Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Kalupi za cipele

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić, Kalupi za cipele

Ima li u Srbiji cenzure? O tome se diskutuje u profesionalnim krugovima i široj javnosti i to uglavnom kada se iznova pojavi sumnja u nezavisnost rada medija, recimo, povodom neobjavljivanja određenih tekstova, ukidanja emisija ili sklanjanja novinara iz programa. Razni akteri različito misle o postojanju cenzure, ali se svi slažu u jednom: cenzuru je kod nas teško dokazati i bez ograde potvrditi uticaj državnih organa na medije.

Međutim, novi Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije ogolio je bezobzirnost političkih stranaka na vlasti u uspostavljanju kontrole nad medijima pomoću javnog novca. To se jasno vidi iz ugovora o takozvanoj poslovno-tehničkoj saradnji državnih organa sa medijima. Iako na prvi pogled dogovaranje o tim uslugama ne deluje sumnjivo, uvidom u sadržaj sporazuma postaje očito da je reč o otvorenom plaćanju tekstova, reportaža i emisija koje su promotivne za institucije-ugovarače i njihove rukovodioce. Dakle, brojni mediji su se u ugovornom odnosu obavezali da će „promovisati“ svoje finansijere iz državnih redova – to jest da će isticati isključivo pozitivne i pohvalne primere iz njihovog rada. Da rade drugačije, ovi mediji bi prekršili ugovornu obavezu.

Javnim novcem plaćene su usluge promocije i praćenja važnih ili odabranih istupa predsednika Srbije, ministarstava kulture, finansija i privrede, spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, omladine i sporta, agencije za regionalni razvoj, agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), agencije za privatizaciju, JP Aerodroma Nikola Tesla, JP Železnice Srbije. Na listi ugovarača prigodnog izveštavanja su gotovo svi sekretarijati vojvođanske vlade, JKP Infostan Beograd, kao i JP Zavod za izgradnju grada Novog Sada.

U red posebnih bisera u plaćanju medijskog sadržaja spada ideja ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva da plaća kolumne svoje državne sekretarke u tabloidu Kurir; kao i ona da preduzeća u restrukturiranju (poput Prve petoletke iz Trstenika i Fabrike maziva iz Kruševca) plaćaju tekstove i TV gostovanja o svom uspešnom radu.

Sa druge strane ovakvih ugovornih odnosa se nalaze svi veći i značajniji mediji – oni sa sedištem u Beogradu, ali i lokalni.

Tako organi javne vlasti (u najširem smislu) bez ustezanja plaćaju medijima da proizvode konkretne „prijatne“ sadržaje. Sva je prilika da se uticaj tih plaćenih sadržaja prostire i na izveštavanje o naručiocu usluga uopšte. Naručilac se posmatra kao neko ko finansira određeni medij i prema kome se gaji lojalnost. U kakvoj je onda vezi ta situacija sa obavezama medija i pravima građana Srbije?

Brojni pravni dokumenti jasno govore o tim pravima i obavezama. Ustav Srbije govori o pravu na obaveštenost građana i zabrani cenzure. To pravo obuhvata pravo da istinito, potpuno i blagovremeno budemo informisani o pitanjima od javnog značaja. Sredstva javnog informisanja su dužna da poštuju ovo pravo, odnosno – to je njihova obaveza. Dakle, da li državni organi iz izveštaja Saveta obavljaju poslove od javnog značaja? Svakako da. Da li sredstva javnog informisanja, ili makar dobar deo njih, o ovim pitanjima može da izveštava istinito, potpuno i blagovremeno? Ne može nikako, jer su ti isti državni organi na različite načine upleteni u njihovo finansiranje. Plaćeni tekstovi, emisije i informativni programi su samo poslednji beskrupulozni korak u cementiranju nemogućnosti medija da izvrše svoje osnovne obaveze.

S obzirom na to da se odredbe Ustava Srbije primenjuju neposredno, ne moramo ni ulaziti u to koja još pravila mediji i državni organi krše opisanim ponašanjem.

Pošto smo sve to saznali, možemo odgovoriti na pitanje – da li ima cenzure u medijima u Srbiji? Podaci kojima sada raspolažemo potvrđuju da je ima u raznim oblicima i u vrlo širokim razmerama. Državni organi doniraju, sponzorišu, oglašavaju se u (odabranim) medijima i kada treba i kada ne treba, sve radi održavanja kontrole nad medijskim sadržajem. Tu nije reč samo o posrednim metodama uticaja. Cenzura više nije neopipljiva i neuhvatljiva stvar. Naprotiv, ona je predmet ugovora između medija i državnih organa. Sumnja o uticaju države na medije prelazi iz domena naslućivanja u sferu praktičnog delovanja – potrebno je samo čitati ugovore kojima su se mediji obavezali na cenzuru.

Peščanik.net, 06.01.2016.

Srodni linkovi:

VIDEO – Pun kufer marketinga + transkript

VIDEO – Javna tajna + transkript

VIDEO – Nepoželjni savet + transkript

Savet za borbu protiv korupcije – Mediji i marketing

Jovanka Matić – Crna kutija medijskog finansiranja

Miloš Vasić – Tužno štivo

Nadežda Milenković – Čudni su putevi reklamini

Mijat Lakićević – Milijarde van kontrole

VIDEO – Novi izveštaj, sažetak + integralni snimak

Iva Martinović – Milioni za državni marketing

PDF štampane publikacije


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)