Reč „pristojnost“ nije tako jednostavna u nemačkom jeziku. To se vidi i na dvema krajnje suprotstavljenim upotrebama ove reči (a obe se javljaju u kontekstu nacionalsocijalizma):
List Cajt 1998. godine u članku o književnici Rikardi Huh piše: „Kuća njenog zeta u Jeni, gde je živela od 1936, predstavljala je onaj vid liberalno-opozicionog i hrišćanski obeleženog miljea u kom je ljudska pristojnost u godinama diktature postala maksima delanja.“
Dana 4. oktobra 1943. rajhsfirer SS Hajnrih Himler govorio je pred visokim funkcionerima SS-a o „istrebljenju jevrejskog naroda“ i između ostalog rekao: „Većina vas zna kako je kad 100 leševa leži na gomili, kad ih je 500 ili 1000. To što smo izdržali i pri tome, osim izuzetaka ljudske slabosti, ostali pristojni, to nas je očvrslo.“
Free Dictionary na internetu definiše pristojnost kao „ponašanje u skladu sa normama nekog društva“, što nije sasvim tačno. Činjenica je da dva navedena primera pokazuju u kojoj meri od društvene konvencije zavisi šta će se smatrati pristojnim, a šta će važiti za nepristojno. Ali u oba slučaja upletena su i lična obeležja karaktera na kome je da odluči da li će određene konvencije uvrstiti u vlastiti „etički“ (etički ovde zbog Himlera mora biti pod navodnicima) kanon ili ne.
„Pristojnost“ u nemačkom jeziku potiče od oblika koji danas nije više u upotrebi, a glasio bi: „Ne pristoji se da to učinim“. U tom slučaju „pristojiti se“ znači „oklevati“, a oklevanje ukazuje na trenutak razmišljanja o tome da li je nešto što nameravam da učinim – bez obzira na to da li se uklapa u društvene norme i konvencije ili ne – adekvatno mom ličnom etičkom kanonu. Taj trenutak je momenat skrupula.[1] Ko ne okleva, dela bez ustručavanja ili bez dvoumljenja.
Himler je bio svestan toga da je „istrebljenje jevrejskog naroda“ najbeskrupulozniji poduhvat koji su ljudi ikada počinili. Bilo mu je bitno da u odredu SS-a ukloni svaku nedoumicu oko toga da li čovek odricanjem od skrupula gubi i pristojnost. Etimologija reči „pristojnost“ pokazuje da je taj dvostruki gubitak neminovan. No svakako da je natčovek koji je kategorički iznad svega ujedno i iznad etimologije: Svi su oni „ostali pristojni“ i pored silnih ubistava, kako Himler uverava okupljene šturmfirere, jer su ih počinili u službi „naše vlastite krvi“. A „očvrsli“ su jer su radikalno prevazišli vlastite skrupule.
Još ranije u istom govoru rekao je: „Za svakog čoveka u SS-u mora da važi načelo da mora biti iskren, pristojan, odan i drugarski nastrojen samo prema pripadnicima naše vlastite krvi i nikom drugom. Kako je Rusima, kako je Česima, sasvim mi je svejedno… Da li drugi narodi žive u blagostanju ili skapavaju od gladi interesuje me jedino utoliko što su nam potrebni kao roblje za našu kulturu; ni na jedan drugi način me to ne zanima. Da li će prilikom kopanja tenkovskog rova 10.000 ruskih žena popadati od premora ili neće, interesuje me jedino utoliko što valja iskopati tenkovski rov za Nemačku.“
Himler kao ekstreman primer treba da pokaže da po pitanju vlastitog ponašanja ne možemo imati puno poverenje u opšti stav o tome šta je pristojnost ili šta je pristojno. Jer po pravilu se radi o skupu konvencija prema čijem poreklu treba biti skeptičan i čija je normativna suština proizvoljna.
Prilikom jedne debate u Evropskom parlamentu (koja nije u vezi sa ovom temom), jedan od poslanika izjavio je sledeće: „Il est déprimant de voir de quelle manière le premier ministre… viole de plus en plus des principes démocratiques et la bienséance“. (Deprimirajuće je kako premijer… sve više i više narušava demokratska načela i pristojnost.“) Ko izgovori ovakvu rečenicu podrazumeva da između njega i njegovih slušalaca postoji konsenzus o tome šta se u datom kontekstu podrazumeva pod pristojnošću. Svakako da bez takvih konvencija i konsenzusa ne bismo mogli da održimo korak sa svakodnevicom, ali korak napred obično možemo da načinimo tek kada ih prevaziđemo.
Prema konvencijama većinskog ruskog društva o definiciji pristojnosti (пристојност) nastup grupe „Pusi rajot“ u crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi sigurno je bio veoma nepristojan. A ipak ćemo se usuditi da postavimo pitanje da li je ovo prekoračenje granice možda ipak bilo veoma važan korak napred za rusko društvo. Možemo li uopšte da pojmimo smislenu umetnost koja bi se kategorički povinovala datim konvencijama pristojnosti? Problem očigledno nije u tome što je neko nepristojan. Ili recimo ovako: Samo određenim ljudima tuđe nepristojno delanje predstavlja problem. Niče to opisuje izrazom da moral nije nista drugo do „resantiman zakinutih“.
Brojnim bi se primerima dalo dokazati kako su pristojnost i konvencija kategorije moći i podobni instrumenti autoritarne politike, baš kao i resantiman koji Niče dijagnostikuje. Tek kroz njih se apstraktno-ideološka materija pretvara u stvarno društveno tkivo. Kada nam, kako se na nemačkom kaže, „uđu u krv“, teško da išta možemo učiniti protiv njihove autoritarne moći.
Čemu ovaj dugi ekskurs ako bi, sudeći po naslovu, trebalo da bude reči o korupciji?
Zato što je suštinski važno da li se borba protiv korupcije vodi „u ime pristojnosti“ ili se ona obrazlaže i legitimiše na neki drugi način. Zbog nekoliko stotina ili hiljada korumpiranih u Srbiji, milioni onih drugih postali su „zakinuti“ prema Ničeovom shvatanju. Stoga je rezervoar iz kojeg se crpi resantiman za moral pristojnosti prilično pun. Aktuelni rezultati anketa o statusu Srpske napredne stranke pokazuju koliko je bogata politička žetva na ovoj plodnoj njivi.
Ipak valja biti obazriv. Jer na drugom polju očigledno da postoji konsenzus između ministra pravde Nikole Selakovića i autora spiskova na kojima su neki građani i građanke okarakterisani kao „nepoželjni u Srbiji“. Sigurno ne bi bilo pogrešno ako pretpostavimo da i jedan i drugi – i ministar i opskurni likovi koji stoje iza navedenih lista – te „nepoželjne“ smatraju i „nepristojnim“ individuama: nepatriotskim, destruktivnim, dekadentnim… osobama koje uništavaju organizam srpskog naroda, tako „skladan“ (bienséance!) u svojim tradicijama i konvencijama.
Borba potpredsednika Vlade protiv korupcije objektivno je, i sudeći po konkretnom cilju ka kojem je usmerena, u interesu društva. Ali ona je i instrument za formiranje i stabilizaciju društvene „moći pristojnih“, po čijem se konsenzusu štošta čini nepristojnim, pa se zato protiv toga valja i boriti. Stoga se ona lako dâ povezati sa borbom ministra pravde protiv „nepoželjnih elemenata“. Nekim drugima se opet homoseksualci čine posve „nepristojnim“, pa su zato i oni nepoželjni u ime pristojnosti. Postoji niz ovakvih primera.
Reč „pristojnost“ ni na kakav način ne vlada svojim značenjem. Ona poprima značenje onoga što se u određenom socijalnom kontekstu definiše kao konvencija i konsenzus. Pa tako kod gospodina Selakovića ima jedno značenje, a kod gospođe Verice Barać, čija snaga i um nažalost nisu više sa nama, imala bi posve drugačije. No ona, Verica Barać, verovatno ni ne bi upotrebila reč „pristojnost“, već bi od početka uvela drugu kategoriju, naime integritet.
Integritet je moćna reč. Ona se ne može tako lako svesti na semantičko oruđe u rukama populista. I sama se već brani od zloupotrebe u pogrešne svrhe. Primera radi, naprosto je samo po sebi jasno na šta mislimo ukoliko postavimo pitanje da li se aktuelna borba protiv korupcije vodi u ime neke ko zna kako definisane pristojnosti ili u ime integriteta. Nema ni potrebe da se dalje pojašnjava po čemu bi se ove dve borbe razlikovale.
Dok jedni neke delove društva i dalje nazivaju „nepoželjnim bolestima u kolektivnom organizmu naroda“, sâmo pominjanje integriteta jasno pokazuje da zaraza korupcije zaista – ako ćemo već da koristimo „metaforu pristojnih“ – zahvata ceo „organizam društva“. Zato se ni borba protiv nje, ukoliko se ona vodi u ime integriteta, ne može svesti na krivično gonjenje nekolicine pojedinaca, za koje doduše već sada možemo reči da su pri zgrtanju bogatstva prekršili sve konvencije socijalne pristojnosti, ali da li su prekrišili i zakone još dugo, a u nekim slučajevima nikada, neće biti razjašnjeno.
Okolnost da su zakoni (i druge strukture i institucije) društva takvi da je ovo moguće pogađa srž, sam integritet tog društva.
„Restitutio in integrum“ kao termin koristi se i u medicini (u skladu sa metaforom o „socijalnom organizmu naroda“) i u pravu. U oba slučaju označava ponovno uspostavljanje stanja pre povrede, bilo da je u pitanju telesna povreda ili povreda prava. Čak i medicinska rekonstrukcija fizičkog devičanstva potpada pod „restitutio in integrum“. Ali to je potrebno samo onim baš, baš „pristojnima“.
Sa nemačkog prevela Jelena Pržulj
Peščanik.net, 17.02.2013.
- „Scrupulum“ na latinskom označava malu mernu jedinicu za težinu, kao kada bismo danas govorili o „unci zlata“. Stoga neko ko ima skrupula može važiti za osobu koja etičke odluke „stavlja na (preciznu) vagu“ i veoma ih savesno odmerava. ↑