U pozadini političkih zbivanja u Srbiji i apsolutne vlasti Srpske napredne stranke događaju se kulturni incidenti koji svedoče o pokušaju, i ne samo pokušaju, da se potpuno osvoji kulturni i informativni prostor Srbije i time zapravo uvede potpuna kontrola govora i mišljenja.
To nije ništa novo ako se ima u vidu da su ”naprednjaci” nastali iz Srpske radikalne stranke vrlo bliskih saradnika Miloševićevog režima. Zvuči paradoksalno da je u Miloševićevo vreme bilo više otpora takvim pritiscima na određene medije i kulturne ustanove nego što tog otpora ima danas. I tamo gde se pojavi, ograničen je, izolovan i bez veće podrške deprimiranih nevladinih organizacija i istrošenog javnog mnjenja.
Nova predsednica Demokratske stranke Srbije izjavila je kako je njena partija ”dobila” Sekretarijat za kulturu grada Beograda i da to znači ”kako sada kultura u Beogradu nije više samo mondijalistička, već više srpska”.
Naravno, jedna takva izjava mogla bi se nazvati ”budalastom” ili ”idiotskom”, svedočanstvom o vaskrsavanju i daljem širenju gluposti kakvih smo se naslušali u poslednjih dvadesetak godina.
No, stvar postaje ozbiljnija kada se ima u vidu da je takvo uverenje o nesumnjivoj superiornosti sopstvene kulture već dugo prisutno ne samo u uticajnim političkim partijama nego i među onim intelektualcima, nažalost u većini, uveliko zaslužnim za sramotni uticaj kojim su u nizu izgubljenih godina zagadili srpski kulturni i politički prostor.
Jedno kraće vreme nisu se odveć glasno i jasno čuli na javnoj sceni, a sada su, kako se čini, sa novom snagom, iako bez novih argumenata, ali sa jakom političkom podrškom, ponovo u ofanzivi.
Razdvajati kulturu na ”mondijalističku” i ”srpsku”, u kojoj podeli mondijalizam znači nešto štetno, retrogradno, strano, a ono što je srpsko nešto autohtono, nadmoćno, ”samo naše”, vredno – to je samo jedna varijanta podele na izdajnike i patriote, na one koji navodno svoju domovinu prodaju tuđincima i na one koji domovinu brane od tuđinaca.
Šta su očevidne posledice ovakvog shvatanja kulture? Bez sumnje, a to znamo iz prethodno stečenog iskustva, posledice su provincijalizacija, duhovno osiromašenje i prava poplava primitivizma, ne samo na uskom području onoga što obično nazivamo kulturom, kao što su izdavaštvo, kulturne manifestacije, izložbe, nego i u ostalim delovima javnog života, poput političkog mišljenja i oživljavanja različitih teorija koje imaju određen prizvuk rasizma, ksenofobije, straha palanke od velikog sveta.
Poslednja događanja oko Oktobarskog salona i smena u Kulturnom centru Beograda potvrđuju reči predsednice Demokratske stranke Srbije o putu kojim nova vlast ide. ”Naprednjaci” su kulturu prepustili Koštuničinim naslednicima, jednoj od najrigidnijih srpskih političkih partija, poznatoj po svojoj izolacionističkoj politici, patrijarhalnom konzervatizmu i antievropskom stavu.
Iskustvo nas takođe uči da se preko odnosa prema kulturi jasno može sagledati suština politike na vlasti. Uprkos predizbornim obećanjima da će ceniti profesionalnost pre bilo kakve političke pripadnosti, događa se ono što je u Srbiji postalo pravilo i zakon: na najvažnija rukovodeća mesta dolaze ili se vraćaju (iz Miloševićevog vremena) provereni partijski kadrovi koji u ustanove kulture, kao i drugde, uvode partijski (ne)moral, partijsku disciplinu i više nego očiti nepotizam.
Zaklinjanje u patriotizam, posebno u kulturi, a to je još jedna lekcija naučena iz ne tako dalekih vremena, ne znači ništa drugo nego manipulaciju kulturom u političke svrhe. Zna se dobro ko se, kako i zašto zaklanjao iza ”patriotizma”. Sve one političke i intelektualne štetočine koje su nakon stvarnih i metaforičkih ruševina u kojima su ostavile svoju voljenu zemlju uhleblje pronašle u svojim partijskim skloništima i utonule u svoj hibernacijski san da bi se iznova probudile kada za njih i njihovu partiju dođe pogodan čas.
Šta zapravo znači to blagočestivo obećanje da kultura u glavnom srpskom gradu, a to znači i u čitavoj zemlji, ”više neće biti samo mondijalistička, već više srpska”? Prevedeno na jednostavan, razumljiv jezik to znači samo jedno: povratak ”slavnim” danima samoizolacije, prezira prema svemu što dolazi sa strane, strahu od stranog uticaja i sveta u kojem se ne radi ništa drugo nego kuju zavere protiv male, ali hrabre i ponosite Srbije.
Već sama pomisao da postoji neka ”naša” i neka drugačija, svetska, ”mondijalistička” kultura nosi u sebi ideju o tome da ta druga i drugačija kultura donosi zagađenje, uništava ono što je naše, izvorno, ono što niko drugi nema, a mi jedini imamo.
Kao da ijedna kultura može postojati sama za sebe, izdvojeno, bez uticaja. Uostalom, najveći dometi svake istinske i poštovanja dostojne kulture sadržani su u sposobnosti prožimanja sa drugim kulturama.
Izjave o ”mondijalističkoj” i ”našoj” kulturi kao o suprotstavljenim pojmovima dolazi iz glava koje kulturu vide samo kao oružje u velikoj bitci sa ostatkom čovečanstva.
Takve bitke unapred su izgubljene na štetu onog ko ih započinje. Jednom smo to već doživeli, hoćemo li opet, iznova?
Autograf, 09.11.2014.
Peščanik.net, 09.11.2014.