Čaura 1986 – Charlie Hebdo 2015

Da, sećam se Božidara Stanišljevića iz Banjaluke, zaposlenog u Sportskom centru “Borik”. Prošle godine u junu, nakon odlaska u Omarsku, uputio sam se u taj grad sa samo jednom namerom, da potražim tog čoveka koji je nehotice obeležio jedan period mog života. Nisam znao šta ću mu tačno reći kada ga budem video. Jednostavno sam vozio ka Banjaluci nadajući se da ću ga konačno sresti. Verovao sam da ćemo se prepoznati lako. Bez mnogo reči. Ipak, delili smo zajedničko iskustvo, on kao ilegalni distributer naoružanja u BiH, i ja kao bivši član Foruma pisaca. U januaru 2012, bili smo optuženi za krivično delo terorizma, odnosno za podržavanje takvog akta. Sećam se njegove slike iz medija. Pojavio se u nekoj trenerci, na štakama. Njegov direktor Manojla Zrnić rekao je tada novinarima da je Stanišljević već mesec dana bio na bolovanju zbog preloma noge, te da nije ni mogao da prisustvuje svečanoj proslavi dvadesetogodišnjice RS. U njegovom arsenalu, specijalci su 8. januara, dan uoči proslave, pronašli “tri kilograma plastičnog eksploziva sa upaljačem, nekoliko pušaka i više stotina municije različitog kalibra”. Među njima, svakako, i čaure kalibra kojim su braća Kouachi usmrtila dvanaestoro ljudi prilikom terorističkog napada na redakciju satiričnog lista Charlie Hebdo.

Ne želim ovom prilikom da po hiljaditi put ulazim u stvari koje je svojim besmislenim tekstom u Politici nedavno ponovo pokrenuo Muharem Bazdulj. Naime, njega je pariski masakr podsetio na Boleta Stanišljevića, proslavu jubileja RS i Sretena Ugričića, kome je pored omraženih “belolistićara” posvetio značajan deo svog plitkoumnog teksta. No iako je Bazdulj promašio “ceo fudbal”, ipak je pogodio nešto što smo mi obični smrtnici saznali tek nakon izveštaja francuskih veštaka. Naime, ispostavilo se da je čaura koja je pronađena na mestu zločina proizvedena davne 1986. u Bosni, odnosno u SFRJ. Domaći mediji su, po starom običaju, odmah skočili da propitaju bosanskog ministra odbrane Zekerijaha Osmića otkud se čaura proizvedena u Konjicu našla u oružju braće Kouachi. Zaista, ovo na prvu loptu deluje logično, naročito ako se gleda iz srbijanske perspektive. S ove strane gledano, logično je da je Stanišljević planirao i skoro počinio masakr u “Boriku”, koji je pre svih “podržao” tadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije. Bazdulj, Lazanski, Bujošević, Smajlović, Vučićević, Grujičić i ostali doktori medijskog spinovanja zastupaju upravo ovu tezu, čak i danas, nakon tri godine. Lazanski, koji se među prvima oglasio tim povodom, otišao je najdalje, slobodno imaginirajući na strancama Politike o pokolju srpske vlastele na Kneževoj večeri. Njegov glupavi tekst nadahnuo je potom mnoge medijske činovnike i rasplakao mnoge partijske kadrovike, osobito Goricu Mojović, koja je tih dana plakala nad Tadićem koji je zamalo nastradao od Sretena Ugričića. Da je bila malo pronicljivija, mogla je da shvati da je Boris Tadić u vreme primanje Karadžićeve lente već bio politički mrtav. Ali je zato na naslovnoj strani Pressa, za koji smo tek kasnije saznali da je Miškovićev, direktor NBS doživeo svojih “pet minuta slave”.

Ministar Osmić je, međutim, izneo sasvim razumno objašnjenje, a to je činjenica da država BiH 1986. nije ni postojala. “Te 1986. godine je moguće da se ta čaura, ili slična municija, proizvodila u Konjicu”, rekao je Osmić, “a ona se raspoređivala u sve magacine i kasarne širom naše tadašnje Jugoslavije i naravno da je moguće da su sve te sadašnje države mogle nastaviti legalno ili ilegalno prodavati takvu municiju”. Raspad Jugoslavije i pohod JNA na kasarne i vojnu imovinu uslovili su stvaranje alternativne distribucije municije i naoružanja. Kao vojnik JRM, lično sam učestvovao u pljačkanju kasarni diljem jadranskog primorja. “Sve je to naše! Ma, ko ih jebe!”, kuražile su nas starešine. Znam pouzdano da nije bilo šanse da bilo šta ostane iza nas. Ni usrane plahte. Ništa. (Jedini čovek koji tih godina nije radio što i svi mi, bio je general Vlada Trifunović, zbog čega je kasnije osuđen za veleizdaju.) Nosili smo sve, upišane madrace, municiju, plastični eksploziv i buduće Boletove upaljače. Izvlačili smo podvodne bodljikave mine iz pećine kraj Češke vile na Visu i sve to prevozili u Boku Kotorsku. Odatle su stotine tona eksploziva transportovane u Kragujevac, Valjevo, Užice, a potom na ratišta, u sve one SAO zone gde je trebalo naoružavati “ugroženi srpski narod”. Najveći deo je otišao u Bosnu, Mladićevoj armiji. Nakon rata, u privatnim rukama su ostale tone naoružanja. Bilo je lako trgovati oružjem, čak i u Srbiji, koja “nije bila u ratu”. Poznavao sam neke vojnike, sudionike velike pljačke imovine JNA pod patronatom Miloševićevog režima, koji su prebacivali transportne vreće pune municije i škorpiona, “legalnim” putem, vozom Bar-Beograd, a potom ih krčmili u Pomoravlju i Šumadiji, već prema zahtevima tržišta.

U vreme kada je počela hajka protiv Ugričića, dvojica francuskih novinara su objavila reportažu o crnoj berzi naoružanja u RS. Naime, tamo su od švercera kupili kalašnjikov za 400 eura i u putnoj torbi, transportovali ga u prtljažniku autobusa do Pariza. Pisali su da su mogli da nabave i “zolju”, bombe, municiju. Božidar Stanišljević Bole bio je jedan od ilegalnih distributera naoružanja iz BiH i kao takav paradigma funkcionisanja crne berze na Balkanu. Činjenica da policija RS, kao ni Veljovićeva u Beogradu, nije preduzela ništa po tom pitanju nakon “slučajnog” otkrivanja magacina u “novinarskoj loži” hale “Borik”, govori u prilog tome da se radi o veoma unosnom biznisu, te da tamo ne postoji jedan Bole, već ih je mnogo, čitava piramida, koja sa Dodikom na vrhu, zarađuje svoju koricu hleba, prodajući viškove naoružanja.

Kada sam na portirnici “Borika”, prošlog leta, pitao za Stanišljevića, vidno uznemireni čovek je odmahnuo rukom kao da ne razume ekavicu. Potom sam pisao direktoru Zrniću, sa molbom da mi u cilju mog istraživanja kaže nešto o sudbini svog radnika koji je bio optužen za terorizam. Odgovor nikada nije stigao, isto kao što nam direktor policije Veljović nikada nije do kraja objasnio šta se dogodilo sa tim slučajem. Tek nam je atentat na članove redakcije lista Charlie Hebdo na najtragičniji način isporučio izveštaj o „Boletovom arsenalu“, čija su ubojita zrna završila u srcima ljudi koji su pokušali da slobodno misle.

Peščanik.net, 16.01.2015.