Kada ekonomija tone u depresiju, vlade mogu da pokušaju da primene četiri načina na koja bi stopa zaposlenosti bila vraćena na normalu, a proizvodnja na „potencijalni“ nivo. Nazovimo ih fiskalna politika, kreditna politika, monetarna politika i inflacija. Inflaciju je najlakše objasniti: vlada štampa veliki broj novčanica i troši ih.
Zbog dodatne količine novca u opticaju rastu cene. Budući da cene rastu, ljudi ne žele da čuvaju novac u džepu i na bankovnim računima, pošto njegova vrednost svakoga dana opada, te intenziviraju potrošnju nastojeći da spreče pad vrednosti novca i preobrate ga u aktive koje nešto vrede. Zahvaljujući toj potrošnji ljudi se spasavaju nezaposlenosti i dolaze do posla, a kapaciteti se koriste na uobičajen način, dok proizvodnja dostiže „potencijalni“ nivo.
Međutim, razumni ljudi bi radije da izbegnu inflaciju. To je veoma opasno sredstvo koje remeti merila vrednosti, čini ekonomske računice virtuelno nemogućim i nasumice preraspoređuje bogatstva. Što bi Džon Mejnard Kejnz rekao, „nema boljeg i sigurnijeg sredstva za uništenje postojeće osnove društva od ‘razuzdane’ valute. Taj proces uključuje sve skrivene snage ekonomskog zakona koje vode destrukciji, što ne može da dokuči nijedan u milion pojedinaca“. Međutim, vlade će pribeći inflaciji pre nego što će dozvoliti da se dogodi još jedna Velika depresija, ali mi bismo mnogo više voleli da do toga ne dođe ukoliko postoji bilo kakva alternativa za obnavljanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta. Standardni način za borbu protiv početne faze ekonomske stagnacije jeste monetarna politika. Kada postoji opasnost da stopa zaposlenosti i proizvodnja opadnu, centralna banka kupuje vladine obveznice gotovinom i tako skraćuje rok trajanja sigurnih aktiva koje drže investitori. S manje sigurnih aktiva koje donose novac na finansijskom tržištu, cena „sigurne imovine“ raste. To je čini podesnijom za kompanije da investiraju u širenje kapaciteta i na taj način usmere keš umesto da ga podele akcionarima i tako steknu bolju poziciju na tržištu, što će im omogućiti da nagrade svoje akcionare u budućnosti. Taj podsticaj potrošnje orijentisane ka budućnosti danas spasava ljude od nezaposlenosti i omogućava iskorišćavanje potencijala.
Problem s monetarnom politikom jeste taj što su prilikom hvatanja u koštac s današnjom krizom, svetske centralne banke kupile mnogo vladinih „sigurnih obveznica“ i potrošile dosta novca, tako da će cena „sigurne imovine“ u bliskoj budućnosti biti fiksna, a nominalna kamatna stopa na vladine obveznice jednaka nuli. Monetarna politika ne može da poveća vrednost „sigurne imovine“ u budućnosti. To je veoma loše, jer da možemo da sprečimo ekonomsku stagnaciju samo monetarnom politikom, tako bismo i učinili, pošto je to političko oružje za makroekonomsku stabilizaciju koje najbolje poznajemo i koje izaziva najmanji rizik od neželjenih efekata. Treće oružje jeste kreditna politika. Hteli bismo da odmah podstaknemo potrošnju tako što ćemo navesti kompanije da investiraju ne samo u projekte u okviru kojih se „trguje“ sigurnim kešom za sigurni profit u budućnosti, veći u one koji su rizični i neizvesni. Međutim, malo je kompanija trenutno u mogućnosti da sakupi novac da bi to učinile.
Četvrto oružje za borbu protiv ekonomske stagnacije jeste fiskalna politika. Trebalo bi da vlada uzima zajmove i troši i tako izbavi narod od nezaposlenosti i omogući normalno iskorišćavanje kapaciteta. Postoje loše strane toga: potonji veliki gubitak zbog finansiranja svih dodatnih vladinih dugovanja i bojazan da isuviše brzo zaduživanje može da obeshrabri privatne investitore da ulažu u infrastrukturu koje predstavljaju poresku osnovu za buduće vlade koje će morati da isplate dodatni dug.
Ali, kada vam na raspolaganju ostanu dva oružja od kojih nijedno nije savršeno za posao, racionalno je da se istovremeno testiraju oba, i kreditna i fiskalna politika. Upravo to sada pokušava da učini američka administracija Baraka Obame.
Autor je profesor ekonomije na Berkliju. Bio je asistent u Ministarstvu finansija SAD tokom predsedničkog mandata Bila Klintona
Danas, 30.01.2009.
Peščanik.net, 04.02.2009.