Činjenice oko krize gornje granice duga nisu komplikovane. Republikanci su praktično kidnapovali Ameriku, i prete da će ugroziti ekonomiju i destabilizovati funkcionisanje vlade, ukoliko ne dobiju ustupke koje nikad ne bi uspeli da sprovedu zakonima. A Demokrati – koji bi s punim pravom mogli da odbiju ove ucene – zapravo su republikancima već dovoljno popustili.
Kao što rekoh, nije komplikovano, Pa ipak, mnogi novinari očigledno ne mogu da se nateraju da priznaju ovu jednostavnu realnost. U novinskim izveštajima, obe partije se opisuju kao jednako neumoljive; komentatori fantaziraju o nekakvoj „centrističkoj“ pobuni, kao da je problem obostrani partijski ekstremizam.
Neki od nas već dugo ukazuju na kult „ravnoteže“, na tvrdoglavo insistiranje da obe partije podjednako greše i da su jednako krive po bilo kom pitanju, bez obzira na činjenice. Odavno sam se našalio da bi novinski naslovi, kad bi jedna od partija objavila da je Zemlja ravna ploča, glasili: „Suprotstavljena mišljenja o obliku planete“. Ali da li taj kult i dalje vlada u situaciji ozbiljnoj poput ove, gde se jedna partija očigledno bavi iznudom, dok druga pregovara o iznosu otkupnine?
Ispostavlja se da je odgovor potvrdan. I to nije za šalu: kult uravnoteženosti je odigrao važnu ulogu u tome što smo dovedeni na rub provalije. Jer kada se u izveštajima o političkim nesuglasicama stalno tvrdi da su obe strane krive, ne postoji kazna za ekstremizam. Birači vas neće kazniti za skandalozno ponašanje, ako uvek slušaju da obe strane greše.
Daću vam primer ovoga o čemu govorim. Kao što znate, predsednik Obama je prvo pokušao da postigne „Veliki dogovor“ sa republikancima o porezima i potrošnji. Da bi to uradio, ne samo što je odlučio da ne podiže prašinu oko republikanske iznude, već je i ponudio ogromne ustupke oko prioriteta demokratske partije: podizanje starosne granice za Medicare, ogromne mere štednje i samo neznatno povećanje poreza. Kao što je Nejt Silver primetio u New York Timesu, Obama je praktično zauzeo poziciju koja ne samo što je daleko udesno od stavova prosečnog biača, već je i desnija od stavova prosečnog republikanskog birača.
Ali republikanci su sporazum odbili. A koji je bio naslov analize Assiciated Pressa o pregovorima? „Obama i republikanci zarobljeni nesavitljivom retorikom“. Demokratski predsednik koji dubi na trepavicama da bi izašao u susret drugoj strani – ili, ako hoćete, koji se toliko pomera udesno da rizikuje da će pasti – predstavljen je isto kao njegovi potpuno neumoljivi protivnici. Uravnoteženost!
Tako dolazimo do onih „centrističkih“ fantazija.
Mnogi analitičari smatraju da je pozicioniranje na sredini političkog spektra samo po sebi vrlina. Ja ne mislim da jeste. Mudrost ne leži uvek na sredini puta, a ja hoću lidere koji rade dobre stvari, a ne centrističke stvari.
Ali za one koji tvrde da je centar uvek prava stvar, imam jedan važan podatak: mi već imamo centrističkog predsednika. Zapravo, Brus Bartlet, nekadašnji politički analitičar u Reganovoj vladi, tvrdi da je Obama u praksi umereni konzervativac.
G. Bartlet ima pravo. Predsednik je, kao što smo videli, bio spreman, pa čak i želeo, da postigne sporazum o budžetu koji je snažno orijentisan ka konzervativnim prioritetima. Njegova reforma zdravstva bila je vrlo slična onoj koju je Mit Romni sproveo u Masačusetsu. Romnijeva zdravstvena zaštita je, s druge strane, pažljivo pratila nacrt koji je prva predložila desničarska organizacija „Heritage Foundation“. A vraćanje poreskih stopa za imućne Amerikance na nivo iz „ludih devedesetih“ teško se može nazvati socijalističkim predlogom.
Istina, republikanci tvrde da je Obama levičar i da pokušava da izvede državno preotimanje ekonomije, ali to je tipično, zar ne? Međutim, činjenice, kad bi se neko potrudio da ih objavi, govore drugačije.
Odakle onda ova halabuka o centrističkoj pobuni? Po mom mišljenu, njeni tvorci su ljudi koji prepoznaju disfunkcionalnu prirodu savremene američke politike, ali odbijaju, iz različitih pobuda, da priznaju jednostranu ulogu republikanskih ekstremista u remećenju funkcionisanja našeg sistema. I nije teško utvrditi njihove motive. Na kraju krajeva, ako ukažete na očiglednu istinu, bićete okvalifikovani kao partijski čovek, ne samo s desna, već i iz redova samoproklamovanih centrista.
Ali nebulozno pozivanje na centrizam, što se čini u izveštajima koji uvek jednako krive obe strane, predstavlja ogromno izvrdavanje – izvrdavanje koje samo podstiče buduće neodgovorno ponašanje. Pravi problem u američkoj politici sada je republikanski ekstremizam, i ako ne smete to da kažete, samo pogoršavate problem.
The New York Times, 29.7.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.08.2011.