Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Kalupi za cipele

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Kalupi za cipele

Ima li u Srbiji cenzure? O tome se diskutuje u profesionalnim krugovima i široj javnosti i to uglavnom kada se iznova pojavi sumnja u nezavisnost rada medija, recimo, povodom neobjavljivanja određenih tekstova, ukidanja emisija ili sklanjanja novinara iz programa. Razni akteri različito misle o postojanju cenzure, ali se svi slažu u jednom: cenzuru je kod nas teško dokazati i bez ograde potvrditi uticaj državnih organa na medije.

Međutim, novi Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije ogolio je bezobzirnost političkih stranaka na vlasti u uspostavljanju kontrole nad medijima pomoću javnog novca. To se jasno vidi iz ugovora o takozvanoj poslovno-tehničkoj saradnji državnih organa sa medijima. Iako na prvi pogled dogovaranje o tim uslugama ne deluje sumnjivo, uvidom u sadržaj sporazuma postaje očito da je reč o otvorenom plaćanju tekstova, reportaža i emisija koje su promotivne za institucije-ugovarače i njihove rukovodioce. Dakle, brojni mediji su se u ugovornom odnosu obavezali da će „promovisati“ svoje finansijere iz državnih redova – to jest da će isticati isključivo pozitivne i pohvalne primere iz njihovog rada. Da rade drugačije, ovi mediji bi prekršili ugovornu obavezu.

Javnim novcem plaćene su usluge promocije i praćenja važnih ili odabranih istupa predsednika Srbije, ministarstava kulture, finansija i privrede, spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, omladine i sporta, agencije za regionalni razvoj, agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), agencije za privatizaciju, JP Aerodroma Nikola Tesla, JP Železnice Srbije. Na listi ugovarača prigodnog izveštavanja su gotovo svi sekretarijati vojvođanske vlade, JKP Infostan Beograd, kao i JP Zavod za izgradnju grada Novog Sada.

U red posebnih bisera u plaćanju medijskog sadržaja spada ideja ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva da plaća kolumne svoje državne sekretarke u tabloidu Kurir; kao i ona da preduzeća u restrukturiranju (poput Prve petoletke iz Trstenika i Fabrike maziva iz Kruševca) plaćaju tekstove i TV gostovanja o svom uspešnom radu.

Sa druge strane ovakvih ugovornih odnosa se nalaze svi veći i značajniji mediji – oni sa sedištem u Beogradu, ali i lokalni.

Tako organi javne vlasti (u najširem smislu) bez ustezanja plaćaju medijima da proizvode konkretne „prijatne“ sadržaje. Sva je prilika da se uticaj tih plaćenih sadržaja prostire i na izveštavanje o naručiocu usluga uopšte. Naručilac se posmatra kao neko ko finansira određeni medij i prema kome se gaji lojalnost. U kakvoj je onda vezi ta situacija sa obavezama medija i pravima građana Srbije?

Brojni pravni dokumenti jasno govore o tim pravima i obavezama. Ustav Srbije govori o pravu na obaveštenost građana i zabrani cenzure. To pravo obuhvata pravo da istinito, potpuno i blagovremeno budemo informisani o pitanjima od javnog značaja. Sredstva javnog informisanja su dužna da poštuju ovo pravo, odnosno – to je njihova obaveza. Dakle, da li državni organi iz izveštaja Saveta obavljaju poslove od javnog značaja? Svakako da. Da li sredstva javnog informisanja, ili makar dobar deo njih, o ovim pitanjima može da izveštava istinito, potpuno i blagovremeno? Ne može nikako, jer su ti isti državni organi na različite načine upleteni u njihovo finansiranje. Plaćeni tekstovi, emisije i informativni programi su samo poslednji beskrupulozni korak u cementiranju nemogućnosti medija da izvrše svoje osnovne obaveze.

S obzirom na to da se odredbe Ustava Srbije primenjuju neposredno, ne moramo ni ulaziti u to koja još pravila mediji i državni organi krše opisanim ponašanjem.

Pošto smo sve to saznali, možemo odgovoriti na pitanje – da li ima cenzure u medijima u Srbiji? Podaci kojima sada raspolažemo potvrđuju da je ima u raznim oblicima i u vrlo širokim razmerama. Državni organi doniraju, sponzorišu, oglašavaju se u (odabranim) medijima i kada treba i kada ne treba, sve radi održavanja kontrole nad medijskim sadržajem. Tu nije reč samo o posrednim metodama uticaja. Cenzura više nije neopipljiva i neuhvatljiva stvar. Naprotiv, ona je predmet ugovora između medija i državnih organa. Sumnja o uticaju države na medije prelazi iz domena naslućivanja u sferu praktičnog delovanja – potrebno je samo čitati ugovore kojima su se mediji obavezali na cenzuru.

Peščanik.net, 06.01.2016.

Srodni linkovi:

VIDEO – Pun kufer marketinga + transkript

VIDEO – Javna tajna + transkript

VIDEO – Nepoželjni savet + transkript

Savet za borbu protiv korupcije – Mediji i marketing

Jovanka Matić – Crna kutija medijskog finansiranja

Miloš Vasić – Tužno štivo

Nadežda Milenković – Čudni su putevi reklamini

Mijat Lakićević – Milijarde van kontrole

VIDEO – Novi izveštaj, sažetak + integralni snimak

Iva Martinović – Milioni za državni marketing

PDF štampane publikacije

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Sofija Mandić

Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)

Author: Sofija Mandić

Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).