Jedna od dobrih strana nesanice u zavejanoj kući punoj knjiga je to što uvek mogu da nađem nešto za čitanje i popravim raspoloženje. Kad postane baš gadno, tumaram po mraku sa baterijskom lampom kao duh Hamletovog oca, vadim knjige sa polica, otvaram ih nasumice i listam sve dok ne nađem nešto zanimljivo. Posle toga se smiren vraćam u krevet ili hvatam novu knjigu.
Pročitam samo pasus ili dva, najviše stranicu, jer ako pročitam više od toga rizikujem da se sasvim rasanim i budan dočekam zoru. Potreban mi je samo, upotrebiću kulinarski izraz, amuse-bouche, jedan probrani zalogaj koji ostavlja prijatan ukus u ustima. Pa stihovi su idealno meze, prijatelju, reći će mi neki čitalac, najbolja pilula za spavanje. Pomoću poezije, milioni ljudi vekovima tonu u san kao bebe. Ali avaj, ja sam pesnik, miljenik muza i imun na uspavljujuće čari poezije.
Umesto toga, nalazim dnevnik Huga Bola, avangardnog pozorišnog reditelja koji je sa Tristanom Carom i Marselom Jankom osnovao pokret Dada i 5. februara 1916. (pre 99 godina) otvorio kasnije čuveni kabare Volter u Cirihu. Kabare je bio u ozloglašenom delu grada, punom barova, varijetea i jeftinih hotela, u inače besprekorno čistom i uzornom Cirihu, u kojem su u to vreme, bežeći od regrutacije u svojim zemljama, živeli mnogi izbegli umetnici, pisci, novinari, glumci i intelektualci, kao i brojni ratni profiteri i špijuni. Lenjin je živeo u iznajmljenoj sobi u uskoj uličici, blizu Džojsa koji je pisao svog Uliksa. Kabare Volter je imao pedesetak sedišta i malu pozornicu. Likovi u šarenim kostimima od kartona obojenih plakatnim bojama, s maskama na licima, lupali su u doboše, poklopce i šerpe, izvodeći skečeve i govoreći stihove na jeziku koji su sami izmislili, a koji je zvučao ovako:
Gadji beri bimba
Glandridi lauli lonni cadori
Gadjama bim beri glassala
Glandridi glassala tuffm Izimbrabim
Blassa galassasa tuffm Izimbrabim.
Publika bi napuštala salu ili se valjala po podu od smeha. Scenografija su bile slike klanice Prvog svetskog rata, a komadi su ismevali evropsku civilizaciju koja je dovela do nje. “Spajali smo bufoneriju i rekvijem”, piše Bol u svome dnevniku. Tema istorije kao tragične farse bi, za promenu, dobro došla Brodveju, pomislio sam vraćajući se u krevet i zaspao zamišljajući tu divnu predstavu.
Jedne noći sam pokušao da nađem Boecijevu “Utehu filozofije”, koju je uvaženi naučnik i državnik napisao dok je kao žrtva lažne optužbe 524. godine u Paviji čekao pogubljenje. To je priča o čoveku koji pati zbog nepravde, oplakuje svoju sudbinu i vodi opširne razgovore s Filozofijom, koja mu se ukazuje kao dama visokog roda i poručuje mu da se mudrost i sreća mogu pronaći i u nevolji, jer nas ona oslobađa od ropstva prolaznih, zemaljskih stvari, ili već nešto u tom smislu. Nisam uspeo da nađem tu knjigu, pa sam se utešio Dejvidom Hjumom, slavnim gojaznim škotskim filozofom iz 18. veka, za kojeg su savremenici tvrdili da se pod njim lomila svaka stolica. Listajući njegovu Raspravu o ljudskoj prirodi, naišao sam na ovu malu parabolu:
“Ukoliko nam putnik, vraćajući se iz dalekih zemalja, ispriča da se susreo s ljudima po svemu različitima od nas, potpuno lišenima pohlepe, ambicije i osvetoljubivosti, koji poznaju samo zadovoljstva prijateljstva, darežljivosti i opšte koristi, dužni smo da ga odmah, bez oklevanja okrivimo da je lažov, sa istom sigurnošću kao da je svoje pripovedanje okitio pričama o kentaurima, zmajevima i drugim čudesima.”
Pomislio sam kako ovo podseća na izveštaje iz Sovjetskog saveza pod Staljinom, iz pera nekog pariskog intelektualca, ili nekog od naših političara koji veruju u američku izuzetnost. Ali kao sedativ ovo štivo ne valja. Mogao bih da se uzbudim i da krenem da razmišljam na koje bi sve načine Hjumova parabola mogla da se primeni na naše okolnosti, a onda ne bih zaspao sledećih nedelju dana.
Na moju sreću, sledeća koju sam dohvatio je bila knjiga Berija Hane. Kao što je lepo primetio veliki francuski pisac iz 18. veka Šamfor: “Izgubljen je dan u kome se bar jednom nismo nasmejali”. Kao lek za melanholiju smeh je bolji od filozofije, a priče i romani ovog pisca sa Misisipija od vrste su koja bi razveselila i čoveka osuđenog na smrt.
Da steknete neki utisak, ovo je početak njegove priče pod nazivom “Vodeni lažovi” iz zbirke Dirižabli (Airships):
“Kada sam pregažen i umoran od sveta, spustim se do uvale Farte niz reku Jazu, ponesem pivo i sednem na dok gde gluvare stari lažovi i kevću jedni na druge. Sastav ekipe je uvek drugačiji, jedni se negde izgube, drugi pate od zatvora, zavuku se u svoje kolibe i čekaju zgodan dan kada će izaći i ponovo lagati naslonjeni na ogradu s džepovima punim kolačića od mekinja. Sin čoveka po kome je uvala dobila ime često je tamo. On svoje prezime izgovara Fartay, s jakim francuskom naglaskom na posljednjem slogu. Na to se možete nasmejati ili prosto ignorisati njegovo ime ispisano na putokazu (Prdež).
Drago mi je što to nije moje ime.
Ovaj siroti ponosni čovek svaki put mora da dokazuje svoje plemićko poreklo polupismenim Amerikancima pre nego što uopšte započe pristojan razgovor o bilo čemu. S druge strane, Farte Junior je i sam veliki lažov. Godinama tvrdi kako viđa duhove oko jezera i masno laže o velikim ribama koje ti duhovi izvlače iz uvale Farte…”
Pošto sam ranije već čitao ovu priču, znao sam šta se dalje dešava, tako da je čitanje samo ovog odlomka bilo dovoljno za moje potrebe, a to je da sklopim oči i utonem u san sa osmehom na licu.
The New York Review of Books, 01.04.2015.
Prevela Lana Budimlić
Peščanik.net, 15.04.2015.