Pripada inventaru starobalkanskih tekstilija (od lat. serica – svilena odeća ili tkanina), pri čemu je pod uticajem novogrčkog (vizantijskog) „s“ zamenjeno fonemom „c“ (tzerga) odnosno u turskom „č“ (budući da ovaj jezik ne poznaje fonem „c“).
Umesto skupih tkanina od svile, predslovensko stanovništvo Balkana izrađivalo je te serike od raspoloživih sirovina; to znači, vune, kostreti, konoplje. Otuda će ih ohridski arhiepiskop Homatijan nazvati (u prvoj polovini 13. veka) pokrivač od kostreti nazvan varvarski cerga (tzergam).
Sa neznatnim glasovnim varijantama termin je poznat u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, istočnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Albaniji, Grčkoj, Rumuniji, kao i u jeziku Cincara.
Oslanjajući se na izvore Dubrovačkog arhiva – kako je to utvrdila ugledna srpska etnološkinja Đurđica Petrović – pomeni čerge, koji počinju sa 1281. godinom, određuju je kao pokrivač, prostirač za ležaj, deo brodske opreme, nadstrešnicu na putovanjima. U Dubrovnik je pristizala iz zaleđa, gde su je izrađivali vlasi (stočarsko stanovništvo) prema analogiji sa najstarijim čergama iz planinskih sela Strandže i Rodopa (Bugarska), na vertikalnim razbojima starijeg tipa. I to od kozje dlake koja je otpornija na vlagu od vune; ne upija kišne kapi, snežne pahuljice kao ni led, a izdržljivija je i bolje štiti od hladnoće.
U srednjem veku čerga je, kao izrazito starobalkansko kulturno dobro bila, po svemu sudeći, proizvod samo katunske organizacije i tkana je u zapadnom delu Balkana od kostreti, a u istočnom pretežno od ovčije vune. „Pripadala je grupi kulturnih dobara s osobinama dugog trajanja, koja su, u toku vekova, prelazila iz jedne u drugu kulturnu epohu sa nepromenjenim ili nešto modificiranim osobenostima. U momentu kada je pismeno fiksirano postojanje čerge u svakodnevnom životu urbanih (Ohrid, Dubrovnik) i katunskih naselja, ona je bila određen, definisan predmet, koji se razlikovao od sličnih tekstilija prema nameni – gunje, sklavine, koje su takođe koristili i Sloveni i Vlasi i stanovnici balkanskih gradskih aglomeracija“.
Čerga je bila onaj obavezni deo vlaških davanja njihovim gospodarima, o čemu detaljno obaveštavaju osmanski zakonski spomenici (kanunname) XV i XVI veka. Tako u Kanunu za Braničevske vlahe (1467) čitamo: „Dvadeset kuća je jedan katun (naziv za veću grupu vlaških porodica koja daju kolektivno dažbine). Od svakog katuna daje se jedna čerga, jedan krug sira, tri konopca i šest ulara, mešina masla i jedan ovan“.
Kasnije će ova davanja biti obračunavana u novcu. Pa vlasi (seosko stočarsko stanovništvo s posebnom organizacijom i posebnim statusom) Smederevskog sandžaka (1528) „na rođenje Isusovo, koje zovu Bojić (daju) od svake kuće za jednu filuriju (zlatnik) po četrdeset pet aspri, a kao vrednost jednog ovna po petnaest aspri, na pedeset filurija, koje zovu katun, (daju) za jednu čergu, dva ovna, dva kruga sira, dva konopca i tri ulara po tri aspre, što sve iznosi šezdeset tri aspre. To daju na Božić“.
Čergi je bilo tri veličine: male, srednje i velike. U središnjim oblastima Balkana čerga je, pod orijentalnim uticajem, postajala višebojna, prugasta i proizvod gradskih zanatlija (mutapčija); drugim rečima, bila je predmet trgovine širih razmera (inače, u Prijepolju su mutapčije-muslimani sve do Drugog svetskog rata zavijali otkane čerge u trube i po želji kupaca odsecali određene dužine). Vremenom je počela da se koristi i kao prostirač za pod ili prepokrivač za ležajeve, stolove, klupe. U prijepoljskom kraju pokrovac (od opšteslovenskog i praslovenskog glagola „kriti“) – koji je služio kao pokrivač pri spavanju – bio je identičan sa čergom, samo što je bio uži i kraći, tako da se mogao smatrati i za slovenski prevod čerge.
U turskim zakonima javlja se i termin čergar; to je bio čovek koji nije bio zaveden u zvaničnom popisu stanovništva (tzv. defteru) bilo koje društvene kategorije i koji stoga ne daje nikakve dažbine; čovek bez stalnog krova nad glavom, nevezan za zemlju i gospodara zemlje, čovek koji ne pripada nijednom drugom čoveku. „Ima nekih čergara – čitamo u beratu s kraja XV veka – koji beže od harača, ulaze među vlahe i ne daju svoj harač. Blagoizvoleo sam da se takvima takođe upišu imena u defter, nalože vlaški resumi (resim – novčane takse i dažbine) i uzmu“.
Inače, u Osmanskom carstvu jedna posebna vrsta šatora, odnosno nadstrešnice na dva direka (kroz koji je prolazio sultan idući u glavni, ukrašeni šator) zvala se čerge, a janjičari koji su čuvali ovaj šator nazivali su se čergedžije (čergeci).
Paralelno s menjanjem namene i delimično strukture i funkcije, dešavaju se promene i u tehnikama izrade čergi. Uvodi se pamuk za osnovu, izrađuju se jednobojne kosmate čerge od vune merino ovaca, poput makedonskih jambolija, koje nazivaju „čupave čerge“. Taj modni trend javlja se i u Grčkoj. U Etoliji, usled velike potražnje kosmatih tkanina, što turista što grćkog stanovništva u gradovima, izrađuju se takođe čerge s izvučenim pramenovima vune (tserga flocata).
Još u proteklom XX veku na Kosovu i Metohiji, kako će zabeležiti osmanista Gliša Elezović, čergom se zvao „zastirač tkan od kostreti, šaren na naročiti način kako se šaraju mutafdžijski predmeti i kod siromašnijih građana služi mesto ćilima za zastiranje sobe. Nema značenja šatora ili ciganske kolibe i sl. Po zemlji se u odajama prostre prvo asura pa preko nje čerga da ne bi od zemlje i vlage trunula. Po selima se ispod čerge prostire seno ili slama“. Postojala je i čergica („nigde ništa pod sebe nemaju do tanu čergicu“).
U muslimanskim kućama u srednjem Polimlju čerga se prostirala preko slame na pod kada su dolazili ugledni gosti (divan gosti) ili policajci (zaptije). Na njoj su gosti sedeli „alla turca“ i bivali posluženi jelom.
U pirotskom govoru crga (mn. crđe) je i danas „vunen ili konopljan pokrivač u raznim bojama i šarama“. U Leskovcu su se koristile obe reči, čerga i crga („kolika ti je čerga toliko se ispruži“). I u bugarskom jeziku čerga znači guber, ponjava, ćilim, ali i ciganska čerga. Po mestu proizvodnje čerge su se nazivale kotlenska, slivenska, tetevenska, sopotska, karlovska, panađurska, dok se ćilimene čerge izrađuju u Rodopima i Pirinu. A kao sirovina koriste se: vuna, konoplja i kozina. Za domaću radinost tipična je šarena čerga (pored ćilimene) raznobojnih ivica.
„Tude ćemo konje razjahati, a i čerge svoje raspinjati“; vremenom će ovo poslednje značenje preovladati, pa će čerga označavati mali šator, šator uopšte, ciganski šator odnosno cigansku kolibu. Đ. Petrović pretpostavlja da bi širenje i odomaćivanje značenja čerge kao nadstrešnice, malog šatora, trebalo pripisati pojavi Cigana čergara u našim krajevima, jer njihovo pridolaženje na Balkan poklapa se sa prvim pomenima turciziranog leksema čerga sa promenjenom primarnom namenom. Takav odnos prema čergi ustaljivao se širenjem i stalnim kretanjem Cigana čergara, naročito u oblastima u kojima je čerga bila nepoznata u srednjem veku. Današnje pejorativno značenje pojma čerge išlo bi u prilog iznetom objašnjenju semantičkog razvoja ovog termina od XVI veka nadalje. Jer čergar (čergaš) je Ciganin (Rom) koji živi pod čergom, ali (figurativno) i onaj koji se mnogo seli, premešta iz mesta u mesto, skitnica, potucalo, bo(h)em. Čergara, čergarka, čergašica, čergaškinja je ona koja živi pod čergom, Ciganka. Postoji i pridev čergaški („činovnički život, čergaški život“; „oni su uvijek išli čergaški brzo i potrčkujući“), kao i imenica čergaštvo, fig. „poslednje ljudsko slobodarstvo… revolucionarno čergaštvo, jedino još moguće u današnjem društvu“.
U savremenom turskom jeziku reč čerge znači „šator, kiosk, baračica, ciganski šator, ali i svečan, šaren šator“.
U zaključku može se reći da je čerga bilo izrazito starobalkansko kulturno dobro, koje je još u kasnom srednjem veku zahvatalo širu teritoriju nego danas, bezmalo celo poluostrvo, izuzev jadranskog područja (u Dubrovnik je uneto i nije se odomaćilo). Sudeći po recentnoj etnografskoj građi, moglo bi se ipak zaključiti da je centar, matična oblast čerge bila prostrana brdovita teritorija u Bugarskoj (Stara planina, Srednja gora, Rodopi, Strandža), jugoistočnoj Srbiji i severoistočnoj Makedoniji. Zbog toga se ona tu i najduže održala.
Mediantrop, Antropološki pojmovnik
Peščanik.net, 10.03.2016.