Kad bih bio dovoljno zaludan da imam profil na Fejsbuku, verovatno bih napravio grupu ”svi mi kojima je pun kufer posthumne poetizacije načina na koji je Ejmi Vajnhaus živela i umrla”. Mada nešto slično sigurno već postoji, jer nema teme koja nema ”fanove” ili ”hejtere” na toj vražijoj mreži. Ali, da ostavimo Cukerbergovu abominaciju za trenutak na miru, u tekstovima koje čitam često se provlače dve teze koje mi posebno bodu oči: ”Ejmi je bila divna takva kakva je, ona je kao Džim Morison, Dženis Džoplin, Hendriks ili Kurt Kobejn. Način na koji su umrli je neraskidivi deo onoga što je bio njihov mojo”, kao i: ”Da su bili drugačiji, srećniji, njihova umetnost nikad ne bi bila tako moćna, a vi ste seljaci ako to ne razumete”. Obe vidim kao mistifikatorske i duboko nehumane.
Naime, cela perspektiva iz koje nečije umiranje gušenjem u sopstvenoj povraćci ili raznošenjem glave dvocevkom mogu biti na bilo koji način posmatrani kao krajnji (neminovni?) ishod njihove genijalnosti mi je najblaže rečeno idiotska. No, to samo posledica činjenice da se takva pojava nikad ne gleda iz ugla gde je na prvom mestu osoba, ljudsko biće, već prvenstveno ”umetnik”. To je u suštini jedan kič pogled na svet, gde vi kao end-user nečije ”umetnosti” dajete sebi za pravo da po potrebi isključite humanu komponentu iz jednačine – i sve što su radili, govorili, kako su živeli i kako su umrli, sve je to u službi višeg cilja, umjetnosti. Ti ljudi, kao medijumi između ”istine” ili ”lepote” i nas, publike, su prolazni, važno je samo ono što stvore, ono što iza njih ostaje. A u dostizanju tog cilja su sva sredstva legitimna, i svaka je patnja korak ka večnosti.
Ovo je na kraju i odjek religijskih koncepata ”cilja” i ”smisla” i diskursa kojim se umetnost objašnjava ”božanskom iskrom i inspiracijom”, samo malo modifikovanim za novo vreme, gde mesto boga zauzima, na primer, heroin. Plus što uopšte nije zabavno pisati o umetnosti kao proizvodu mučnog i napornog višegodišnjeg rada, već je daleko lakše reći, da je, na primer, za razvoj psihodeličnog roka sa kraja šezdesetih godina bio zaslužan LSD. Ne sumnjam da je i LSD odigrao svoju ulogu, ali ipak verujem da su, recimo, muzičko obrazovanje, rad, iskustvo, kreativnost i inteligencija Bitlsa bili presudni za nastajanje albuma kao što su Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. U suprotnom bi svi narkomani bili genijalni muzičari.
Da ”blažena” stanja izazvana odvaljivanjem od droge ili duševnom bolešću najčešće nisu ni izvor ni katalizator genijalnosti, dobro je primetio Rodžer Voters iz grupe Pink Floyd, kad je rekao da je grupa zapravo pravila najgoru muziku u vreme dok je u njoj bio Sid Beret (hospitalizovan 1968. zbog gorenavedenih problema), i da je poslednjih par godina pokušaja da se radi sa Beretom bilo ”tužno i mučno” (cela saradnja je inače trajala svega 4 godine!). Za album Their Satanic Majesties Request (koji je bio neuspešni odgovor Stones-a na Sgt. Peppera) i sam Mik Džeger kaže ”previše vremena, previše droge, premalo dobrih ideja”. Džim Morison u poznoj fazi sagorevanja nije bio u stanju ”ni da govori, a kamoli da radi”, pisao je ko-osnivač i klavijaturista grupe Doors, Rej Manzarek.
To sve naravno ne znači da napaćene duše i ljudi skloni samouništenju ponekad ne stvaraju divnu, potresnu, i vanvremensku umetnost, i da alkohol, opijum ili psihodelične droge nisu mnogima od njih otvarali ”vrata percepcije”, što bi rekao Haksli. Pokojna Ejmi je stvarala dobru muziku. To je lepo. I važno. Možda bi to uspela i kao ”strejterka”, a možda je baš tona kokaina bila okidač njenog talenta. To ne možemo da znamo. Neko će je pamtiti kao ”vrhunsku umetnicu”, a neko kao ”pevačicu”, to each his own. Ali je onda umrla pre tridesete od koktela u kome je bilo toliko različitih droga da ni Kit Ričards ne bi mogao sve da ih imenuje. To nije lepo. Ni romantično. Tužno je i banalno u istoj meri u kojoj je tužna i banalna smrt neke druge devojke od 27 godina za koju nikad niste i nikad nećete čuti, koja je umrla istog dana od overdoziranja, sama u nekom malom stanu, u nekom malom gradu, na drugom kraju planete.
Peščanik.net, 03.08.2011.