16. aprila 2009. administracija predsednika Baraka Obame, tačnije ministartvo pravde, objavilo je četiri tajna memoranduma koji su Bušovoj administraciji poslužili kao pravna racionalizacija za mučenje zatvorenika za koje se sumnjalo da su terirosti, u nameri da od njih dobiju informacije. Od ta četiri, jedan je napisao tada pomoćnik državnog tužioca, a danas federalni sudija, Džej Bajbi koji je jedan od šestorice ljudi protiv kojih se trenutno vodi istraga u Španiji zbog sumnje da su učestvovali u ratnim zločima, dok je ostala tri napisao Stiven Bradburi koji je bio na funkciji načelnika OLC (odeljenja zaduženog za asistenciju državnom tužiocu pri pravnom savetovanju Predsednika i svih agencija izvršne grane vlasti). Sva četiri memoranduma napisana su kao odgovor na pitanja koje je CIA imala u vezi sa tretiranjem zatvorenika. U Bajbijevom memorandumu između ostalog se navodi: “Možete upotrebiti veliki broj pozicija zatvornika koje izazivaju stres” (sedenje sa nogama ispruženim ispred tela, a rukama iznad tela, klečanje na podu i teranje individue da se nagne unazad. Obe tehnike se sprovode tokom dužeg vremenskog perioda). “Nedozvoljavanje zatvoreniku da spava takođe može da bude upotrebljeno. Usmeno ste nas obavestili da Zubaidu nećete sprečavati da spava duže od 11 dana zaredom”. Takođe, u memorandumu su daje dozvola za stavljanje Zubaide u zatvoreni prostor zajedno sa insektom, pošto je CIA utvrdila kako Zubaida ima strah od insekata. Bajbi je dozvolio i upotrebu “voterbordinga”, postupka, kako piše u memorandumu, “u kome je osoba postavljena na dasku, u ležećem položaju, tako da joj je glava bliže zemlji nego noge, nakon čega joj se prvo stavlja krpa preko čela i očiju, preko koje se nakon toga prosipa voda na kontrolisan način. Dok se to radi, krpa se spusti, dok ne pokrije i nos i usta, čime je protok vazduha otežan u periodu od 20 do 40 sekundi. Ovo izaziva povećanje prisustva ugljenik-dioksida u krvi, što stimuliše veću potrebu za disanjem. Sve ovo izaziva osećaj gušenja i trenutne panike tj. osećaj davljenja. Verovatno je da ovaj postupak neće trajati duže od dvadeset minuta”. Bajbi je u svom memorandumu službenicima CIA dozvolio i upotrebu sledećeg: manipulisanja ishranom (zamena normalne hrane tečnom što pojačava rezultate uskraćivanja spavanja), potpune obnaženosti individue, intezivnog skretanja pažnje, udaranja individue o zid, imobilisanja glave tokom ispitivanja, šamaranja lica, šamaranja abdomena, stavljanja individue u ograničen prostor u kojem je onemogućeno kretanje, držanja osobe u uspravnom položaju bez pomeranja (izaziva zamor mišića), i posipanje hladnom vodom tokom dugom vremenskog perioda (od 20-60 minuta, u zavisnosti od temperature vode).
Samo ministarstvo pravde je, za vreme Bušove administracije, dalo ocenu “kako nije sigurno da li ovi postupci stvaraju pretnju ozbiljnog fizičkog bola i patnje”, što je standardna definicija mučenja.
Međutim, u ovim memorandumima se nalaze i pravna opravdanja/obrazloženja, to jest racionalizacija, zbog čega se ove tehnike ispitivanja pritvorenika imaju smatrati dozvoljenim.
Naime, da bi se prekršile odredbe o mučenju zatvorenika, potrebno je imati nameru da se pritvoreniku izazovu “ozbiljan fizički bol i patnja”, a prema objašnjenju CIA, to ovde nije slučaj; namera službenika je samo da dođu do informacija a ne i da muče pritvorenike te, shodno tome, nema ni kršenja bilo kakvih odredbi o mučenju zatvorenika (za šta je po federalnom zakonu u SAD, zaprećena kazna od 20 godina robije). Memorandumi idu i korak dalje, u njima se navodi da, ako dođe do fizičkog bola ili patnje usled npr. udaranja zatvorenika o zid, to se ne može smatrati kršenjem bilo kakvih odredbi pošto je taj bol izazvan “nenamerno” a “konstatno prisustvo medicinskog osoblja dokazuje da ne postoji namera da se izazove ozbiljan fizički bol opasan po život”.
Najveći deo američke javnosti prvobitno je pozdravio odluku Obamine administracije da objave ove memorandume, između ostalog i zbog toga što je CIA, koja je ova ispitivanja i sprovodila, uporno pokušavala da njihovo objavljivanje spreči. Gotovo celo jedno poslepodne, na liberalnim blogovima i sajtovima, Obamina odluka se slavila kao još jedno ispunjeno predizborno obećanje, ovaj se postupak smatrao samo početkom koji će možda rezultirati i optužnicama protiv nekih zvaničnika bivše administracije koji su se, svojim postupcima i odlukama, duboko ogrešili o Ustav SAD. Svuda se mogao videti i pročitati optimizam, kao i teorije da: Obama ne može direktno da udari na Buša ali objavljivanje ovih papira početna je stanica u velikoj PR kampanji i kontroli poruke koja će trajati u narednih nekoliko meseci, ona će doduše morati da bude u pozadini jer je trenutno ekonomija glavna tema, međutim, nakon što uspe da stabilizuje ekonomiju, Obama će na osnovu javnog mnjenja, koje će do tada u potpunosti biti svesno šta je sve Bušova administracija radila, oberučke prihvatiti specijalnog tužioca i u roku od godinu dana neko iz Bušove adminstracije sedeće na optuženičkoj klupi za neki od zločina. Međutim, u roku od pola sata, sve te nade, verovanja, teorije pale su u vodi sa jednim intervjuom i dve izjave.
U intervjuu za CNN, Obama je ponovio svoju odluku da će zatvoriti zatvor u bazi Guantanamo. Izbegavajući, međutim, da odgovori na pitanje da li podržava istragu u Španiji protiv šestoro službenika Bušove Bele kuće, svojom rečenicom “ja sam za to da gledamo u budućnost a ne u prošlost” doveo je u sumnju svoju želju da ispita šta je zaista radila Bušova administracija. Ipak, pošto je rekao da “razgovora sa španskim zvaničnicima i da namerava da nastavi proces u SAD u cilju razumevanja onoga što se dogodilo, ali sa fokusom na tome da naše postupanje u borbi protiv terorizma bude u skladu sa našim vrednostima i tradicijama”, Obama je ostavio mogućnost nade da će se nešto dogoditi. Međutim, potom je usledila njegova izjava povodom objavljivanja tajnih memoranduma koja je manje-više zapečatila sve. U njoj se navodi: “Objavljivanjem ovih memoranduma, naša je namera da uverimo one koji su svoju dužnost obavljali oslanjajući se na savete ministarstva pravde, da zbog toga neće biti optuženi”. Državni tužilac, Erik Holder je manje više ponovio Obaminu ovu izjavu.
I Obama i Holder se ovde kriju “iza trupa”. Da, tačno, trupama je rečeno da je to što rade zakonito i da mogu tako da ispituju zatvorenike, u ovom slučaju Zabaidu, ali je problem u tome što je ono što im je rečeno bilo duboko nezakonito i u suprotnosti sa zakonom i Ustavom, svuda u svetu, a ne samo u SAD, a takođe i u suprotnosti sa onim što je, kao kandidat, Obama govorio u kampanji.
Ove izjave nisu date kako bi se umirili službenici CIA koji su ispitivali Zubaidu, niti da im se poruči kako neće biti uhapšeni; niko nikada nije ni postavljao pitanje da li bi oni koji su samo izvršavali naređenja praćena uveravanjima nadređenih da je to što im je naređeno legalno, trebalo da budu optuženi ili ne. Ove izjave su date kako ne bi moralo da se odgovari na pitanje: “Šta ćete uraditi sa onima koji su ovo smislili, organizovali i naredili?”. Pošto ni Obama ni Holder očigledno ne žele da daju odgovore na to pitanje, pošto ne nameravaju, bar ne u bliskoj budućnosti, da nešto povodom tih ideologa, oraganizatora i komandanata urade, odgovori na takva pitanja bi mogli drastično da utiču na predsednikovu popularnost među onima koji su prvi iza njega stali, među onima kojima su prioriteti za podršku nekom kandidatu bili njegovi/njeni stavovi o ratu u Iraku, mučenju, Gitmu, tajnim zatvorima, i pravnom silovanju Ustava SAD od strane Bušove administracije. Po tim pitanjima, Obama je u kampanji imao najbolje odgovore. Hilari Klinton je, kada se pogledaju protekli izbori, izgubila kandidaturu jer je glasala za odobrenje predsedniku da pokrene rat u Iraku. Sada se, pored Obamine nespremosti da stvarno krene protiv onih koje je elokventno napadao u kampanji, pokazuje i kako nije spreman da se odrekne moći koju je prethodna administracija prigrabila za sebe – pre nedelju dana njegovo minisarstvo pravde je odlučilo ne samo da brani Bušove zvaničnike od tužbi zbog prisluškivanja amerčkih građana bez naloga, nego i da omogući nastavak takvih radnji, pokušavajući da sebe zauvek učini imunim na bilo kakvu tužbu te vrste, pri tom se pozivajući na “privilegiju državnih tajni”, koju izvršna vlast koristi kako bi sprečila objavljivanje poverljivih informacija.
Obama ipak zaslužuje pohvalu zbog odluke da objavi memorandume koji pokazuju šta je u stvari radila Bušova administracija. Međutim, odlučio je da ne uradi ništa povodom njih, rešio je da umesto da ode do kraja – stane na pola puta. U njegovoj izjavi dalje čitamo: “ovo je vreme za preispitivanje a ne za revanšizam”, te da “ništa neće biti dobijeno ako svoje vreme i energiju budemo trošili na pronalaženje krivaca za ono što je urađeno”, što je u potpunosti pogrešeno jer to što on naziva “trošenjem vremena i energije” to je katarza, a “pronalaženje krivaca” jeste određivanje odgovornosti za ono što se desilo, kako se slučajno ne bi ponovilo u budućnosti. Bivši profesor ustavnog prava takođe zaboravlja primer iz bliske američke prošlosti kada je pokušano da se zanemare odgovornost i katarza. Votergejt. Da, Nikson jeste podneo ostavku, ali ni za šta nikada nije bio osuđen, pa su neki niži zvaničnici iz Fordove administracije, nošeni iluzijom da “ako to uradi predsednik,onda to nije nelegalno”, pomislili kako to može biti i ponovljeno, samo bez toliko grešaka. Nakon 25 godina, ti niži zvaničnici Fordove administracija, Čejni, Volfovic i Ramsfeld, postali su glavni saradnici Džordža Buša i svojim su “Ratom protiv terora” radili šta su hteli, verujući upravo u to u šta je Nikson verovao. Obama mora, pre i kasnije, da uradi nešto povodom ovih memoranduma, u suprotnom, najveća nada moderne Amerike postaće njeno najveće razočaranje.
Peščanik.net, 21.04.2009.