Prvo smo mislili da se šale. Ili da su neki skandalozni događaji i odluke u stvari samo slučajnost koja se neće ponoviti. Svako je ovakvo razmišljanje konkretizovao na svoj način. Jedni su govorili da nije lako vladati posle DSS-a, drugi su govorili da sve što se tiče ljudskih prava teško shvata bilo koja vlast, a treći su bili ubeđeni da bi sve bilo okej kada ih ne bi sabotirala BIA. Kao krunski dokaz navodili su da je ključna stranka u vlasti „naš DS“, to jest ljudi sa kojima smo 90-ih bili na ulicama. Neki su rekli: „Eto, vidiš da je Tadić izbegao miting Kosovo je Srbija, biće sve drugačije sa novom vladom, strpi se“.
Posle toga smo shvatili da nije u pitanju šala ili slučajnost. Zabrana Prajda 2009. godine je bila odličan primer za to. Međutim, tada nas (u neformalnim razgovorima) mnogi „naši ljudi u vlasti“ ubeđuju da to tako mora, da se mora povlađivati javnom mnjenju, da je većina građana konzervativna i da su neki ultra skandalozni postupci i odluke potrebni kako bi se umirio taj deo javnosti. Štagod kažete, ti „naši ljudi u vlasti“ vam kažu da se tako vlada i da je potrebno na primer zabraniti Prajd da bi se „progurale neke druge stvari“. Iste te godine su povukli Zakon protiv diskriminacije na poziv jednog sveštenika SPC-a, a nešto kasnije i izbor moje malenkosti za Poverenika za ravnopravnost, iako je to bio predlog preko 250 organizacija. Rečenice poput „nije mogao da se seti tačnog datuma prvog zaposlenja“ ili „dajte bilo koga drugog sem Miletića“ bile su uvertira za distribuciju mojih odštampanih blogova u Skupštini Srbije, naručene tekstove u Kuriru i opasku: „Ako ga izaberemo, ima da nam dovede tu pedersku Paradu u Niš“.
Posle pravdanja javnim mnjenjem i konzervativnim narodom Srbije, shvatili smo da je crvena linija u stvari neslaganje sa tzv. „državnom politikom“ i da se neke stvari rade zbog „državnih razloga“. Ta nova državotvornost podrazumeva da se ne postavlja pitanje (ili: JESTE srpski ćutati) o prodaji NIS-a, o Južnom (po)toku, o skandalu kada nismo poslali nikog na dodelu Nobelove nagrade ili kada je ambasada Kine odredila da jedan njima neomiljeni film bude skinut sa repertoara beogradskog festivala. Pogađate, film je govorio o ljudskim pravima. Slično je i sa totalnim odsustvom kritike svega što Lukašenko radi u Belorusiji, domaćom promocijom azerbejdžanskog diktatora gradnjom spomenika i mnogim drugim sličnim državnim projektima. Nekoliko desetina rezolucija i deklaracija koje se tiču ljudskih prava u drugim zemljama, a koje su podržale/predložile demoratske države ostale su bez podrške Srbije. Rekli su nam da „tako mora“, a kritika takve državne politike zanimala je medije tek par dana. Nekako u to vreme, uspeli su da ubede i jedan deo civilnog društva u priču o „državnim interesima“, to jest da ne treba talasati jer se sad „rešava pitanje Kosova“ i da će posle toga i EU doći na red. Privlačenjem dela organizacija za navodne više ciljeve, učinjena je loša usluga društvu, jer uloga civilnog društva je da bude korektiv, a ne da objašnjava ambasadama da „ne može da bude Parade, jer su sada barikade na Kosovu“. Nažalost, retko ko razume da je građanima, državi i društvu u najvećem interesu da ima jako (i pravo) civilno društvo.
Na kraju, sa zabranom Prajda 2011 (zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti i uz hapšenje NULA osoba koje su je ugrozili), ili sa najnovijom smenom direktora Narodne biblioteke zbog zastupanja slobode izražavanja, shvatamo da vlasti u Srbiji ne obavezuju nikakvi standardi. Nema Ustava, nema međunarodno preuzetih obaveza. Kao i u slučaju Prajda, gde zabrane naprosto ne može biti, u slučaju Sretena Ugričića naprosto nema mesta smeni. Građanin Ugričić je izneo svoje mišljenje o novinskom tekstu građanina jedne druge države. Čak i ako je on podržao nešto što ne treba, čak i da je ministar Dačič u pravu (a nije), direktor Narodne biblioteke ne bi smeo da bude smenjen. Ako krenemo logikom koju je primenila Vlada na svojoj sednici, sutra bi mogli da smene nekog ko kaže da „policija ne treba da tuče kriminalca koji je ubio 10 ljudi“. Za one neinformisane, čak i kad neko ubije 10 ljudi ili uradi štagod nama neshvatljivo, on ima prava kao i svi drugi građani, a jedno od njih je da ne bude žrtva torture.
Na kraju, ako je već trebalo smenjivati zbog stavova, možemo naći desetine primera umesto Sretena Ugričića. Uzmimo primer tužioca Radovanovića, koji je 2010. godine grafite u kojima se poziva na smrt pripadnika LGBT populacije, ocenio kao „polemički ton“. Njega niko nije pozvao na odgovornost, niti je bilo kome palo na pamet da ga smenjuje.
Dakle, ne šale se, nema nikakvih viših ciljeva niti se štite nacionalni interesi. Naprosto, može im se i baš ih briga za ljudska prava. Srđan Aleksić koji je branio svog druga Bošnjaka pre tačno 19 godina i koji je tu odbranu platio svojim životom, nije idol ovih ljudi.
Peščanik.net, 26.01.2012.
SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ