Sećam se tačnog datuma kada sam došao u Venecuelu. Sunčao sam se pored bazena na krovu hotela Hilton u Karakasu. Prišao mi je konobar i promrmljao nešto o bombaškom napadu u Njujorku. Požurio sam u sobu i video na televiziji snimak koji su uporno vrteli, kako se dva aviona zabijaju u Svetski trgovinski centar.
Bio sam u Venecueli 11. septembra 2001, na konferenciji o Trećem putu. Ugo Čavez je bio vrlo zainteresovan za Treći put – modus vivendi između američkog modela kapitalizma i državnog socijalizma – kao i Toni Bler nekoliko godina ranije. Sam Čavez, u uniformi, nakratko je udostojio naš skup svojim prisustvom i primio na poklon debelu knjigu marksističkih tekstova od jednog starijeg profesora.
Dan ranije ručao sam u venecuelanskoj Centralnoj banci, a pored mene je sedeo zamenik guvernera Faston Para Luzard. On mi je rekao da svi Venecuelanci misle da su rođeni sa „veknom hleba pod miškom“ – to jest sa pravom na udeo u državnom prihodu od nafte. Zbog toga niko neće da se trudi. Jedan ekonomista, Orladno Očoa, objasnio je da traženje rente dominira venecuelanskom ekonomijom. Oligarsi se bore da zadrže kontrolu nad naftnim prihodima, populisti obećavaju njihovu preraspodelu, a obe grupe kradu za sebe koliko god mogu. Niko nije zainteresovan za stvaranje bogate države.
„Niko ne veruje“, zapisao sam u dnevniku, „da će Čavez izgurati ceo mandat. Vide ga kao štetnog lakrdijaša, a ne kao opasnog revolucionara“. U stvari, prethodne godine preživeo je pokušaj državnog udara. Zatim je osvojio drugi, treći, pa četvrti mandat.
Rasprava o Čavezovom političkom nasleđu predstavlja posthumnu reprizu ideoloških borbi koje su vođene dok je bio živ. Sukob oko njegovog ekonomskog nasleđa mnogo je jasniji: svodi se na to kako je on upravljao venecuelanskim naftnim bogatstvom.
Venecuela ima najveće naftne rezerve na svetu i Čavezova ekonomska strategija oslanjala se na korišćenje tog bogatstva za rešavanje socijalnih problema zemlje. Prve godine njegove vladavine bile su obeležene borbom da preuzme kontrolu nad državnom naftnom kompanijom, PDVSA.
Kada je 2003. obezbedio političku kontrolu. Čavez je otpustio 40% zaposlenih u PDVSA. Njegov agresivan stav prema stranim igračima u naftnoj industriji (nacionalizovao je imovinu nekoliko američkih naftnih kompanija 2007) ograničavao je investicije i kočio proizvodnju. Čavez je pretvorio PDVSA u lični feud i koristio kompaniju kao kravu muzaru; mnogi njegovi socijalni programi finansirani su direktno iz budžeta te firme.
Kako je ostajala bez gotovine, PDVSA je bila prinuđena da smanji troškove održavanja i proširenja, usled čega je porastao broj nezgoda, prozvodnja je ograničena. Delimično zahvaljujući Čavezovim merama, Venecuela je još uvek mali igrač na globalnom tržištu nafte, sa manje od 3% udela u svetskoj proizvodnji. Samim tim je osetljiva na fluktuacije cena i mora da prati smer Saudijske Arabije i drugih OPEK proizvođača.
Iako je venecuelanski nenaftni sektor rastao, nafta je i dalje zaslužna za najveći deo njenih dolarskih prihoda. U protekloj deceniji rastuće cene nafte podstakle su ekonomsku ekspanziju, sa jedva primetnom pauzom nakon finansijske krize 2008. Međutim, nedovoljan izvoz i veliki skok infrastrukturnog uvoza, u kombinaciji sa eksplozivnim rastom javne potrošnje, proizveli su konstantno visoku inflaciju čija je godišnja stopa sada preko 20%.
Ovo predstavlja ogroman pritisak na venecuelansku valutu bolivar, koja je vezana za dolar. Početkom 2013, vlada je bila prinuđena da objavi devalvaciju od 32% i prestala je da izdaje državne obveznice u dolarima. Izdavanje dolarskih obveznica bilo je veliki izvor zloupotreba, jer su špekulanti kupovali dolarski dug po zvaničnom kursu, prodavali ga za dolare, a zatim njih menjali za bolivare na crno po mnogo višem kursu.
Pošto mu je pristup globalnom tržištu kapitala bio ograničen, Čavez se okrenuo Kini za kredite, što je obezbedio prodajom naftnih ugovora. Zaduživanje kod Kineske razvojne banke mnogo je skuplje od tradicionalnih kreditnih mehanizama na Zapadu, ali donosi i mnogo manje političkih restrikcija, što je Venecueli omogućilo da izbegne gnev zajmodavaca – barem dosad.
Na šta je trošen novac od nafte? Najviše na Čavezove socijalne programe. Imao je običaj da ide po selima i ispisuje čekove siromašnim poljoprivrednicima. Pouzdani podaci pokazuju da je uspešno smanjio nejednakost; tokom njegove vladavine, venecuelanski Džini koeficijent – skala od 1 do 100 koja meri nejednakost primanja, pao je sa 50 na 39, što je najveći pad u Latinskoj Americi. Siromaštvo je dvostruko smanjeno – sa 50% na oko 25% stanovništva, dok je stopa krajnjeg siromaštva smanjena za dve trećine.
Ne može se reći da je svaki centimo dobro potrošen. Protekcionaštvo je bilo uobičajeno, a broj ubistava utrostručen, delimično zahvaljujući korupciji u policiji i pravosuđu. Čavezova nafto-diplomatija ponekad je izgledala bizarno, kao kada je omogućio jeftin autobuski prevoz da pomogne levičarskom gradonačelniku Londona Kenu Livingstonu.
Uprkos ekstravagantnosti i autoritarnom stilu, mase su ga obožavale. Ljudi su čvrsto verovali da je na njihovoj strani i do samog kraja masovno glasali za njega, čak i kada su znali da umire od raka. Zagarantovano mu je mesto u panteonu latinoameričkih heroja.
A šta je sa Trećim putem? Nakon propasti komunizma, Čavezova mešavina antiamerikanizma i državnog aktivizma delovala je samo ekscentrično. Nije mogla da postoji alternativa slobodnom tržištu i neoliberalnom vašingtonskom konsenzusu – tako se bar činilo.
Ali uspon Kine, relativni pad Sjedinjenih Država, dugotrajni rast cena sirovina i finansijski kolaps Zapada 2008. otvorili su prostor za političke i ekonomske eksperimente. Čavez je iskoristio ovo otvaranje i čavizam će se možda pokazati kao značajan fenomen koji daleko prevazilazi svoju latinoameričku postojbinu.
Robert Skidelsky, Social Europe Journal, 21.03.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.03.2013.