa moći da uradimo. Evo, ja priznajem ispali glupi, u jednom trenutku sam mislila da možemo onako objektivno, principijelno do kraja, bez vođenja računa o tome da se time proizvodi neka veća šteta nego što mi želimo.
Mi smo malo više nagazili na tu vladu očekujući od nje previše, ono što ona objektivno nije mogla da pruži. A s druge strane, vlada se nije trudila da nas ubedi u suprotno, nego je odmah zauzela gard protiv nas i sad smo tu gde jesmo. Jer, retorika Demokratkske stranke Srbije, koja je bila na liniji ljudskih prava, slobode informisanja, bila je veoma primamljiva za sve nas i tome se nije moglo odoleti. Tako smo, hteli ili ne, bez obzira na ideološke razlike sa Koštunicom, često igrali na njegovu kartu jer smo mislili da to nama nalaže pozicija koju zauzimamo u društvu, što je bilo apsolutno pogrešno.
Mi smo od trenutka kad su Koštunica i njegova stranka počeli da prave opstrukciju u parlamentu, morali da zauzmemo stav da to nije deo procesa razvoja demokratije, da to nije opstrukcija reformi, nego opstrukcija demokratije. Tu se zloupotrebljavala pozicija što su nekad bili zajedno za ostvarivanje ličnih, malih partijskih ciljeva od strane same Demokratkske stranke Srbije. Možda je ovo preagresivno što govorim, ali ja mislim da je to zaista naš zajednički problem i da ćemo ga iskajavati, šta da radimo. Što kaže Miša Vasić: “Hulili smo na boga, nije da nismo.”
Ja sam se sve vreme trudila da budem veoma objektivna u odnosu na Demokratksku stranku Srbije. I sve vreme sam mislila da je Demokratkska stranka Srbije deo demokratskog korpusa u Srbiji. Sad više ne mislim tako. I ja sam bila pristalica teorije – ako Demokratkska stranka Srbije bude najdesnija stranka u Srbiji, onda smo na konju, onda smo mi stvarno demokratska zemlja. Ali, nikad nisam računala sa ovolikom količinom pragmatičnosti. Nisam očekivala da oni mogu da zaigraju na populističku kartu.
Moram da kažem da ja njih vidim u ovom trenutku kao elitu populističkih stranaka, bilo ona Srpska radikalna stranka ili SPS. Mislim da su oni veoma bliski saveznici, i po ideološkom opredeljenju i po tome kako funkcionišu. Nisam očekivala da će Demokratkska stranka Srbije otvoreno ući u koaliciju sa SPS-om. To je kao samo podrška manjinskoj vladi. Ti ljudi iz SPS-a uslovljavaju, dobijaju bitna mesta, oni kroje politiku.
Ja se uvek zabrinem kada Vučelić nešto kaže u novinama, jer znam da će se krenuti polako ka ostvarenju toga što je Vučelić rekao. Tako da to jeste šok za sve nas. Sad pošto su se oni već upleli u to kolo i pošto je sad već evidentno da nama Vučelić, Dačić, Baki, pravo da vam kažem, svejedno ostaci poraženih snaga – mi to moramo da zovemo poražene snage, zato što su oni deo Miloševićeve nomenklature, i to je deo jednog sramnog perioda Srbije… mi sada zapravo imamo njihovo vaskrsnuće i njihovu regeneraciju u mnogo opasnijem obliku, jer sad njihova politika nije toliko javna da oni snose odgovornost za nju.
Odgovornost za nju snosi takozvani demokratski blok u obliku Demokratkske stranke Srbije i G17 plus. Ne smemo nikako da zaboravimo G17 zato što oni igraju veoma važnu ulogu u svemu tome, svojim ćutanjem i pasivnim posmatranjem, uzdržavanjem kada uzdržavanju nikako nije vreme.
Ja mislim da je ova situacija mnogo opasnija nego ona za vreme Miloševića, zato što je Milošević stajao iza svoje politike, nosio odgovornost za svoju politiku. A ovo sada? Mi imamo miks između tradicionalne konzervativne stranke, koja se krije zapravo iza Socijalističke partije Srbije, koji opet nema odgovornost, jer formalno nije u vlasti, a zapravo je taj jezičak na vagi koji može da diktira celu politiku. I zapravo nemamo koga da uhvatimo. Imamo paučinu. Mi se sve vreme borimo protiv paučine, a ta paučina prilično nas guši. Tako da ne može da dođe do te tačke kada ljudima pripadne muka kao za vreme Miloševića i onda da svi stanu protiv.
Zato je došlo do razbijanja ljudi, grupa, političkih, javnih ličnosti, političkih partija, na puno segmenata, jer ne mogu da se uhvate, nemaju zajednički imenitelj protiv. Imaju Demokratksku stranku Srbije, sa toliko glasova koliko ima, koja bi trebalo da bude odgovorna za sve, a opet je doživljavaju kao deo demokratskog korpusa. Ne mogu da se bore protiv SPS-a, jer oni formalno nisu u vlasti, a suštinski jesu. Imaju G17 plus koji nam je ipak blizak, jer nisu oni tako loše stvari uradili. Tako da je došlo do jedne amorfne politike koja je veoma opasna, koja razara sve oko nas. To je i u istoriji poznato – da je teror manjinskih vlada i teror manjine uvek opasniji od ovog terora, ako je to bio teror, sve vreme Miloševića, od ove populističke politike Slobodana Miloševića, koja je uživala veoma veliku podršku i i zato je sebi dozvoljavala, odnosno Milošević je sebi mogao da dozvoli da mi ludujemo, jer je znao da nećemo proizvoditi efekat. A sadašnja situacija, u stvari, ogoljava – kod nedemokratskih država kao što je Srbija – razne centre moći i dovodi na vlast BIA, CIA, DB, ne znam više kako da zovem, i KOS i vojne obaveštajne službe, koje se pojavljuju u svom ogoljenom obliku.
I na kraju, naravno, prvooptuženi se predao. Sad da vidimo ko se plaši prvooptuženog i šta će on da kaže. Ljudi, pa on je prvooptuženi. Prvooptuženi ima pravo da kaže šta god hoće, ali nije on vrhovni arbitar. Iskaz prvooptuženog nesumnjivo je veoma značajan, ali to što on kaže niti znači da je gola istina, niti znači da je laž. Na sudu je da se utvrde činjenice. Ali, logika sudskog postupka je da optuženi može sve da govori u svoju odbranu. I nemojte – ako se u nekog upre prst, da odmah to bude tako. To su ljudi koji učestvuju u postupku i koji su u poziciji da se brane. Svedoci ne bi smeli da govore neistinu, ali ovi sve smeju. Sve je dozvoljeno. Možeš i da prećutiš i da slažeš ako si optuženi. To je logika sudskog postupka. Ti se braniš.
Međutim, odjednom dolazi Legija i on presuđuje. Nije on ni tužilac nego je on arbitar. Takvi ljudi ne smeju da se uzimaju u odbranu. To je kao inkvizicija koja upre prst na tebe: jesi veštica – nisi veštica, ima da stradaš. Ne znam kako se protiv toga bori. Zato što je, ponavljam, među nama nestalo solidarnosti i zato što mi svi imamo neke naše nezavršene račune sa nekim ljudima. Pa onda – možeš ti da braniš čoveka koji je proskribovan, ali nemoj baš Bebu Popovića. Što baš njega kad je on…A zašto baš Čedu Jovanovića, što baš njega kad je on ovakav? Ili – možeš ovoga, ali zašto baš Verana Matića, kad je on ovakav?
Ja moram da kažem da svako ima neki nezavršeni dijalog ili nesporazum sa nekim. Pa onda te, kada staneš u zaštitu nekoga kome se dešava nešto što je nedopustivo, svrstavaju, identifikuju sa njim i onda i tebe počinju da diskvalifikuju i da te izbacuju iz javnog života. Zna se ko može da se štiti, zna se šta je tvoj nivo, šta nije. Opasna priča. Zaista opasna priča. Ja moram da kažem da ona mene podseća na priču o rasizmu u Americi.
To je ono – na početku su bili crnci, ali posle su bile crnačke kurve. I uvek najteže završavaju crnačke kurve. To su posleratne priče. To su posleratne priče. Više nisu bili Nemci nego su bile nemačke kurve. Njih su valjali u katran i u perja i šišali. One su bile te koje su bile kažnjene. To je Rajanova kći. To se stalno ponavlja u tim, da kažem, pretpolitičkim društvima i društvima posle određenih trauma, kao što su ratovi, gde raste meki gnev i frustracija. Uvek se nađe neko ko je potpuno sporedan da se uvalja u katran i u perje.
Evo, sada smo mi, na primer, u toj situaciji kao organizacija ili ja koja vodim tu organizaciju, da se uvaljamo u katran i perje zbog toga što smo se usudili da stanemo nasuprot dogmi. A dogma je, zna se. Ko je ubio premijera? Ko je ubio Đinđića? Svi znaju, samo mi nećemo da priznamo. Eto, to je. Mislim, strašna je priča, zaista, mešavina staljinističko-inkvizitorske hajke. To je prilično poražavajuće. 2004. godina je.
Problem je u tome što ljudi nemaju političku opciju. Problem je u tome što nemaju ponudu. Ja se sećam kad su bili izbori Labus – Koštunica. Ja sam jedna od retkih koja je izašla na glasanje, ali nisam mogla da glasam ni za Labusa. I kad je bio onaj njihov duel u Medija centru, zvali su me iz nekih novina i pitali šta kažem za duel. Ja kažem: “Ja mislim da njih dvojica treba da se venčaju.” E, onda sam ih molila da ne stave to u novine, zato što mi je bilo suviše grubo i rekla sam da ne stave moj komentar. Meni su oni potpuno komplementarni. I tad se već videlo. Ja nisam mogla da glasam za Labusa. Košunica mi je ideološki dalek. Labus mi je kao blizak. Po čemu? I stalno to neko manje zlo. I stalno to poređenje sa Francuskom. Kakva Francuska, kakav Širak i mi!
Pa pogledajte šta se dogodilo sa pismom koje je Mihajlov pročitao. Pa to je strašno. Da li je to zamislivo da se uradi na takav način bilo gde? Oni direktno optužuju ljude, samo što foto-robote nisu stavili. Idu na Borisa Tadića preko najbližih saradnika Zorana Đinđića, insistirajući da ih se Boris Tadić sve više i više odriče. Ja da sam na mestu Borisa Tadića, ja bih ih sve pozvala i rekla – idemo svi zajedno, ni jedan glas na vas možda neću dobiti, ali sigurno neću ni izgubiti. Veliki broj ljudi bi glasao upravo za opciju u kojoj se vidi malo veći kontinuitet sa Đinđićem. To bi sigurno donelo i neke negativne glasove, ali ti glasači sigurno ne bi pobegli u neki drugi tabor zbog toga, nego bi, kao i mi sada, uz određene zamerke, ipak glasali.
Treba praviti širok demokratski front. Mi ćemo ipak da glasamo, ja pretpostavljam, za Borisa Tadića, ali dosta nezadovoljni tom politikom i time što se on odrekao određenih ljudi, ne zato što smo njihovi fanovi i sledbenici i ne možemo bez njih, nego zbog toga što se to jednostavno ne radi. Zato što se opet podilazi javnom mnjenju koje je prethodno preparirano na veoma prljav način. Tadić zapravo traži novi identitet u predizbornoj kampanji. To ne ide, zgaziće ga svi. Što se on bude više odricao ljudi koji su autentični predstavnici Demokratkske stranke, kao što je i on, ali na različit način, to više će ga ovi gaziti, to će im on biti veći protivnik. Zbog toga što im on sada ne treba. On je sad predstavnik te stranke i oni njega teraju da to radi da bi uništio sam sebe.
Ja mislim da će Karić biti najveće iznenađenje ovih izbora. I ja sam skoro na ivici da poverujem da će on pobediti čak. Kad je Dinkić juče rekao da je on svojom izjavom pokazao da je ozbiljan predsednički kandidat, meni je u trenutku sinulo da Karić može mnogo više da uradi nego što to nama izgleda. Možda su se dogovorili. Odjednom od dva neprijatelja, gde se nije znalo ko više peni kad čuje za onog drugog, oni postadoše… Kakve veze ima to što je Karić rekao da će platiti ekstraprofit, konačno, po novom rešenju, sa njegovom predsedničkom kandidaturom? Zašto se Dinkić našao ponukanim da kaže kako je Karić pokazao da je ozbiljan predsednički kandidat?
Ali, ima još jedna stvar. Karić je otelotvorenje sna. On je čovek iz naroda, s akcentom, sale su pune. I sada ljudi verovatno misle kao – on je čovek iz naroda, on je čovek počeo sa harmonikom i napravio je carstvo, napravio je bogatstvo, jedan od najbogatijih ljudi, zašto da ne? I mi hoćemo da imamo tu šansu. Znači, ako on pobedi i mi imamo tu šansu. Zašto je on imao tu šansu a ne i mi? Ja mislim i dalje da je on favorit. Ne propagiram ga, daleko od toga, nego po reakcijama ljudi.
I čula sam od nekih ljudi isto tako da kažu: “Pa šta, Karić nije trgovao oružjem, nije bio upleten u ratne sukobe, dobro stoji sa Albancima, on može da ode na Kosovo kad god hoće. On je bio kod Mesića u Hrvatskoj. On je čovek integracija.” Ja više nemam, moram da priznam, čak ni ja više nemam sećanje na to šta sam toliko zamerala Kariću. To je to. Nama se puno stvari dešavalo. Evo, da sednem sad sama sa sobom, ja više ne znam zašto su me do užasa dovodili neki ljudi? Da li vi možete da se setite? Često ne, je l’ da?
Mi smo bili veoma neuredni prema našim životima. Mi smo olako i bahato, posle smene Miloševića, kazali – marš iz naših života. Siti svega. Veoma mnogo stvari sam zaboravila i veoma mnogo stvari nisam zapisala, u stvari, ništa nisam zapisala. I idem po nekom svom fluidnom sećanju koje mi često izmiče. I ne mogu da se setim šta je to bilo zbog čega sam imala baš užasan gnev i agresiju prema nekim ljudima? Ne mogu. Da me ubiješ, ne mogu da se setim. Da me stave na muke, ne bi mi izvukli više. Ne znam da li je to zaborav. Da li smo morali da se više borimo protiv tog zaborava u koji smo izmoreni, iznureni uleteli i zaboravljali? Moraš da se resetuješ i onda si izbrisao nešto. Da, moraš da se prilagodiš novoj situaciji i stalno se resetuješ.
Iz potrebe da nam bude bolje – zeznuli smo stvar. I bili smo skloni da mrzimo ljude koji su nas stalno podsećali na to. To je ono – ne moraš baš svaki put da mi kažeš da sam invalid. Ne moraš svaki put da mi kažeš da mi je prljava kosa, da sam ružna, da sam glupa, ne moraš. Preskoči jednom. E, tako smo mrzeli ljude koji su nas stalno podsećali. Ta frustracija je morala da se prevaziđe na mnogo bolji način da ne bi došli do ovoga da zaboravimo. A zaboravili smo.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Pozdravljaju vas dve Svetlane.
Emisija Peščanik, 28.05.2004.
Peščanik.net, 28.05.2004.