- Peščanik - https://pescanik.net -

Čiji je ona pisac

Odmah priznajem: jako mi je drago zato što je Svetlana Aleksijevič dobila Nobelovu nagradu, i to iz više razloga. Prvo, ona je zaista odlična književnica: talentovana, savesna, odvažna i verna svom izboru. Drugo, drago mi je što je u centar pažnje dospeo žanr koji za razliku od romana ne spada u mejnstrim: non-fiction. I na kraju, neobično mi prija to što nova laureatkinja misli, govori i piše na mom maternjem jeziku.

Odmah posle vesti o dodeli Nobelove nagrade za književnost Svetlani Aleksijevič, na društvenim mrežama je počeo dozlaboga dosadan, idiotski spor oko toga čija je ona Nobelovka: ruska jer piše na ruskom, beloruska jer je odrasla u Belorusiji, ili „bez diskusije“ ukrajinska jer se rodila u Ukrajini. Sinoć me je s nekog radija pozvao cvrkutavi glas i pitao to isto: „Koju zemlju i koji narod predstavlja Svetlana Aleksijevič, čiji je ona pisac?“ Odgovorio sam: „Ne čija, već kakva, a mislim da je ona odlična književnica. Osim toga, književne nagrade se ne dodeljuju zemljama i narodima, već konkretnim ljudima za njihove konkretne zasluge. Države i narodi prečesto svojataju dostignuća svojih građana, ponekad i onih koje zverski progone ili duboko preziru“. „Hvala, razumela sam“ – odgovorio mi je radio-glasić, prilično neubedljivo.

Takozvana kolektivna svest Nobelovu nagradu za književnost (makar ona bila najprestižnija) ne shvata prosto kao jednu od brojnih književnih nagrada u svetu. Reč „nobel“ je postala zajednička imenica kao i „cezar“, sinonim za bezuslovno svetsko priznanje. Sviđalo nam se to ili ne – tako je. Zato je ova tema uvek povod za svođenje računa, zluradost, sumanuta oduševljenja i poricanja. „Kome neće dati tog Nobela“, revoltirano kažu svi čije su pritajene nade propale. „Sve je to politika, đavolje maslo, eto šta je. Da li je iko ikada čuo za tu… kako se zvaše? A onom našem je nikako ne daju. Nije ni čudo kad u tom komitetu sede…“

Na dan objave Glavne Nagrade Svih Vremena i Naroda (Всех Времен и Народов) naš pisac je rasejan i vidno usplahiren. Od ranog jutra mu ništa ne polazi za rukom. Ne da on očekuje da će ovoga puta dobiti nagradu, taman posla, samo bi mu još to falilo. To jest, nije da je baš ne očekuje: „Ma ne“, setno odmahuje. Njega muči nešto sasvim drugo: „Ko li će je dobiti, ne valjda ona nikogovićka?“

Svaki pisac bez Nobelove nagrade (a takvih je naravno velika većina), ima spreman čamac za spasavanje: on svoje ime stavlja na spisak ostalih genija koji (eto) nisu doživeli svečano rukovanje sa švedskim monarhom. „Nije ni Nabokov“, bodre oni svoju izmučenu dušu do sledeće jeseni. Tako je bilo i sada. „Dodela nagrade Svetlani Aleksijevič oštro je podelila rusku književnu i čitalačku javnost“, kažu naslovi. E baš ste me iznenadili – oštro podelila? A do sada je bila složna i zbijena? Šta se tamo još može podeliti. Čuj, javnost.

Sasvim razumem kada se jednom piscu najblaže rečeno ne sviđa neki drugi pisac. I razumem kada se neki pisac nekome sviđa, a nekome ne. Svako ima pravo na svoje mišljenje – bilo ono razumno ili glupo. Ali neumesno je kada neki pisac javno iskazuje negativno mišljenje o drugim piscima. I otkud tolika zabrinutost kod načitane, a još veća kod one manje načitane javnosti? I to je jasno: svi žele da se sa najvišeg mesta potvrdi ko je glavni, ko je „najbolji i najtalentovaniji“, dok patentirani patrioti prosto žude za tim „da nagradu dobiju naši“. „Da vidimo, ko je sada na redu?“, kalkulišu oni, „Je l’ bila Afrika, bila je. Žena levičarka, bila. Američki Jevrejin, bio. Buntovnik sa Gvadelupe, bio je. Zaštitnica prava seksualnih manjina, bila. Krajnje je vreme da se i nas sete.“

I evo, setili su nas se. Raduje me pouzdani osećaj da smo je ovoga puta dobili baš „mi“, i to ne samo zato što je nagrađena knjiga pisana jezikom na kojem mislim, govorim i pišem. Mada i zato.

InLiberty.ru, 09.10.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 19.10.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Aleksijevič – Izgubljena bitka

Svetlana Slapšak – Kupiti slobodu

Svetlana Aleksijevič – Žensko lice rata