Iako se to verovatno nije želelo, oktobarske radne ekskurzije Vlade Srbije u Niš i Novi Sad samo su bacile dodatno osvetljenje na strogo centralističko ustrojstvo srpske države, u kojem centar izvršne vlasti praktično direktno disponira sa 88,5 odsto novca s kojim se finansira ukupna javna i opšta potrošnja.
Dakle, svih 170 lokalnih samouprava u Srbiji i pokrajinska autonomija u Vojvodini, sa svim svojim složenim predstavničkim i izvršnim telima (oko kojih se vodi ogorčena bitka uoči svakih izbora), raspolažu sa samo 11,5 odsto javnih sredstava u državi, a sa svojim zaduženjima do sada učestvuju sa manje od pet odsto u javnom dugu države (lavovski deo tog duga, uzgred budi rečeno, duži grad Beograd).
Toliko centralizovano državno ustrojstvo ne mogu da ublaže Vladine ad hoc posete provinciji, a hroničnu oskudicu finansijskih sredstava na lokalu očigledno ne može da zaleči nikakvo, pa ni veoma blagonaklono “Vladino ktitorstvo” sad ovom, a sutra nekom drugom kraju Srbije. Problem se povećao i tokom tekućeg aranžmana iz predostrožnosti Srbije sa MMF jer je Fiskalni savet uspeo da u Vladino pismo o namerama, koje je prošle godine pretočeno u tekst sporazuma sa MMF-om, ugura poznatu restriktivnu preraspodelu prihoda od poreza na zarade na štetu lokalnih samouprava, koja je na jedvite jade nedavno tek ublažena u Narodnoj skupštini, na predlog same Vlade. Valjda je, posle pobede SNS-a u velikoj većini lokalnih samouprava, premijer Vučić shvatio da daljim finansijskim pritezanjem opština seče granu na kojoj sedi i njegov kabinet. Tome je pridružio i političko-propagandnu turneju po južnoj Srbiji i Vojvodini, ali ta čarolija brige za sve krajeve Srbije čini mi se da više ne proizvodi onaj stepen radosti u širokim slojevima koji je doskora bio garantovan.
Slabosti spomenute akcije da se Vlada Srbije pokaže kao dobronamerna i spremna da pomogne iz državnog budžeta svakom posrnulom kraju države naročito su bile uočljive posle konferencije za štampu koja je upriličena nakon zajedničke sednice Vlade Srbije i Vlade AP Vojvodine u Novom Sadu (22. oktobra). Premijer Vučić je tada izjavio da je Vlada Vojvodine od Vlade Srbije tražila 147 miliona evra za obnovu 26 škola i vrtića, “ne znajući da je Vlada Srbije izdvojila milijardu i 900 miliona dinara”. Dakle, rekao je Vučić, “tražili su 147 miliona za 26 škola i vrtića, a mi smo doneli odluku da renoviramo stotinu i to u najsiromašnijim opštinama, to jest da se u svakoj opštini nešto podigne”.
Koliko sam ja izračunao, Vlada Vojvodine je tražila 147 miliona evra, a Vučić je to podigao na 150 miliona evra. Pri tome, srpski premijer je obećao i pare, danas i u naredne tri godine, i za “drumski ipsilon” kod Subotice, za završetak Subotičkog pozorišta, za Petrohemiju u Pančevu, za Fruškogorski drumski koridor i za novu zgrade RT Vojvodine. Inače, o pitanju donošenja zakona o finansiranju Vojvodine, koji zasad kasni deset godina posle donošenja važećeg Ustava Srbije, premijer Vučić nije rekao ništa određeno nego samo da će takav zakon biti donet. Valjda je zbog svega toga vojvođanski premijer Igor Mirović dan zajedničkog zasedanje dve vlade u Novom Sadu nazvao “velikim danom za Vojvodinu”.
Neću ovde da ponavljam ono što sam u ovoj rubrici već nekoliko puta pisao: kako je zaludna nada Vlade Srbije da će centralizovanjem svih odluka o trošenju novca uspeti da uvede red u srpske javne finansije i da će tako “na mišiće” pokrenuti razvojni ciklus u državi. Jer, ono što na taj način bude postignuto, iskustvo to pokazuje, provociraće tu istu vladu da “dinamičnim voluntarizmom” (sintagma kojom je Memorandum SANU pozitivno ocenio vreme strogog centralizma i političkog aktivizma u federalnoj Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata) krene u neizvesnu i skupu razvojnu avanturu u godinama koje dolaze. A sve avanture takve vrste imaju istu dramaturgiju – početak je strasan, a završetak stresan.
Neko će reći da vanredno teške ekonomske prilike traže i vanredne mere i da se teške prilike, nastale uglavnom zbog sistemskih slabosti institucija – ne mogu razrešavati hodom upravo kroz te institucije. Ima u tome istine, ali upravo zbog toga su i neophodne reforme sistema i reforme sistemskih institucija. Bez tih reformi nikakvo Vladino ktitorstvo ne garantuje da smo na dobrom putu ka društvu zadovoljnih građana.
Novi magazin, 28.10.2016.
Peščanik.net, 28.10.2016.