Šest hiljada kvadratnih metara čvorića u tkanini. „Norament 925“ je naziv poda prekrivenog kaučukom u glavnoj sali Univerziteta u Bilefeldu – funkcionalan i još uvek svež kao prvog dana 1969. godine. Deluje nekako realno da je legenda nauke svakog dana hodala preko ovih čvorića. Niklas Luman, povučeni mislilac koji je radikalno izmenio sociologiju, bio je ovde profesor od osnivanja ovog reformatorskog Univerziteta sve do svoje smrti 6. novembra 1998.
Luman nije bio tvorac sociološke teorije sistema, već čovek koji je od nje napravio ubojito oružje. Njegova teorija sistema spajala je sociologiju sa biologijom, kompjuterskom naukom ili matematikom. Luman je mogao da govori o svemu, što je i činio: između 1963. i svoje smrti objavio je 53 knjige i stotine članaka – o ljubavi, umetnosti, ekologiji, matematičkom pojmu uzročnosti, nemačkom pravu ili društvu uopšte.
Oštar pogled na društvo
Lumanova teorija je magija. Ona žonglira malom, tačno određenom rečenicom koja sadrži osnovne pojmove – poput smisla, sistema, okoline, komunikacije – i nudi oštro i kao led hladno viđenje modernog društva. Njegove dve osnovne ideje: društveni sistemi se sastoje od komunikacija, a ne od ljudi i njihovih dela (pojedinac je dakle nebitan za društvo). A društvo se raspada na podsisteme poput prava, privrede ili umetnosti, koje funkcionišu samostalno i kojima se ne upravlja spolja.
Možda nije slučajno što to sada mnoge ponovo zanima. Luman bi lako razjasnio propast finansijskog sistema: unutar privrede, kaže on, postoji samo jedan medijum komunikacije, a to je pitanje „profita ili ne-profita“. Za sve ostalo – bilo da je u pitanju moral, položaj nezaposlenih ili klima? – privreda je slepa. Otuda ona nikada ne može po tome postupati. Tačka.
To je tako radikalno i oštroumno – da mora da nas čudi koliko je duboko Luman nakon smrti pao u zaborav. Možda je bio prevelik. „Za mene je on figura stoleća i jasno je da naslednika, u užem smislu reči, nema“, kaže njegov naslednik Andre Kizerling, koji danas drži Lumanovu katedru.
Čitati Helderlina umesto ići u kafanu
On sedi u tihoj sobi i gleda na travnati ivičnjak ispred univerzitetske zgrade. Par koraka dalje, na prostoru U4-208, živeo je Luman. Kizerling, poreklom iz Vestfalije, krajem 80-ih je došao u Bilefeld i radio zajedno sa njim. „Postoji grupa učenika koji dalje interpretiraju njegovo delo, ne čineći to dogmatski“, kaže on. Ipak, naslednici su raštrkani. Lucern je centar, gde se nalazi Lumanov učenik Rudolf Štihve (Stichweh) (koji je tamo sada rektor). Ostali teoretičari sistema – Dirk Beker, Peter Fuks, Arnim Nasehi – raštrkani su po Nemačkoj. Nijedan od njih nije postao zvezda poput učitelja.
Gotovo ništa o njegovom privatnom životu nije poznato. Nikada nije uveče pio pivo sa kolegama. Njegov čuveni izgovor je bio: „Čitam Helderlina“. Kizerling ga opisuje kao kineski-indirektnog. Luman je sociologe, koji se prave važni, prezrivo nazivao „bosovima“. Čoveku koji ga je intervjuisao kratko je rekao: „Moja žena je umrla, moj najbolji prijatelj je umro“. Izgleda da se samo dva puta upuštao u prijateljske odnose.
Luman je bio radnik. Pio je puno čaja i sedeo je za svojim stolom sa poznatom kutijom sa fišeima, 24 fioke koje su sadržale na kraju i više od 30.000 cedulja veličine razglednica, sa kojih je pisao svoja dela. Jednom je navodno izjavio da sada pije noću. Naravno da nije mislio ni na barove ni na zabave. Kasno uveče bi popio jednu čašicu, pa je tako mogao da piše bolje i duže.
Štedionica u Bilefeldu mu odaje počast
Do dan danas se za Lumana vezuje nešto provincijalno. Štedionica u Bilefeldu dodeljuje nagradu za istraživački rad u njegovu čast. Gimnazija u njegovom mestu stanovanja Erlinghauzenu je dobila ime po njemu – web sajt mesecima ne funkcioniše. Potom je, u njegovom rodnom mestu Lineburgu, jedna ulica dobila ime po njemu, u novom kvartu. Nekako, sve to pristaje pravniku koji je u tišini uzbunio nauku. Prijatni birokrata bio je obnovitelj moderne sociologije.
Luman je 1969. pozvan na novoosnovani Univerzitet u Bilefeldu. Pre toga je bio pravnik u Lineburgu, a potom na Visokoj upravnoj školi Špejer, kada ga je otkrio Helmut Šelski – jedan od osnivača Visoke reformske škole u Bilefeldu – i ponudio mu posao profesora prvog i jedinog sociološkog fakulteta.
Sociologija posleratnog doba nalazila se u tužnom stanju: krajnje kompleksno, moderno društvo nije imalo pojma o sebi samom. Dok su mašinstvo, biologija ili informatika visoko uzletale, nijedan teoretičar nije mogao da objasni kako društvo funkcioniše. Kada je u 51. godini počeo da radi u Bilefeldu, napisao je u svom projektnom planu danas čuvenu belešku: „Istraživački projekat – teorija društva. Vreme trajanja: 30 godina. Troškova: nema“.
Luman je počeo da preobražava sociološku nauku. Upustio se u čuvenu raspravu sa Jirgenom Habermasom – u poređenju sa Lumanovim idejama, filozof frankfurtske škole je iznenada delovao dosadno. Luman se koristio terminima i idejama iz biologije ćelija, kibernetike, teorijom automata, rukovao je paradoksima. Društveni sistemi kod njega vode vlastiti život nezavisno od svojih okidača. Oni se uvek obnavljaju – Luman je to nazvao „autopoiesis“. To sebi možemo predstaviti kao kikot u veštičijem kazanu koji nikada neće prestati.
Čitati Lumana je kao slušati tehno: sve se stalno ponavlja. Isti pojmovi se uvek iznova primenjuju, na pokret zelenih, na masovne medije, svetsku privredu. U godinama pred svoju smrt pronašao je dve vizionarske teme: globalizaciju, koju samo nije još uvek tako nazvao, i opasne procese na ivicama modernog društva – nemilosrdno izopštavanje određenih osoba, kao u siromašnim gradskim četvrtima Južne Amerike.
Luman u Latinskoj Americi
Nije uzalud naročito dobro prihvaćen u Latinskoj Americi. Dok ga SAD, domovina naučnog pragmatizma, nikada nije potpuno razumela, na Jugu se znalo šta znači izopštavanje iz sistema. „Upravo sada počinje Lumanovo vreme u Latinskoj Americi“, kaže Havijer Tores Nafarate, kojeg takođe možete sresti na gumenom podu menze u Bilefeldu. Meksikanac izgleda kao vesela varijanta pisca Paola Koelja i već godinama se vraća u Bilefeld „kako bi živeo kao monah“ i radio na prevođenju Lumana.
Fin cinizam koji prožima delo ne čini ga lakšim. Luman je mogao da se u sred visokog teoretskog izlaganja, zajedljivo osvrne na „đipanje u modernim diskotekama“, ili da jedan članak nazove prosto „Opažanje i komunikacija seksualnih interesovanja“.
Sve se uklapa, sve je na svom mestu – to je uzbudljivo, ali i malo prenategnuto. „Vreme velikih projekata ipak je prošlo“, kaže Othajn Ramšted. „Davanje smisla svetu uz pomoć sociologije zapravo nikom više ne treba“. Ovaj sociolog je bio, došavši od Adorna, prvi Lumanov asistent u Bilefeldu. Njegov sin Tilman Ramšted – koji je upravo dobio Bahmanovu književnu nagradu – zapravo je iz Bilefelda samo zbog Lumana.
Jer sam grad nikoga ne privlači. Ramšted senior živi u prirodi, na Univerzitetu sagrađenom na periferiji i dan danas mu treba plan grada kada nešto traži u centru grada. Tada je samo Univerzitet u Bilefeldu važio za obećanje. Okupljao je renomirane, veoma mlade nastavnike. Sa svojom nazupčenom glavnom halom zvanom „Univerzitet kratkih puteva“, bio je naglašeno interdisciplinaran. Sve je bilo moderno, bez ograničenja, nigde ničeg buđavog – zbog toga je Ramšted, baš kao i Luman, svakog dana prelazio čvoriće „Norament 925“.
I Ramšted je Lumana poznavao kao „stidljivog, gotovo plašljivog“. Nikada mu se nije obraćao drugačije nego sa „Vi“. Ceni ga – ali kaže: „U pogledu delovanja sam skeptičan“.
U svojoj poslednjoj deceniji, Luman je objavljivao knjige kao u akordima: „Pravo društva“, „Privreda društva“, „Umetnost društva“ – uz svaki socijalni sistem po jednu. Na kraju je pisao protiv vremena. Krunski završetak, koji je planiran kao njegova celokupna teorija „Društvo društva“, predstavlja nedovršeni opus magnum. Na njemu se primećuje da se Luman morao ograničiti. „Imao je koautora“, kaže Kizerling. „To je bila smrt“.
Glasine o njegovoj smrti
Nižu se legende oko same smrti Lumana, 6. novembra 1998. Zvanično je umro od leukemije. Mnoge kolege do danas tvrde da je, zapravo, u pitanju bila sida. Teoretičar medija, Fridrih Kitler, napisao je u posmrtnom govoru neobičnu rečenicu: „U Kairu je uzeo sobu u hotelu u kakvom se obično ne odseda“. Tu i tamo se šaptalo u svetu nauke o stvarima poput: Univerzitet u Getingenu je ubrzo nakon njegove smrti analizirao tkivo, u kom je pronađen redak oblik HIV-a. Kada su glasine u pitanju, valja imati u vidu da je Luman imao brojne neprijatelje. Do dana današnjeg na mnogim nemačkim visokim školama nije potrebno konkurisati ako ste teoretičar sistema.
Kada je učitelj preminuo u 71. godini, umirila se najpre cela priča vezana za teoriju. Izdavačka kuća Suhrkamp je pre godinu dana čak propustila 80. Lumanov rođendan. Na njegovu desetu godišnjicu, pojavilo se seminarsko predavanje iz 1969. godine u vidu knjižice. Nosi naslov „Ljubav“ i neobično lako je čitljivo, sa rečenicama poput: „Ljubav pomaže da se reši problem seksualne konkurencije, ili da se ublaži“. Kao uvek, Lumanu je bitna socijalna funkcija, koja ima nešto, bilo da je to strast.
„Kada poredite njegovu teoriju sa ostatkom sociologije, ona je postigla spektakularan uspeh“, kaže Andre Kizerling. „Sve ostalo je, pored Lumana, drugoklasno“. Drugi sociolozi i dalje rukuju idejama iz 19. veka i nisu shvatili da se svet promenio.
Zato je Luman zapažen u pop kulturi. Ne samo u vidu majica sa likom Lumana, koje se mogu naručiti na internetu. Pisac Rainhald Gec se uvek iznova bavio „jedinim merodavnim filozofom“ za njega, teoriju sistema je nazvao „krajnjim umetničkim delom“ i u svom anegdotskom delu „Otpad za sve“ pisao je: „Uvek iznova me potresa Lumanova totalnost, i to zato jer smatram da je sama po sebi potrešena“. Luman se prosto nikad nije interesovao da svoju misao stavi pod reflektore, da s njom, u čijoj osnovi leži egzistencijalni potres, bombastično istupa“.
Svađa oko nasledstva
Nakon Lumanove smrti, došlo je do svađe naslednika, troje Lumanove dece, koja se upravo okončala. Tek sada je zapečaćeno, što je on i želeo, da njegova kćerka Veronika upravlja čitavom zaostavštinom. Iz nje će se još pojaviti tri velika dela: jedno iz 70-ih godina o sistemu obrazovanja, jedan rani nacrt društvene teorije i jedan uvod u političku sociologiju.
A tu je i kutija sa ceduljama. Kizerling je oduševljen: „Odatle se mogu čitati povezano dugi odlomci“. Sve bi trebalo potpuno prepisati, i da se možda pojavi na CD romu.
Dakle, u narednim godinama će se pojaviti kompletno delo čoveka koji je ismevao postmodernu i koji je još jednom sve želeo: teoriju, koja može u potpunosti da objasni društvo. Njoj je posvetio život – i osigurao sebi mesto među velikim sistematičarima, pored Kanta, Hegela i Frojda. Luman, koji se uvek izdvajao od „staroevropske“ tradicije, bio je krišom njen poslednji predstavnik.
Kao i njegovi veliki prethodnici, i kao možda svaki izuzetni mislilac, nije bio u pravu, barem delimično. Ali njegova teorija je i dalje čitljiva, nije zastarela, a njena privlačnost se zadržala. Onaj ko joj se posveti, dobija izdašno na poklon onaj „eureka“ doživljaj.
„Zapanjujuća je“, kaže meksičkim akcentom njegov prevodilac Nafarate, „strast kojom neko čitav svoj život posvećuje jednoj ideji. To može samo Nemac. Mi Latino-Amerikanci poznajemo tako nešto samo kada je u pitanju ljubav“.
Prevela sa nemačkog Kristina Došen
Die Welt, 06.11.2008.
Priredio Dejan Aničić: Fragmenta Philosophica II, Karpos, 2009.
Peščanik.net, 05.12.2010.