Čija je revolucija?

 
Skoro svi u Tunisu se slažu da su dostignuća revolucije ugrožena. Možda od strane „sekularne“ opozicije koja odbija da prizna da su konzervativni islamisti iz An-Nahde očigledno pobedili na parlamentarnim izborima u oktobru 2011. Ili od strane An-Nahde, koji bi da iskoriste svoju pobedu da se infiltriraju u državu iznutra, dok zloupotrebljavaju strahove od selafijskih paravojski. U međuvremenu, rudarska proizvodnja opada, turizam je klimav, nesigurnost se povećava i stotine mladih Tunižana odlaze u džihadiste da se bore u Siriji, Alžiru i Maliju.

Džihadističke zastave i zastave Al-Nahde zajedno su se vijorile na demonstacijama u Tunisu 16. februara. Bilo je mnogo sveta, ali ni približno onoliko koliko je bilo pristalica opozicije nedelju dana ranije na sahrani Čokrija Belaida, levičarskog aktiviste koga je ubila neidentifikovana grupa. Njegovo ubistvo oslabilo je podršku An-Nahde, ujedinilo njene protivnike i izazvalo podele u njenim redovima. Premijer i generalni sekretar ove islamističke partije, iznenada napušten od većine prijatelja, predložio je da se oformi „nacionalna vlada nepartijskih stručnjaka“. Uz podršku opozicionih organizacija, Generalnog sindikata tuniskih radnika (UGTT), vojske, poslodavaca, Alžira, ambasada zapadnih zemalja, zamisao je bila da se privremeno suspenduje vlada An-Nahde, do usvajanja novog ustava i novih izbora. Demonstracije 16. februara su održane protiv toga, uz tvrdnju da je An-Nahda „legitimna“ i da je žrtva zavere medija, stranaca – naročito Francuza – „kontrarevolucionara“, i „ostataka starog režima“.

Neobično je čuti takve jakobinske tirade od ovakve konzervativne političke organizacije. Otkad su posle izbora u oktobru 2011. došli na vlast, islamisti iz An-Nahde nisu pokazali želju da promene postojeći ekonomski i socijalni poredak. Poput svojih egipatskih kolega i svojih – sve malobrojnijih – finansijera iz zalivskih monarhija, pokušali su da iskombinuju ekstremni kapitalizam i prastare porodične i moralne vrednosti.

U odmerenom i korisnom izveštaju o selafijskom problemu, Međunarodna krizna grupa zaključila je da je „An-Nahda i sama podeljena na: verske propovednike i pragmatične političare, kao i na fleksibilnije stavove rukovodstva i ključnih uverenja militantne baze. Politički, takve tenzije proizvode goruću dilemu: što više stranka ističe svoj verski identitet, utoliko se neislamisti više brinu; što više sledi pragmatičnu liniju, utoliko se više udaljava od birača i otvara prostor za selafije.“^[1]

Međutim, opozicija nije spremna da prizna da je najgori scenario izbegnut zahvaljujući An-Nahdi, a još manje da prihvati da je islamizacija državnih institucija – obrazovanja, kulture, pravosuđa – u zemlji sa 11 miliona stanovnika možda cena kojom se plaća smirivanje nasilnih tendencija nekih 50.000 džihadista.

Tuniska levica je sada ujedinjena u opoziciji An-Nahdi. Ona se više ne libi da ovu partiju nazove „ekstremnom desnicom“ ili čak „fašističkom strankom“. Sećanje na zajednička stradanja demokrata i islamista u vreme diktature izbledela su za samo nekoliko meseci. Istovremeno, lideri one u Ben Alijevo vreme jedine partije nisu više izolovani.

Ahlem Belhadž, predsednica Tuniskog udruženja demokratskih žena (AFTD), ironično odgovara na primedbu da An-Nahda mirno integriše verske ekstremiste: „Toliko su dobro integrisani da postoje kampovi za obuku u Tunisu i stotine Tunižana ginu u Siriji i Maliju“. Ona smatra da An-Nahdina ekonomska politika, koja je „neoliberalnija čak i od Ben Alijeve“, povećava nezaposlenost među mladima iz radničkih oblasti, i stvara opasnost da neki od njih postanu radikalni i nasilni.

Fabio Merone, istraživač iz fondacije Gerda Henkel, stručnjak za tuniski selafizam, takođe smatra da je selafizam, poput svih oblika džihadizma, proizvod socijalne promene. On kaže da je u Ben Alijevo vreme tuniski mit funkcionisao za srednju klasu, ali je isključivao one iz drugačijeg Tunisa, koji su bežali u Italiju ili se priključivali verskim grupama. „Selafizam ne dolazi s Meseca niti iz Saudijske Arabije: to je politički pokret mladih ljudi koji reaguju na zanemarivanje i uskraćeno obrazovanje“. Ali možda je kulturna pustinja koju je stvorio Ben Ali podstakla potragu za identitetom, pa su tu prazninu popunili vehabijski propovednici.

Jedan od njih, saudijski đak Behir Ben Hasen, obratio se 16. februara demonstrantima, među kojima je bilo militantnih pripadnika vladajuće partije, džihadističkih grupa i svešteniika, uključujući i ministarku ženskih poslova (bez feredže). Na održavanje skupa reagovao je i UGTT: „Ova vlada bi trebalo da bude u kancelarijama i da rešava probleme Tunižana, a ne da na ulici organizuje demonstracije i drži govore narodu.“

Problemi koji treba da se reše su na jednom mestu u oglasima za posao u novinama. Kanadska firma poziva kvalifikovane „zidare, mesare, medicinske sestre i zubne higijeničare“ da emigriraju. Tuniska transportna kompanija traži magacionera „sa fakultetskom diplomom“.

Mleko, paradajz, testenine i mineralna voda, koji se često kupuju po subvencionisanim cenama^[2]  izvoze se ilegalno u Libiju i prodaju skuplje – do te mere da sada u Tunisu vlada nestašica i cene osnovnih namirnica vrtoglavo rastu. Po rečima novinara Tamura Mekija: „Nismo morali da uvozimo mleko od Drugog svetskog rata. Država stoji po strani i gleda. Ne umeju ništa da urade, šepure se po televizijama umesto da rade svoj posao u kancelariji. A kada su u kancelariji, bave se islamizacijom države.“

Prema Džilaniju Hamamiju, portparolu Radničke partije, „nova vlada je morala da počne od nule, tako da nije bilo programa oporavka. Sledila je isti kurs kao Ben Ali, računajući na Katar i Saudijsku Arabiju, a nije dobila ništa“. An-Nahdin san o „muslimansko-arapskoj“ solidarnosti nije se ostvario. Umesto poklona iz zalivskih država (tuniske vlasti očekivale su 5 milijardi dolara od Katara, prema podacima ekonomskog sajta African Manager), Tunis je dobio samo male kredite (500 miliona) sa relativno visokom kamatom od 2,5%. Otprilike u isto vreme, Japan im je odobrio 350 miliona sa 0,95% kamate.

Međunarodni monetarni fond imao je „vrlo dobro mišljenje“ o Ben Alijvevom Tunisu. Tadašnji direktor Dominik Stros Kan je 2008. smatrao da je tuniska „ekonomska politika zdrava i, po mom mišljenju, primer koji bi zemlje u razvoju trebalo da slede“. Da li bi MMF mogao da nadomesti ono što je izostalo od zalivskih država? Sindikalni predstavnici nisu previše uzdržani. „UGTT nema ništa protiv MMF-a. Naš generalni sekretar je primio Kristin Lagard i delegaciju Svetske banke upravo u ovoj kancelariji. Znamo da država više ne može da opstane izvan globalnog sistema, ali pokušavamo da usmeravamo politiku u dobrom pravcu. Rekli smo Svetskoj banci: ‘Podržavali ste Ben Alija. Sada morate pokazati da ste spremni da podržite demokratiju pilot projektima za razvoj manje razvijenih regiona.’“

Narodni front je proaktivniji. On se protivi statusu Tunisa kao specijalnog saveznika Evropske unije. „Relativno neproduktivna ekonomija zasnovana na izvozu, koja se oslanja na vrlo nestabilna mala i srednja preduzeća, uvek će zavisiti od milosti ključnih igrača u Evropi“. Narodni front se zalaže za suspenziju spoljnog duga na tri ili četiri godine, tako da bi onih 18% tuniskog budžeta koliko se obično izdvaja u tu svrhu moglo da se preusmeri na otvaranje radnih mesta. Kako kaže Džilani Hamami: „Ako je Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Italiji, SAD i zalivskim državama zaista stalo do Tunisa, onda treba da odlože isplate dugova“. On se pri tome ne nada previše da će se to dogoditi.

Prema Tameuru Mekiju: „Ako kupovna moć nastavi da pada i ako nesigurnost nastavi da raste, to će značiti kraj demokratije. Trenutno, ona tuniskom narodu nije ni od kakve koristi“. Selafije imaju dobro uporište u najsiromašnijim oblastima, i planiraju da iskoriste neuspeh države da postanu ključni igrači u ekonomiji, uključujući i neformalnu i sivu ekonomiju, da propovedaju i puštaju korenje. „Oni kažu ‘pogledajte, ništa ne radi, to je zato što ljudi ne slušaju proroka’. Žele da ubede ljude da se okanu izbora i političkih stranaka, i da sami prihvate ono što im selafije predstavljaju kao konačno rešenje: strogu primenu islamskog zakona.“^[3]

Drugi su optimističniji. Ahlem Belhadž smatra da se oko prava žena „slažu čak i partije koje ranije nisu demonstrirale. Zahvaljujući otporu civilnog društva, sa levice i desnice, zakoni su ostali nepromenjeni“. Predostrožnost narodnog pokreta, ogromna masa na sahrani Čokrija Belaida, začetak pregrupisavanja progresivnih snaga i podele u An-Nahdi podstakli su neke da poveruju da je bitka za islamizaciju Tunisa unapred osuđena na propast.

 
Le Monde diplomatique, mart 2013.

Sa francuskog prevela Barbara Wilson

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.03.2013.