Podsećam ovaj cenjeni skup na mnogobrojne rasprave od pre dvadeset, petnaest, pa i deset godina, koje su se vodile na temu “politička autonomija – ili ekonomska autonomija Vojvodine”, u kojima su iznenada probuđeni nacionalni i građanski pregaoci promišljali kako Vojvodini tobož nije potrebna neka posebna politička autonomija, nego samo “ekonomska”.
Nešto liberalniji deo intelektualne elite zaključio je da čak i ako postoji potreba za bilo kakvom “političkom” autonomijom, onda ona treba da bude isključivo u vezi sa “ekonomskom” autonomijom Vojvodine. Te rasprave, u velikom delu političke javnosti Vojvodine, tada oličene u raznim “demokratskim” strankama sa sedištem u Beogradu, koje su nicale u Srbiji kao pečurke posle kiše, a još više uoči i nakon 2000. godine, uglavnom su se završavale sa programom suprotstavljanja “politici rata” Slobodana Miloševića i njegovog SPS-a, a preovladalo je mišljenje o dovoljnosti “ekonomske” autonomije Vojvodine. Sa takvim stavom formirana je, na žalost i od vojvođanskih prvaka, vlada DOS-a, krenulo se u “omnibus” zakone, tj. vraćanje “na kašičicu” određenih ingerencija nekada stvarno autonomne Vojvodine, ali nikako nije vraćen domen političkih i ekonomskih odluka, čime je u stvari zapečaćeno Miloševićevo nasleđe “anšlusa” Vojvodine.
Ni političke, a još manje ekonomske autonomije do danas nisu ovde viđene.
I opet, evo nas sa sledećim, naizgled ekonomskim pitanjem: kome pripadaju naftni i gasni resursi Vojvodine? Na ovom pitanju možete proveriti svoj nacionalni i lokalpatriotizam: a) oni pripadaju državi Rusiji; b) državi Srbiji; i c) Vojvodini i njenim građanima?
Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte i gasa osnovano je odlukom Vlade FNRJ 1949. godine, a 1953. postaje Naftagas sa sedištem u Zrenjaninu. Godine 1991. Milošević istom brzinom kojom donosi prvi secesionistički ustav na teritoriji SFRJ, otima Naftagas i formira tzv. Naftnu industriju Srbije (NIS), kao jedan od nacionalnih projekata koji će obezbediti gorivo i profit za buduće ratove.
Preskačući sve razvojne i statistički suvisle i nesuvisle detalje, tek, skori energetski sporazum sa Rusijom, čija je glavna moneta bio baš NIS, potpisan od strane Tadićeve klike 2008. važiće još SAMO nekih 30 godiona – do 2038. godine! Tim sporazumom nekadašnje vojvođansko preduzeće, velika centralna zgrada, dve rafinerije (Novi Sad i Pančevo), ali i kompletne rezerve nafte i gasa pod zemljom Vojvodine – postaju većinsko vlasništvo Gaspromnjefta (51%), u stvari ruske države, a 49% vlasništva ostaje državi Srbiji. Takva prodaja jednom već ukradenog monopolskog preduzeća iz Vojvodine, kao i njenih resursa, čak i od ekstremnih desničara bilo je protumačeno kao – veleizdaja.
Sporazum, dakle podrazumeva da 30 godina u prvoj polovini 21. veka, ruska država ima pravo da vadi naftu i gas ispod Vojvodine, preciznije rečeno ispod Banata i Bačke, sa tzv. rudnom rentom od samo 3%, što spada u red najnižih rudnih renti na svetu. Inače, proizvodnja nafte i gasa obavlja se u Vojvodini sa 53 naftna i gasna polja, uključujući i izvore iz koncesije u Angoli. Trenutno je u eksploataciji 597 naftnih i 98 gasnih bušotina. Najznačajnija naftna polja: Velebit, Kikinda, Kikinda-polje, Mokrin-zapad, Rusanda, Elemir, Kikinda-gornje, Kelebija, Kikinda-varoš, Turija. Najznačajnija gasna polja: Mokrin, Međa, Martonoš, Itebej, Velebit, Melenci duboko, Torda plitko.
Kada kopa bilo gde u Rusiji, taj isti Gaspromnjeft plaća lokalnoj samoupravi rudnu rentu od 22%. Predsednik jedne vojvođanske opštine nedavno se drznuo da zatraži dobro skrivene i automatskim puškama branjene podatke o ukupnoj količini izvađene nafte iz Turije, ne bi li izračunao koliko je tih famoznih 3%, a ruski ga je menadžer zapitao u Šojgu stilu: “Zar vi nama ne verujete?” Država Srbija se pokazala kao buva na krznu velikog ruskog medveda.
U Mokrinu, protivzakonito, bušilice ruske kompanije ruiniraju kuće, dvorišta, privatne njive, a od strane predsednika mesne zajednice upućeno je bezbroj žalbi inspekcijama, koje naravno ostaju bez odgovora. Država Srbija ne brani svoje građane, pogotovo građane Vojvodine, nego rusku kompaniju i interese gubernatora. Bila su dva pokušaja da se ekipe televizije Vojvodine pozabave ”mokrinskim” slučajem, u dirljivoj epopeji o tzv. ”istraživačkom” novinarstvu u Vojvodini: oba puta su prilozi zaustavljeni sa vrha Karingtonke. Usput, sama televizija Vojvodine smeštena je u zgradu koja pripada NIS-u, odnosno Rusima.
A oni, tridesetogodišnji omladinski aktivisti obaveštajne službe ruske države vladaju NIS-om jednostavno: otpuštaju zaposlene, ne samo visokokvalifikovane, nego i i radnike na bušotinama, pumpama, one koji su zaštićeni zakonom o radu, vezano sa posebne poslove i prijavljuju profit u 2012. godini onoliki koliko je plaćena cela kompanija i svi zemni resursi Vojvodine. Ostaje, dakle, samo još nekih četvrt veka da eksploatišu, praktično bez naknade vojvođanski gas i naftu – sa odlivom profita od oko milijardu evra godišnje.
Da ponovim: 1.000 miliona evra svake godine isisa se iz Vojvodine u Rusiju, što kroz regularni, prikazani profit, što kroz krađe u obećanim, a neispunjenim investicijama, što neplaćanjem rudne rente. Koliko mostova, radnih mesta, škola, puteva, bolnica može da se napravi za milijardu evra?
Najnovije vesti, prema svedočenjima onih nekoliko inženjera što su ostali posle masovnog otpuštanja u NIS-u, glase da su umesto tankih cevi od nekoliko ”coli”, za dosadašnju umerenu eksploataciju nafte iz vojvođanske zemlje – ovih dana postavljene široke cevi od 15 ”cola”. Iako naviknuti na bezobzirnost ruske kompanije u eksploataciji naše nafte, ova odluka i debljina cevi zaprepastila je sve. Izgleda da se Rusima žuri da posisaju što pre vojvođansku naftu i gas. Zašto?
Događanja u vezi sa ”neophodnošću” transformacije Srbijagasa i ”ugrožavanja” gasovoda Južni tok, politička uzburkanost posle emisije Insajder, koja tobož raspravlja o bolu države Srbije, a ne uočava problem uništavanja Vojvodine, ukazuje da ”evropska” orjentacija sadašnje republičke vlade nagoveštava korekciju politički potpuno neodrživog stava o neutralnosti srbijanske pozicije (”i istok i zapad”), odnosno elementarnu geostratešku činjenicu da se Evropa brani na Dunavu. Ne možeš želeti da postaneš Evropa, a da se njen sastavni deo – panonska ravnica i u njoj Vojvodina, odnosno njeni resursi, prava ljudi, prirodna bogatstva na kojima žive, uključujući prava lokalnih samouprava – tretiraju kao devetnaestovekovna kolonija države Rusije i države Srbije. Otvaranje “evropskih” poglavlja i uvođenje evropskih standarda je neminovnost. Vidi to, izgleda, Rusija, pa joj se žuri.
Dok u dubini zgrade na Bulevaru oslobođenja ulaze sve bolja kola sa ruskim registracijama, dotle zaduženi beogradski i novosadski proruski špijuni, tzv. “biznismeni” i “menadžeri” na bogatim sinekurama, ogrnuti u srpsku-kosovsku nošnju daju izjave po televizijama i “najuticajnijim” beogradskim nedeljnicima da moramo biti zahvalni Rusiji, jer tobož obezbeđuje ruski gas za privredu koja ne postoji, ali ga zato prodaje “srpsko-ruska” firma domaćinstvima u Vojvodini po najskupljim cenama, ili što uplaćuje mrvice u poresku kasu Srbije, od koje ponovo najveću korist ima Beograd. Vojvodina je zato nerazvijena.
Reći će neko, dobro, pa ako su nam i uzeli ono pod zemljom, nisu nam uzeli zemlju. Evo obrta: akademija SANU zalaže se za legalizaciju GMO useva i semena. Zna se: neće GMO organizmi biti plasirani na Taru i Zlatibor, nego u Vojvodinu, u ravnicu. Naravno, umesto da se hrana sa plodne vojvođanske zemlje svrsta u organsku i prodaje kao sada, recimo, paprika iz Kupinova na komad u ekskluzivnim prodavnicama evropskih prestonica, prvi usev GMO soje, ili kukuruza, zauvek će diskvalifikovati naše buduće organske proizvode. Ostaćemo samo “njiva koju treba preorati i pustiti da spava”, da se poslužim rečima Isidore Sekulić sa početka 20 veka.
Postavlja se dakle pitanje: kakva to decentralizacija Srbije može da prekine ovaj fatalni sled uništavanja Vojvodine: da se raskine energetski sporazum sa Rusijom, da se povrati visoko profitabilna trgovina gasom i naftom u ruke domaće vojvođanske kompanije, (kao u Mađarskoj, u tzv. reverznoj tranziciji), u kom parlamentu da se zabrani zasejavanje GMO u Vojvodini i sa kojim merama da se stimuliše organska poljoprivreda, u kojoj komori da se obezbedi komunikacija sa stranim kompanijama, u kakvoj to Vojvodini. Nema druge: Vojvodina – federalna država Srbije. Sve ostalo je gubitak u nepovrat i zaborav.
Da ne zaboravim, ubice Vojvodine su među nama: sede u vrhu države, u parlamentima, skupštinskim odborima, lamentiraju na twiteru, imaju časopise, TV stanice, dobijaju priznanja Novog Sada, proglašeni su najuspešnjim menadžerima, osnivači su lopovskih banaka, tzv. “nacionalnih” štedionica, daju intervjue u kojima nam objašnjavaju našu propast…
Nema druge, ili oni – ili naša deca. Pred takvim smo izborom danas. Kao i nekad.
Izlaganje na skupu “Antifašizam, autonomija Vojvodine, AVNOJ”, 26.10.2013.
Peščanik.net, 28.10.2013.