Čerčil, vojnik sreće

Richard Harding Davis, Real Soldiers of Fortune, Charles Scribner’s Sons, New York 1906.

U užem smislu, vojnik sreće je čovek koji se kao plaćenik, ili iz ljubavi prema avanturama, bori pod zastavom ma koje zemlje. U širem smislu, to je čovek koji u bilo kojoj sferi života uzima sudbinu u svoje ruke, koji joj, kad je vidi kako dolazi, skače u susret i okreće je u svoju korist. Malo je danas mladih ljudi koji su se sreli sa toliko različitih vrsta sreće kao Vinston Spenser Čerčil – a on je vrlo mlad čovek – ali nema nijednog koji je češće uspevao da ih prisili da služe njegovom vlastitom napredovanju. On nije pravio pitanje da li je to dobra ili loša sreća; na kraju bi uvek ispalo da je to bila dobra prilika.

Kao mlad oficir, dok su drugi niži oficiri igrali polo i išli u večernju školu u Gaiety teatru, on je pobegao na Kubu i borio se na strani Španaca. Zbog takvog kršenja vojne discipline bilo koji drugi oficir bi bio izveden pred vojni sud. Čak su se i njegovi prijatelji uplašili da je zbog te ludosti njegova karijera u vojsci završena. Umesto toga, njegov ispad je pokrenuo raspravu u Donjem domu što mu je donelo takav publicitet da mu je Daily Graphic platio lepu svotu novca da piše o kubanskoj revoluciji, dok ga je španska vlada odlikovala ordenom za vojne zasluge.

Na samom početku Burskog rata bio je zarobljen. To je izgledalo kao vrhunac nesreće. Zajedno sa oficirima iz svoje jedinice nadao se da će u toj kampanji steći priznanje, završio je zatvoren i besposlen u Pretoriji i to se činilo kao strašna nesreća. Za druge, koji su mnoge mučne mesece proveli u zarobljeništvu, to je nastavilo da bude nesreća. Međutim, za manje od šest nedelja od časa zarobljavanja Čerčil je pobegao i ponovo se, nakon mnogih avantura, pridružio svojoj jedinici gde je otkrio da ga je ova nesreća učinila herojem.

Kada je nakon bitke kod Omdurmana, u svojoj knjizi The River War, napao lorda Kičenera, oni koji ga nisu voleli, a takvih je bilo mnogo, rekli su: “Vinston je u vojsci završio svoje. Nikad mu se više neće ukazati prilika da kritikuje K”. Ali samo dva meseca kasnije prilika se ukazala kad je, ne više kao potčinjeni nego kao član Donjeg doma, zaštitio Kičenera braneći ga od napada drugih.

Kasnije, kad su se, zbog napada na lidere vlastite partije, čak i u njegovom izbornom okrugu za njega zatvorila vrata debatnih klubova konzervativaca, zlobnici su opet rekli: “Ovo je kraj. Izvrgao je ruglu one na najvišim položajima. Uvredio je svog rođaka i zaštitnika, vojvodu od Marlboroa. Bez političkih prijatelja, bez uticaja i novca porodice Marlboro, on je politički mrtav”. Bilo je to pre osamnaest meseci. Danas, sa trideset dve godine, on je jedan od članova liberalne partije koji vode državu, podsekretar za kolonije i najpopularniji mladi čovek u javnom životu. Sir Edvard Grej je na poslednjem božićnom banketu za njega rekao:

“Gospodin Vinston Čerčil se odlikovao u bar pet različitih karijera – kao vojnik, ratni dopisnik, predavač, pisac i poslednje, ali ne najmanje važno, kao političar. Ali čak i ovo što sam nabrojao je nepotpuno, jer je on kao političar napravio dve karijere – po jednu na svakoj strani Donjeg doma. Njegova prva državna karijera je zaista bila slavna. Verujem da će ova druga biti još slavnija – i duža. Vredno je zapažanja da je on sve ovo postigao a da još nije, osim ako izgled jako vara, dosegao šezdeset četvrtu godinu, onaj minimum godina kada političar prestaje da bude mlad.”

Vinston Leonard Spenser Čerčil je rođen pre trideset dve godine, novembra 1874. Po rođenju je polu Amerikanac. Otac mu je lord Randolf Čerčil, a majka Dženi Džerom iz Njujorka. Sa očeve strane on je unuk sedmog vojvode od Marlboroa, sa majčine unuk Leonarda Džeroma. Za one koji proučavaju nasleđivanje osobina bilo bi zanimljivo da pokušaju da otkriju od kojeg svog pretka je Čerčil nasledio svoje najistaknutije kvalitete, i koji od njih su ga doveli do uspeha.

Teško je preceniti ono što duguje ocu i majci, kao što je teško preceniti ono što je postigao svojim vlastitim naporima. On nije bio rođeni genije običnih roditelja. Pre mu je pretila sudbina da će uvek biti poznat kao sin svoga oca. Sigurno se mnogo zahtevalo od dečaka koji je trebalo da dostigne oca koji je bio jedan od najistaknutijih, najinteligentnijih i najekscentričnijih državnika kasnog viktorijanskog doba, i majku koja je bila toliko brilijantna koliko je bila lepa.

Američke supruge se nikada nisu zadovoljavale time da budu puki ukras. Tokom čitave političke karijere svog muža ona je bila njegov glavni pomoćnik – kao službenica Lige jagorčevine, kao urednica Anglosaksonske revije, kao, tokom mnogih vrelih i iscrpljujućih meseci u luci Dunbar, glavna sestra na bolničkom brodu Mejn, ona je pokazala da ima oštar um i stvarnu izvršnu vlast. Na izborima su mnogi glasovi koji nisu bili odgovor na argumente njenog muža, i kasnije na argumente njenog sina, bili dobijeni šarmom i duhovitošću ove Amerikanke.

U svojim ranim danima, ako se mogu imati raniji od ovih koje sada uživa, na Čerčila su uticale dve stvari: ogromno divljenje prema ocu, što ga je ispunilo ambicijom da uđe u njegovu orbitu, i prijateljstvo majke koja se prema njemu odnosila manje kao majka a više kao sestra i prijateljica. Zaista, Čerčil je uvek bio tako zreo da ne mogu da se setim vremena kad je bio dovoljno mlad da bude sin ledi Randolf; a sasvim sigurno ne mogu da se setim vremena kad je ona bila dovoljno stara da mu bude majka. Kad sam ga prvi put video prolazio je kroz Harou i Sendhrst i bio je potporučnik kraljičinih husara. Imao je odgovarajuće godine, ali je izgledao mnogo mlađe.

Bio je ispod prosečne visine, vitak, naizgled nežan mladić, mada je u stvari bio neobično jak, plavih očiju, sa puno pega i sa kosom koja je pretila da postane sasvim crvena ali je polako gubila oštrinu. Govorio je zamuckujući, ali se i to promenilo i sad se čini kao puka namerna uzdržanost.

Njegov način govora je bio nervozan, strastven, eksplozivan. Koristio je puno gestova od kojih su neki jako podsećali na njegovog oca o kome je, za razliku od većine engleskih mladića koje je bilo stid da pominju slavne roditelje, stalno govorio. Čak je oponašao očeve male trikove u ponašanju. Stajanje sa rukama zavučenim pod kaput, koje počivaju na kukovima kao da ističu struk, sedenje sa laktovima na ručkama stolice i nervozno skupljanje i širenje prstiju su trikovi zajednički obojici. On je imao i još uvek ima veoma zbunjujuću naviku da postavlja mnogo pitanja; zbunjujuću, ponekad, zato što su ta pitanja tako otvorena, a ponekad zato što razotkrivaju široka prostranstva sagovornikovog neznanja.

U to vreme, iako je bio u svojoj dvadeset prvoj godini, ovaj mladić je već dva puta bio predmet rasprave u Donjem domu. Već to ga je učinilo istaknutim. Kad uzmete u obzir koliko mnogo ljudi, od četristo miliona podanika Velike Britanije, živi, umre i bude sahranjeno a da nikada na sebe ne navuče gnev Donjeg doma britanskog parlamenta, čini se da je onome ko to uspe dva puta pre no što napuni dvadeset jednu zagarantovana grozna budućnost.

Prvi put Čerčil je uznemirio dostojanstveni skup, čiji će lider uskoro postati, kada je “očitao bukvicu” jednom pripadniku svoje jedinice po imenu Brus i isekao mu sedlo i opremu. Drugi put kada je pobegao na Kubu da se bori na strani Španaca. Nakon ove kampanje, prve noći po svom dolasku u London, održao je svoj prvi govor. Održao ga je na mestu manje dostojanstvenom od Donjeg doma, ali dobro poznatom i isto tako priznatom širom Velike Britanije i njenih kolonija. To mesto je bilo imperijalni Mjuzik hol.

U to vreme se gospođa Ormiston Čant žalila na prisustvo izvesnih mladih žena u Mjuzik holu i zapretila da će toj ustanovi, ukoliko one ne prestanu da se pojavljuju na šetalištu Mjuzik hola, ukinuti dozvolu za točenje alkoholnih pića. Kao kompromis, osoblje je prestalo da toči alkohol, a te noći kad je Čerčil stigao, bar na šetalištu je bio zabarikadiran gredama i lanenim pokrivačima. Čerčil je – žeđ tropske Kube još je bila u njemu – zatražio piće i bio odbijen. Bilo ko drugi bi potražio piće negde drugde. Ali ne i Čerčil. Ono što je učinio je zanimljivo zato što je krajnje karakteristično za njega. Sada to ne bi učinio, ali tada je imao dvadeset jednu. Popeo se na vrh somotom prekrivene ograde koja deli auditorijum od šetališta i održao govor. Bila je to molba u korist njegovih “sestara, dama sa imperijalnog šetališta”.

“Gde”, zapitao je on dame i njihove pratioce okupljene na šetalištu ispod njega, “Engleza uvek dočeka dobrodošlica? Gde mu je dom u koji se uvek vraća iz bitaka, pun ožiljaka i pohaban od puta? Ko je uvek tu da ga pozdravi sa osmehom i da mu se pridruži u piću? Ko je uvek odan i iskren – ove dame sa imperijalnog šetališta.”

Şmeh i uzvici odobravanja, i suze dama, kojima je ovo dočekano prirodno su napravili prekid tako da su se svi posetioci u parteru i ložama okrenuli prema ogradi. Videli su malog crvenokosog mladića u večernjem odelu kako balansira na ogradi balkona, a ispod njega veliku veselu gomulu koja zahtevajući uzvikuje “Nastavi, nastavi!” Čerčil se sa ushićenjem okrenuo široj publici i ponovio svoj apel. Sada se čitav Mjuzik hol tresao od smeha i aplauza. Portiri i policija su pokušali da ga dohvate, ali im se suprotstavila odlučna gomila pristojno obučenih džentlmena i veselih devojaka. Čerčil je trijumfalno završio svoj govor moleći svoje slušaoce za “fer plej” ponašanje prema damama, a zatim ih pozvao da pođu za njim u juriš na barikadu.

Juriš je započeo odmah, barikada je bila srušena, a uplašenom osoblju je naređeno da pobednicima posluži piće. Kratko nakon što je zadao ovaj udarac za slobodu drugih, Čerčil je organizovao večeru koja ilustruje šta mu je u to doba bilo na umu i koja pokazuje da su njegove ambicije već tada bile enormno velike. Večera je bila za njegove prijatelje i poznanike “koji nisu navršili dvadeset jednu godinu, a koji će sledećih dvadeset godina upravljati sudbinom britanske imperije”.

Kao nekom ko je već prešao tu starosnu granicu, ili zato što me nije smatrao silom koja može upravljati imperijom, ovom specijalnom prilikom dozvolio mi je da prisustvujem ovom događaju. Međutim, iako je broj početnika u izgradnji imperije bio veoma veliki, i iako su svi bili vrlo zadovoljni, domaćinove reči niko osim njega samog nije ozbiljno shvatio, tako da to veče ne bih nazvao istorijskim. Ali je zanimljiva činjenica da je od svih tada prisutnih mladića, do sada, jedino domaćin u osetnoj meri uticao na sudbinu Velike Britanije. Ovi drugi, međutim, mogu uzvratiti da od tih dvadeset godina drugih deset još nije prošlo.

Kada je u dvadeset trećoj godini dobio odsustvo, pošto nije bilo drugog načina da vidi borbu, otišao je u Indiju i pridružio se kao ratni dopisnik trupama u Malakandu. Može se slobodno reći da je svojim prisustvom u tom pograničnom ratu i njega i sebe učinio slavnima. Knjiga o toj kampanji je njegov najbolji ratni izveštaj. Za čitaoce, civile, ona ima sve čari Kiplingovih indijskih priča, a za vojne pisce je svetao primer. Ali primer koji jako malo ljudi može slediti, a koji ni sam Čerčil nije bio kadar da sledi iz prostog razloga što je čoveku dato da samo jednom ima dvadeset tri godine.

Živopisne borbe prsa u prsa, noćni napadi, juriši uz strme kosine planina, povlačenja pod neprestanom vatrom uz izvlačenje ranjenika, prizori su u kojima je bio svedok i učesnik i koje više nikad neće moći videti istim jasnim i oduševljenim pogledom. Tada je to bilo apsolutno novo, a šarm i vrednost knjige se sastoji u netrpeljivosti mladosti sa kojom napada greške u službi koje bi stariji ljudi ostavili na miru, i u naivnosti mladosti sa kojom govori o stvarima koje su veteranima nebitne ili koje usled navike više nisu sposobni ni da vide. U svoje sledeće dve ratne knjige, pored čuđenja i užasavanja pred ratnim strahotama i divljenja za hrabra dela i smele ljude, ostavljeno je mesta u The River War za kritički pogled vojnog eksperta, a u knjizi o Burskom ratu za brze žurnalističke impresije. U ove dve kasnije knjige on priča o bitkama onako kako ih on vidi, dok u prvoj priča tako da ih sami možete videti.

Za službu u trupama kod Malakanda dobio je medalju sa kopčom, a u izveštaju brigadnog generala Džefrisa pohvaljuje se “hrabrost i odlučnost potporučnika V. L. S. Čerčila iz četvrte husarske, ovlašćenog dopisnika časopisa Pionir“.

Posle operacija oko Malakanda on se odmah kao redovni oficir pridružio Sir Vilijamu Lokhartu u pohodu na Tirah. Tako je dobio još jednu kopču za svoju indijsku medalju. Bilo je to početkom 1898. Uprkos vremenu koje je proveo kao oficir i dopisnik, završio je svoju knjigu o Malakandu a zatim je, pošto je bilo očito da će Kičener ubrzo napasti Kartum, pohitao preko Egipta i pridružio se, ponovo kao dopisnik, trupama koje su napredovale prema tom gradu. Tako je tokom jedne godine učestvovao u tri ratna pohoda.

Na dan bitke pratila ga je sreća. Kičener je napao grad Dvadeset prvim konjičkim eskadronom. Bitka će biti zapamćena po jurišu tog eskadrona. Nije to bilo lagano kaskanje ili “lovačka hajka”; bila je to borba za ulazak i izlazak sa raspomamljenim sledbenicima Halife obešenim o konjske uzde, sa bacanjem pod kopita konja, sa ubadanjem i pucanjem iz neposredne blizine. Čerčil je učestvovao u tom napadu. Dobio je medalju sa kopčom. Zatim se vratio kući i napisao The River War. Knjiga je poslednja reč o ratnim pohodima na Nilu. Od Gordonove smrti u Kartumu do Kičenerovog osvajanja tog grada, ona priča priču o mnogim hrabrim borbama, o iznurujućim neuspesima, o mnogim ekspedicijama u vrelu beskrajnu pustinju, o dugom sporom napredovanju do konačnog osvajanja Sudana.

Knjiga je izazvala pravu senzaciju. Bilo je to delo koje se moglo očekivati od nekog generallajtnanta koji je nakon dugogodišnje službe u Egiptu odložio mač i uzeo pero da zapiše priču o svom životnom delu. Od jednog potporučnika, koji je na Nilu bio jedva toliko da pocrni od sunca, bilo je to otkrovenje. Kao doprinos vojnoj istoriji knjiga je bila toliko vredna da mu je odmah pribavila mnogo obožavalaca, ali mu je kritika pretpostavljenih oficira donela više neprijatelja. Bio je to primerak one vrste koji kod penzionisanih oficira izaziva duga bdenja, gušenje i kap:

“General Kičener, koji sebe nikad nije štedeo, malo brine za druge. On sve ljude tretira kao mašine, od redova čija salutiranja prezire do viših oficira koje strogo kontroliše. Drugove koji su služili sa njim i pod njim mnoge godine, u miru i u opasnostima, odbacuje čim više nisu od koristi. Ranjeni Egipćani, čak ni ranjeni britanski vojnici ne privlače njegovu pažnju.”

Kada su u vojnim klubovima ovo čitali, veterani su se pitali šta će vojska učiniti i sami s uživanjem odgovarali da vojska odlazi dovraga ako jedan dvadesetčetvorogodišnji potporučnik može ukoriti glavnokomandujućeg generala. Stotine njih su za novine, kancelarijskim priborom vojnih klubova i pod svojim vlastoručnim potpisom, pisali žestoka, furiozna pisma, a same novine su pored običnih prikaza pisale uredničke pohvale i osude. Jednako su bili zgađeni mlađi oficiri. Njegovu knjigu su nazivali “Saveti jednog nižeg oficira generalima”, a samog Čerčila “lovac na medalje”. Lovac na medalje je oficir koji kad god čuje da se šuška o nekom ratu ostavlja svoje ljude na brigu bilo kome i putem uticaja ljudi na visokim položajima, zbog mogućnosti da dobije medalju, pridružuje se ekspedicionim trupama. Ali Čerčil nikad nije bio lovac na medalje. Rutina života u kasarni ga je razdraživala i on je u stranim predelma služio daleko bolje svojoj zemlji nego postrojavanjem trapavih eskadrona i davanjem straže kod kuće. Zaista, ratni kabinet je mogao prekriti medaljama čoveka koji je napisao The Story of the Malakand Field Force i The River War a da mu i dalje ostane dužan.

Oktobra 1898, mesec dana nakon bitke kod Omdurmana, Čerčil je imao svoj debi kao politički govornik na manjim skupovima u Doveru i Roterhitu. Istorija ne beleži ove prve govore. Tokom zime je završio i objavio svoj River War a u avgustu sledećeg leta, 1899, kandidovao se na dopunskim izborima za parlament u Oldamu.

Njegova pisma sa tri ratna pohoda iz Indije i Egipta, objavljivana u listu Daily Telegraph, učinila su ga poznatim tako da je generalno postojala želja da ga se čuje i vidi. Dočekujući čoveka koji je napao Kičenera od Kartuma, ljudi iz Oldama su očekivali da će videti snažnog veterana, bradatog čoveka zapovedničkog glasa. Kad im je bio predstavljen mali crvenokosi mladić koji zamuckuje odbili su da ga uzmu ozbiljno. U Engleskoj je mladost neoprostiva stvar. Kasnije su je Kerzon, Čerčil, Edvard Grej, Hju Sesil i drugi učinili manje odbojnom. Međutim, uprkos žestoke kampanje, u kojoj je ledi Randolf aktivno učestvovala, Oldam je odlučio da ne izabere mladog Čerčila za člana parlamenta. Kasnije je on bio jedino što je Oldam mogao navesti u svom polaganju prava na slavu.

Nedelju dana nakon poraza u Oldamu otplovio je u Južnu Afriku gde je na pomolu bio rat sa Burima. Dao je ostavku u svom puku i otišao na jug kao dopisnik lista Morning Post. Kasnije je u ratu služio u južnoafričkoj lakoj konjici, jednom neregularnom konjičkom puku, i u štabovima raznih generala kao glasnik i ađutant. Oficiri iz njegove jedinice, kao i njegove kolege dopisnici, protestovali su protiv ovog spajanja raznorodnih dužnosti koje je direktno kršilo pravila ratnog kabineta; međutim, on je kao i u svakoj od svojih ratnih kampanja igrao dvostruku ulogu, na šta su cenzori štampe zažmurili na jedno oko, smatrajući to tradicionalnom privilegijom. Sudeći po onom što je zapisano, izgleda da vojevanje nikad nije ometalo Čerčila u pisanju niti ga je njegova obaveza da piše ikada sprečila da se u borbu umeša kao zaraćena strana.

Rat je bio objavljen devetog oktobra a samo mesec dana kasnije, dok je u oklopnom vozu izviđao teren duž železničke linije između Pitermaricburga i Kolensa, voz je izbačen iz šina i Čerčil je zarobljen. Kompozicija je bila sastavljena od lokomotive, tri ravna vagona zakačena napred za njen kljun i dva oklopljena vagona zakačena pozadi za ložionicu. Tokom odlaska Buri se nisu pojavljivali, ali su nakon prolaska voza na ulazu u krivinu kod stanice Frere navaljali kamenje na prugu. U povratku, čim su se Englezi približili krivini, Buri su otvorili vatru artiljerijom i malim automatskim topovima. Mašinovođa je u želji da što pre pobegne ušao vozom u krivinu punom brzinom, kao što su Buri i očekivali, i na drugom, zaklonjenom kraju krivine udario u kamenje. Prednja tri vagona su izletela iz šina a jedan se preprečio na pruzi sprečavajući tako beg lokomotive i dva zadnja vagona. Kapetan Holdejn, koji je komandovao trupama u vozu, je iz oklopljenih vagona sa odredom dablinskih strelaca neprekidnom paljbom štitio Čerčila koji je, sa onim osobljem voza koje se nije razbežalo i sa nekoliko domorodaca koji su se dobrovoljno javili, pokušavao da raščisti prugu.

“Nismo dugo ostali relativno bezbedni na zaklonjenom delu pruge”, piše Čerčil svojim novinama, “burski topovi su brzo promenili svoje položaje i ponovo otvorili vatru sa udaljenosti od nekih hiljadu i tristo jardi pre no što je iko mogao shvatiti šta se događa. Zvuci puščane paljbe širili su se kroz brda sve dok nisu okružili olupine voza sa tri strane, a sa jednog uzvišenja sa suprotne strane stupio je u dejstvo treći veliki poljski top”. Za burske strelce sa mauzerima i malim automatskim topovima olupina voza je sa distance od hiljadu i tristo jardi bila laka meta, tako da su lokomotiva koja se tresla i frktala i ljudi koji su golim rukama kidali masivne grede teretnog vagona bili zasuti mecima i granatama.

“Imao sam u poslednje četiri godine”, nastavlja Čerčil, “mnogo raznovrsnih i čudnih iskustava, ali nijedno nije bilo jezivo kao ovo; čekati i boriti se među ovim zvečećim razderanim gvozdenim kutijama, uz neprestane eksplozije granata, buku projektila koji udaraju u vagone, šištanje kroz vazduh, groktanje i dahtanje jadne lokomotive, izmučene stvari pogođene bar tucetom granata od kojih je svaka, pogađanjem parnog kotla, mogla doneti kraj svima – što smo svi, kao realizaciju naše nemoći, prirodno očekivali – i sve to za, po časovniku, sedamnaest minuta sa samo četiri inča izuvijanog gvožđa između opasnosti zarobljavanja i sramote, sa jedne strane – i slobode sa druge.”

“Zaštićeni” voz se pokazao kao smrtonosna klopka i do trenutka kada je pruga bila raščišćena svaki četvrti čovek je bio ubijen ili ranjen. Samo lokomotiva je pružala šansu za beg. U njenu kabinu su se skupili teško ranjeni dok su se neki držali za kljun i nogostupe. Od onih koji su ostali pozadi neki je Tomi, bez čina, u znak predaje podigao maramicu zakačenu na pušku na što su Buri odmah prestali da pucaju i u galopu krenuli napred da prihvate predaju. Tako je nastao opšti stampedo bežanja. Videći poručnika Franklina kako hrabro pokušava da zadrži svoje ljude Čerčil je skočio sa bezbednog mesta na lokomotivi i pojurio mu u pomoć. O onome što je usledilo imamo njegov vlastiti izveštaj:

“Samo što sam napustio lokomotivu našao sam se u plitkom useku. Na vidiku nije bilo nikog od naših vojnika – svi su se već bili predali. A onda se iznenada na kraju useka pojaviše dva neuniformisana čoveka. Postavljači šina, rekoh sebi a zatim, u bljesku razumevanja, Buri. U moj duh se odmah urezala slika ovih visokih tela, punih živahnih pokreta, obučenih u tamnu lepršavu odeću sa šeširima čiji je obod bio sa jedne strane podignut, kako na jedva dvesto jardi od mene podižu puške. Okrenuo sam se i potrčao između šina a jedina misao koju sam imao u glavi bila je – burski strelci.”

“Dva metka su proletela pored mene na razmaku od jedne stope, po jedan sa svake strane. Bacio sam se napred uz ivicu useka ali to mi nije pružilo zaklon. Još jedan brzi pogled na Bure; jedan je sad nišanio klečeći. Ponovo dva laka zvižduka kroz vazduh, ali nijedan me nije pogodio. Opet sam se bacio napred. Morao sam se izvući iz useka – tog prokletog hodnika. Uzverao sam se na njegovu ivicu. Zemlja se zaprašila pored mene, metak mi je dodirnuo ruku, ali pored useka se nalazilo neko malo ulegnuće. Čučnuo sam u njega boreći se da dođem do daha. Sa druge strane pruge dolazio je konjanik u galopu, dovikivao mi nešto i mahao rukom. Bio je udaljen samo četrdeset jardi, da sam imao pušku mogao sam ga lako ubiti. Nisam znao ništa o beloj zastavi a od metaka sam bio podivljao. Posegnuo sam za svojim mauzerom ali njega sam ostavio u lokomotivi. Između mene i konjanika bila je žičana ograda. Da li da nastavim da bežim? Presudila je pomisao da će na mene ponovo pucati i to sa ovako kratke razdaljine. Preda mnom je stajala Smrt, grozna i sumorna. Smrt bez svog pratioca laka srca – Prilike. I tako sam podigao ruke i poput lisice gospodina Džoroka uzviknuo: “Priznajem, zgrešio sam!” Zatim su me priključili žalosnoj grupi ostalih zatvorenika; tada sam primetio da mi ruka krvari, a onda je počela da lije jaka kiša. Dva dana ranije pisao sam kući jednom oficiru da je u ovom ratu stvarno bilo previše predaje i da se nadam da ljudi skloni predaji neće biti podsticani da to dalje čine.”

Čerčil je, zajedno sa drugim oficirima, bio zatvoren u kompleks elitne državne škole koji se nalazi u srcu Pretorije. Jako je karakteristično za njega da je sa planiranjem bekstva započeo istog dana kojeg je stigao u zatvor. Prvi korak u tom pravcu napravio je tako što se oslobodio svog prepoznatljivog engleskog oficirskog šešira. Građanin kome je dao novac da mu kupi drugi šešir, ne sluteći ništa, doneo mu je burski sombrero.

Pre no što mu se ukazala prilika za beg prošao je čitav mesec, a i tom prilikom je imao više šansi da bude ustreljen nego da pobegne. Škola je bila okružena dečjim igralištima i iza njih opkoljena visokim zidom, a dok je korišćena kao zatvor bila je blještavo osvetljena električnim svetlima. Nakon mnogih noći osmatranja Čerčil je otkrio da stražarima tokom njihovih redovnih obilazaka u izvesnom trenutku jedan deo zida ostaje u tami. To se događalo zbog ukrštanja senki. Sa druge strane ovog zida je bila privatna kuća u vrtu punom žbunja. Iza kuće je bila slobodna gradska ulica. Popeti se na zid nije bilo teško; prava opasnost je ležala u tome što stražari ni u jednom trenutku nisu bili udaljeni više od petnaest jardi tako da su šanse da ga ustrele jedan ili oba najbliža stražara bile izvrsne. Čerčil je svoju nameru poverio jednom oficiru iz svoje jedinice; pao je dogovor da se, u noći kad stražari budu okrenuti od mesta na kome se ukrštaju senke, popnu na zid i skoče u vrt među žbunje. Šta će dalje raditi ako se živi dokopaju vrta, to nisu znali. Kako će proći kroz ulice i izaći iz grada, kako će proći neopaženi ispod tolikih električnih svetiljki, pored osvetljenih izloga prodavnica, kako će izbeći patrole, kako će pronaći put kroz dvesto osamdeset milja južnoafričke divljine, kroz potpuno nepoznatu, neprijateljsku i retko naseljenu zemlju do obale i portugalskih poseda, to su prepustili slučaju. Ali su se nadali da bi, ako budu imali sreće, tu distancu mogli prevaliti za dve nedelje, proseći kukuruz u crnačkim selima, spavajući danju i marširajući pod okriljem noći.

Složili su se da pokušaju jedanaestog decembra ali se te noći čuvari nisu micali od onog dela zida koji je bio u senci. Sledeće noći, u zadnjem trenutku, nešto je zadržalo Čerčilovog druga. O tome sam Čerčil piše ovako: “Utorak, dvanaesti! Sve je bolje od daljeg odlaganja. Ponovo je pao mrak. Ponovo se oglasilo zvono za večeru. Koristeći priliku provukao sam se kroz blokove zgrada i sakrio se u jednu od kancelarija. Kroz jednu pukotinu posmatrao sam stražare. Jedno pola sata su mirno stajali a onda se jedan iznenada okrenuo i prišao svom drugu. Započeli su razgovor okrenuti leđima. Odmah sam izjurio iz svog skrovišta i dotrčao do zida, uhvatio sam se rukama za vrh zida i pokušao se uspeti. U nekakvom bolesnom oklevanju dvaput sam pao, a onda sam se u trećem pokušaju uspentrao na zid. Vrh je bio ravan. Ležeći na njemu bacio sam jedan oproštajni pogled na stražare koji su još uvek razgovarali, još uvek okrenuti leđima, ali, ponavljam, još uvek udaljeni svega petnaest jardi od mene. Onda sam se polako spustio u vrt sa druge strane zida i čučnuo u žbunje. Bio sam slobodan. Prvi korak je bio učinjen, i bio je neopoziv.”

Čerčil je otkrio da je kuća u vrtu, u koji je ušao bez formalne pozivnice, blještavo osvetljena jer je vlasnik priređivao zabavu. U jednom trenutku dva gosta su ušetala u vrt, pušeći i ćaskajući, i zastala na stazi svega nekoliko jardi od njega. Misleći da mu se njegov drug još uvek može pridružiti, Čerčil je čitav sat ostao da čuči u žbunju sve dok nije sa druge strane zida čuo glasove svog prijatelja i jednog drugog oficira. “Sve je gotovo!” prošaputao je njegov prijatelj. Čerčil se oprezno nakašljao. Dva glasa su prišla bliže. Da bi zavarao stražare, ukoliko slušaju, onaj drugi oficir je pričao koješta, glasno se smejao i citirao latinske izreke dok je Čerčilov prijatelj prigušeno ali jasno govorio: “Ne mogu izaći. Stražari sumnjaju. Sve je gotovo. Možete li se vratiti nazad?”

Vraćanje nazad je bilo nemoguće. Čerčil je sad pomislio da će u svakom slučaju sigurno biti uhvaćen i odlučio da im bar priušti, kako se izrazio, dobru trku. “Nastaviću sam”, šapnuo je. Čuo je korake svojih prijatelja kako se udaljuju preko igrališta. Istog časa hrabro je zakoračio u vrt i, prošavši pored otvorenih prozora kuće, izašao šljunkovitom stazom na ulicu. Na pet jardi od kapije stajao je stražar. Mnogi stražari su ga znali iz viđenja ali on nije okrenuo glavu, a da li ga je taj prepoznao ili ne nije bio siguran. Jedno stotinu stopa je hodao kao po ledu, sav napet otkočio je svoj mauzer očekujući viku. Nervi su mu podrhtavali, srce tuklo u grlu, a hladan znoj mu se slivao niz leđa. A onda, kako je sve dalje odmicao a vika se još nije razlegala za njim, ubrzao je korak i skrenuo u jednu od glavnih ulica Pretorije. Trotoari su bili puni građana ali ga niko nije primetio. Verovatno zato što Buri ne nose karakteristične uniforme i zato što je među njima bilo puno engleskih kolonista koji su nosili jahaće kaki pantalone i puno Amerikanaca, Francuza, Nemaca i Rusa sa svakojakim polu-uniformama. Ako su ga i primetili, pobrkali su ga sa nekim od ovih, a sama otvorenost njegovih kretnji sačuvala ga je od sumnje.

Išao je pravo kroz grad sve dok se nije dokopao predgrađa, a zatim pašnjaka i železničkih šina. Pošto nije imao ni mapu ni kompas znao je da mu jedini vodič može biti železnička pruga, ali je isto tako znao da kroz Pretoriju prolaze dve, jedna prema Pitermaricburgu na kojoj je bio zarobljen i druga koja vodi do obale i slobode. Koja od te dve je bila ova na kojoj se sad nalazio nije imao pojma ali je odlučio da iskoristi priliku – sto jardi iza stanice čekao je prvi odlazeći voz. Oko ponoći na stanici se zaustavio teretni voz; dok je voz napuštao stanicu, pre no što je ubrzao, Čerčil je uskočio u njega i opružio se na gomilu uglja. Cele noći voz je nepokolebljivo nastavio prema istoku. Pred jutro Čerčil je znao da je to onaj voz koji je želeo da uhvati i da se nalazi na dobrom putu prema neutralnoj portugalskoj teritoriji.

Plašeći se dnevnog svetla, pred sam izlazak sunca, dok je voz usporavao uz neku strminu Čerčil je iskočio i sakrio se u neko žbunje. Ceo dan je ostao sakriven; sledeće noći nastavio je hodom. Izdržao je ali nije puno napredovao. Pošto su sve stanice i mostovi bili pod stražom morao je da pravi velike zaobilaske, a tropska mesečina mu je pomagala da ne izbije na brisan prostor. Ovako, spavajući danju, hodajući noću i proseći hranu od crnaca, proveo je pet dana. U međuvremenu, pošto je njegovo odsustvo odmah otkriveno, Buri su preduzeli sve napore da ga ponovo uhvate. Telegrami sa njegovim opisom poslani su duž obe pruge, podeljeno je tri hiljade njegovih fotografija, a i u drugim oblastima Južnoafričke Republike ljudi koji su ličili na njega bili su odmah pohapšeni. Pričalo se da je pobegao preobučen u ženu; da je podmitio nekog južnoafričkog policajca i obukao njegovu uniformu; da nikad nije napustio Pretoriju i da se preobučen u konobara krije u kući nekog britanskog simpatizera. Talas ovih glasina pokrenuo je pretrese kuća svih sumnjivih osoba. U novinama Glas naroda istaknuto je kao značajna činjenica da je nedelju dana pre svog bega Čerčil iz biblioteke uzeo Milov Esej o slobodi.

U Engleskoj i širom svih britanskih poseda u južnoj Africi ovaj beg je privukao na sebe istu pažnju kao i u Pretoriji. Pošto je pokazao odvažnost i pošto je nadmudrio neprijatelja, Čerčil je u to vreme postao neka vrsta narodnog junaka; njegove zemljake je ovaj beg obradovao isto toliko koliko je ojadio Bure. Ali kako su dani prolazili a o njemu se ništa nije čulo javila se bojazan da se izgubio u obližnjim planinama ili u džungli kod obale, da je umro od gladi ili od groznice, tako da su čestitanja ustupila mesto strahu. Strah je bio opravdan jer je Čerčil u to vreme bio u vrlo lošem stanju. Tokom zatvorskih meseci imao je vrlo malo prilike za vežbanje. Nedostatak hrane i vode, hladne noći i strašne dnevne vrućine, dugi iscrpljujući marševi po mraku, mentalni napori pod ekstremnim pritiskom visoko organizovane hajke i primoranost da se krije od ljudi istrošili su ga skoro do potpunog kolapsa.

Čak i da se domogao neutralnog tla, ne bi se usudio da tako iscrpljen zađe u močvare i pustare portugalske teritorije; bolestan dušom i telom nije više video drugog izlaza do da se preda. Ali pre no što će to učiniti, pažljivo je pripremio priču pomoću koje se nadao, iako je verovatnoća bila ništavna, da može prikriti svoj identitet i uhvatiti voz koji će ga prevesti preko granice. Tako je danima lutao a onda se jedne noći našao na periferiji nekog malog sela nadomak granične linije koja razdvaja južnoafričku teritoriju od portugalske. Potpuno nesposoban da nastavi dalje dopuzao je do najbliže brvnare sa limenim krovom i, sasvim spreman da se preda, zakucao na vrata. Otvorio ih je neki grubi bradati džin, prvi belac kome se nakon toliko dana Čerčil usudio predstaviti. Slabašno zamuckujući počeo mu je, bez imalo nade, pričati priču koju je ranije pripremio. Čovek ga je slušao uz sve moguće spoljašnje znake neverovanja zureći u samog Čerčila sa otvorenom sumnjom. Iznenada, uhvatio je mladića za rame, uvukao ga u baraku i zatvorio vrata prečagom. “Nema potrebe da me lažete”, rekao je, “vi ste Vinston Čerčil, a ja sam jedini Englez u ovom selu.”

Ostatak avanture se odvijao relativno lako. Sledeće noći ga je ovaj prijatelj u nevolji, izvesni innženjer po imenu Hauard, prokrijumčario u teretni vagon sakrivši ga na dno u vreći sa nekakvom sitnom robom. Na stanici u Komatiportu, na samoj granici, vagon u kome se nalazio sakriveni Čerčil ležao je jedanaest sati na suncu na sporednom koloseku. Pre no što će ponovo krenuti izvršen je pretres, ali je službenik pretresao samo gornje vreće. Nekoliko minuta kasnije Čerčil je začuo potmulu tutnjavu svog vagona koji je prelazio most – znao je da upravo prelazi granicu. Međutim, nije hteo da rizikuje, ostao je još dva dana sakriven na dnu vagona.

Kad je najzad stigao u Lorenco Markis odmah je potražio engleskog konzula koji mu je, nakon što ga je u prvi mah zamenio sa nekim ložačem sa jednog od svojih brodova, obezbedio piće, kupku i večeru. Na njegovu sreću brod Induna je te noći polazio za Durban. Ukrcao se bezbedno praćen revolverima naoružanim engleskim naseljenicima koji nisu hteli da rizikuju njegovo ponovno zarobljavanje od strane burskih agenata. Dva dana kasnije stigao je u Durban gde ga je dočekao gradonačelnik, okupljeni narod i orkestar koji je svirao: “Britanci nikad, nikad, nikad neće biti roblje!”

Sledećeg meseca je Čerčil bio zatrpan pismima i telegramima sa svih delova planete, neki su ga zvali da komanduje u privatnim ekspedicijama, drugi su mu slali vunene pokrivače, neki su slali njegove fotografije na potpis, neki svoje fotografije, valjda da im se divi, neki poeme, neki boce viskija. Jedan obožavalac piše: “Čestitam vam na čudesnim i slavnim delima koja će izazvati takav talas ponosa i oduševljenja širom Velike Britanije i Sjedinjenih Država da se anglosaksonskoj rasi više neće moći odoleti”. Da jedan niži oficir ne bi, zbog nekog takvog golemog zadataka kakav je činjenje anglosaksonske rase neodoljivom, odveć digao nos, iz Londona je, takođe, poslan jedan aseptičan kablogram:

“Ovde se vaši najbolji prijatelji nadaju da nećete nastaviti da pravite magarca od sebe”. Meknil

Jednom smo prema broju reči računali kolika bi mogla biti cena ovog kablograma; Čerčil se jako obradovao kad je shvatio da je čovek koji ga je poslao morao platiti bar pet funti.

Istog tog dana kad je stigao u Durban, svo ono oduševljenje još je bilo u vazduhu, Čerčil je uzeo prvi voz “za front” koji je tada bio kod Kolensa. Neko drugi bi se možda zadržao. Nakon toliko dana zarobljeništva i tegoba bega moglo bi mu se oprostiti da je odložio odlazak na dvadeset četiri sata kako bi okusio slast poularnosti i lonce pune mesa u hotelu Kvin. Ali ako je čitalac pažljivo pratio ovu kratku biografiju onda već zna da tako nešno ne bi ličilo na njega. Ta Čerčilova karakteristika da odmah prelazi na sledeću stvar objašnjava njegov uspeh. On nije traćio vreme na postmortem stvari, nije imao vremena da leži na lovorikama. Kao ratni dopisnik i oficir nastavio je sa Bulerom do oslobođenja Ledismita i sa Robertsom do pada Pretorije. Učestvovao je u mnogim akcijama, u svim velikim bitkama i izašao iz rata sa još jednom medaljom i kopčama za šest bitaka.

Po povratku u London, leto je proveo završavajući svoju drugu knjigu o ratu a u oktobru se na opštim izborima kao “kaki” kandidat, kako su nazivali one koji podržavaju rat, ponovo okušao u Oldamu. Ovaj put je, sada uz pomoć svoje ratne prošlosti, preoteo liberalima jedan od dva poslanička madata koja pripadaju Oldamu. Prvi put poražen je sa razlikom od hiljadu i trista glasova, sada je pobedio sa razlikom od dvesta dvadeset i sedam glasova.

Onih nekoliko meseci koji su delili izbore od prvog zasedanja novog parlamenta Čerčil je proveo na predavačkoj turneji kod kuće, u Sjedinjenim državama i u Kanadi. Predmet predavanja je bio rat i njegov beg iz Pretorije. Kad je stigao u našu zemlju simpatije polovine Amerikanaca su bile na strani Bura; oni nisu hteli da slušaju ono što su smatrali strogo britanskom verzijom rata. Organizator turneje je za prvo Čerčilovo pojavljivanje u raznim gradovima formirao razne odbore za doček bez prethodne konsultacije sa nekim ljudima čija su se imena ubrzo našla u novinskim oglasima za predavanja. Neki od njih su ogorčeno pisali novinama da, iako lično gaje svako poštovanje prema Čerčilu, oštro protestuju protiv korišćenja njihovih imena u jednoj antiburskoj kampanji. Iako ovo nije bila Čerčilova greška, on o tome nije znao ništa sve dok nije došao ovamo, ovakav način rada nije bio dobar ni za njega ni za uspeh njegove turneje. Tokom borbi za oslobođenje Ledismita Čerčil i ja smo se ponovo sreli, a kasnije kad sam se tokom bitke kod Peščane reke priključio Burima vojska čiji je on bio ratni izveštač gonila je četrdeset milja vojsku čiji sam ja bio ratni izveštač. Ja sam bio jedan od onih koji su odbili da učestvuju u odborima za njegov doček, a on je u ovu zemlju došao sa ovlašćenjem dobijenim od dvadeset oficira iz svoje jedinice da me može ustreliti čim me ugleda. Međutim, on je u predavanjima o svom begu koristio neke fotografije koje sam ja napravio a koje sam mu kao suvenir poslao iz Pretorije. Kad je stigao ovde ja sam otišao u njegov hotel da mu poželim dobrodošlicu a te iste večeri, tri sata iza ponoći on je hodajući kroz mećavu došao do mene, snažno zalupao na vrata i pitao imam li štogod za jelo i piće. Eto kakva je sitnica rat između prijatelja.

Na ovoj svojoj “turneji”, osim hotela, luksuznih kupea i “liceja”, on je od Amerike i njenih građana video vrlo malo kao i oni od njega. Na ovom proputovanju koje je trajalo oko dva meseca zaradio je deset hiljada dolara. Ovo je, tom mladom čoveku koji u potpunosti zavisi od novinarske plate i prodaje svojih knjiga, skoro isplatilo dvomesečne troškove odsedanja u hotelma na po jednu noć. Po povratku u London zauzeo je svoje mesto u novom parlamentu. Sticajem okolnosti u parlament je ušao sa istim brojem godina kao i njegov otac. Sa još jednim članom koji je rođen šest dana pre njega spadao je među tri najmlađa člana novog Donjeg doma.

Izgleda da ga ova činjenica nimalo nije zastrašila. U Donjem domu je tradicija da mlad i ambiciozan član sedne “ispod” prolaza; skromniji i manje sigurni u sebe se zadovoljavaju mestima “iznad” koja su najudaljenija od parlamentarnih lidera. Tog dana kada je polagao zakletvu bilo je puno radoznalih koji su se pitali koje će mesto za sebe Čerčil izabrati. Kod njega o tome očito nije bilo sumnje. Nakon što je položio zakletvu, potpisao se i stisnuo ruku spikeru, seo je bez imalo oklevanja na klupu odmah do ministara. Deset minuta kasnije, kako su to opisale novine toga dana, natuknuo je šešir preko očiju, zabio ruke u džepove pantalona i sa kritičkim neodobravanjem stao streljati očima stare članove Donjeg doma.

Svoj debitantski govor je održao maja 1901, kao repliku na govor Dejvida Lojda Džordža koji je napao ponašanje britanskih vojnika u Južnoj Africi. Čerčil ih je branio na takav način da je zadobio iskreno divljenje sa svih strana. Tokom debate koju je izazvao njegov govor, pročitao je umesno pismo koje je petnaest godina ranije njegov otac napisao lordu Solzberiju. Ovo vešto korišćenje pisma je oduševilo urednika dnevnika Daily News H. V. Masingema. Izjavio je da, kad je reč o parlamentarnoj tehnici, ništa inteligentnije nije urađeno još od Gledstonove smrti i izneo predviđanje da će Čerčil postati premijer. Džon Dilon, lider nacionalista, rekao je da nikad do sad nije video da tako mlad čovek u svom debitanskom nastupu izbije u red prvoklasnih parlamentarnih govornika. Obećao je da će irski članovi Donjeg doma drage volje svedočiti u korist njegove sposobnosti i časnosti njegovih namera. Među onima koji su odmah prepoznali izlazeću zvezdu bio je i T. P. O’Konor, i sam tokom mnogih godina jedna od najsjajnijih na parlamentarnom nebu. On za novine M.A.P. piše: “Sklon sam mišljenju da je američka krv koju je dobio od svoje majke obogatila njegov izvorni soj i da bi gospodin Vinston Čerčil mogao postati jači i sposobniji političar od svog oca”. Sve je to bilo deo Čerlčilove “sreće”, da se o ponašanju u ratu razvila parlamentarna debata baš kad je on ušao u parlament.

Čak i ovim prvim danima svoje karijere on je bez ustručavanja uletao u debate od kojih anđeli zaziru, ali je odlično poznavao predmet o kome je govorio. U odnosu na ljude koji su bili primorani da navode priče iz druge ruke ili iz onog što su pročitali Čerčil je imao strahovitu prednost da u svakom trenutku može protestvovati: “Vi ste samo čitali o tome. Ja sam bio tamo. Ja sam to video.”

On je u Donjem domu odmah postao upadljiv i živopisan lik, drag karikaturistima, na koga se sa galerije stranaca najčešće upiralo prstom. Nazivali su ga “razmaženo dete Donjeg doma”, a više uglednih džentlmena zažalilo je što se više ne koristi batina iako je iz raja izašla. Jedan od njih je bio Broderik, sekretar za rat. O njemu i njegovim regrutima u Južnoj Africi govorio je sa strahovitom iskrenošću bezobraznog deteta. I iako se Balforu i Čemberlenu obraćao više sa setom nego sa besom svakodnevno im je delio savete i ukore, dok je obične generale i fedmaršale, poput Kičenera i Robertsa koji su crveneli pod novim titulama, izlagao javnom ukoru i obuzdavao ih kratko i oštro. A kad je primetio da je lord Solzberi zalutao, ni tada nije oklevao da izvrši svoju dužnost prema otadžbini – uzeo je premijera pod ruku i nežno ga izveo na pravi put. To ga nije učinilo popularnim, ali se uprkos svoje nepopularnosti svojim govorima tako dobro borio protiv nacionalnih ekstravagancija da je to primoralo vladu da protiv svoje volje oformi komisiju koja će istražiti propuste u vođenju ekonomije. Za jednog početnika ovo je bio očigledan trijumf.

Zajedno sa lordom Hju Sesilom, lordom Persijem, Janom Malkomom i drugim sposobnim mladim ljudima obrazovao je malu grupu unutar konzervativne partije koja je po svojim metodama opstrukcije i po svojoj nezavisnosti dosta ličila na Četvrtu partiju njegovog oca. Po svom lideru lordu Sesilu i njegovom načinu opstrukcije kao i po gerilskoj taktici ljudi koji su joj pripadali grupa je dobila nadimak “Hjuligani”. Hjuligani su bili najaktivniji kritičari ministara a najviše onih iz svoje vlastite partije. Kao članovi lige za besplatnu hranu žestoko su napadali fiskalne predloge gospodina Čemberlena. Kada je Balfor Čemberlenovu fer trgovinu, ili ono što je praktično bila protekcija, učinio zvaničnom politikom konzervativaca pukla je linija razgraničenja između partija tako da ljudi nisu više bili konzervativci ili liberali nego protekcionisti ili zastupnici slobodne trgovine. Protiv protekcije Čerčil je protestvovao svakog dana, protiv Čemberlena, protiv njegovog plana, protiv toga da taj plan prihvati torijevska partija. Po tradiciji, po nasleđu, po instiktu, Čerčil je bio torijevac.

“Ja sam torijevac”, rekao je, “i imam isto toliko prava u ovoj partiji kao i svako drugi, a sasvim sigurno isto koliko i izvesni ljudi iz Birmingema. Oni nas ne mogu ućutkati; mi, torijevci slobodne trgovine imamo isto toliko prava da diktiramo politiku konzervativne partije kao i bilo koji reakcionar fer trgovine”. Konzervativci su već 1904. smatrali da im radi iza leđa. Pred božićne praznike te godine njegove partijske kolege, pristalice sindikata, organizovale su veliki protest protiv njega izašavši svi do jednog iz sale Donjeg doma kad je ustao da govori.

Liberalima koji su ostali da ga čuju, izjavio je da je spreman da podnese ostavku ukoliko se njegovim biračima ne sviđaju njegove ideje. Tada je postalo jasno da će preći u liberalnu partiju. Neki misle da je predvideo nadolazeću plimu i da je više voleo da zajaši talase nego da se uguši na obali i bude sahranjen u pesku. Drugi veruju da je napustio konzervativce zato što mu stomak nije mogao podneti oporezovanu hranu koju je nudio gospodin Čemberlen.

U svakom slučaju, čak i ako bi ga trebalo kriviti što je prešao iz jedne partije u drugu, on je samo sledio slavne primere Gledstona, Dizraelija, Harkorta i svog vlastitog oca. U vreme toga prelaska nazivali su ga “najomraženijim čovekom u Engleskoj”, ali su ga liberali vrlo rado primili a nacionalni liberalni klub mu je učinio redak kompliment organizujući banket u njegovu čast na kome je bilo prisutno dvesta članova. Do tada je ta večera bila najupadljivije svedočanstvo njegovog značaja u političkom svetu. Upravo negde u to vreme, pre godinu dana, on je prorekao da će “u roku od devet meseci naići talas plime koji će preplaviti Englesku i Škotsku, potpuno ih oprati i izazvati toliko potrebno čišćenje u Dauning stritu”.

Kada je plima stigla, u Mančesteru je gospodin Balfor bio poražen a Čerčil je pobedio, formirana je nova vlada a poplavni talas je Čerčila iskrcao u kancelariju podsekretara za kolonije. Dok ovo pišem engleske novine javljaju da će on za mesec dana ponovo biti unapređen. Za ovog mladog čoveka u tridesetim jedino preostalo unapređenje je ulazak u kabinet u čijem se dostojanstvenom telu ljudi u pedesetim godinama smatraju mladima.

Čerčilova karijera je zaista živopisna. Od svih ljudi njegovih godina koji govore našim jezikom njegova karijera je verovatno najživopisnija. To što je polu Amerikanac izvinjava nas što pretendujemo na to da i mi na neki način učestvujemo u njegovim uspesima.

Knjiga Real Soldiers of Fortune iz koje je preveden ovaj tekst može se naći na internetu na raznim lokacijama. Jedna od njih je ovde.

Preveo Branislav Dujmić

Peščanik.net, 25.01.2015.