Veze sa Volstritom (1992-2016)
(Ovaj tekst je nastao preradom i dopunom delova 18. i 19. poglavlja knjige Nomi Prins All the Presidents’ Bankers: The Hidden Alliances that Drive American Power / Svi predsednički bankari: Skriveni savezi iza američke moći)
Prošlost, a naročito politička prošlost, ponekad pruža više od pomoći za tumačenje sadašnjosti. Kada su u pitanju odnosi između predsednika SAD i Volstrita, prošlost nam nudi potpuni uvid u aktuelne odnose između sveta politike i sveta finansija, kao i u državne politike koje ugrožavaju oporavak američke ekonomije.
Kada je Hillary Clinton objavila da će se kandidovati za predsednicu SAD, naglasila je da to čini kao „borac“ za interese američkog naroda. Od tada je nastojala da u javnosti nastupa populistički, distancirajući se od određenih politika svog supruga. Ali Bill Clinton ne bi postao predsednik da nije bio spreman da prihvati i iskoristi prijateljstva, poslovne kontakte i ideologiju sekte elitnih bankara, pa će to verovatno morati da učini i Hillary Clinton. U pitanju su jake veze koje traju previše dugo da bi ih se bilo koja od strana olako odrekla.
Da bismo shvatili kakvu opasnost predstavljaju šest velikih banaka (Chase, Citigroup, Bank of America, Wells Fargo, Goldman Sachs i Morgan Stanley) za finansijsku stabilnost naše zemlje i čitavog sveta, moramo prvo razumeti istoriju njihovog prisustva u Vašingtonu, počevši od Clintonovih mandata devedesetih godina. Tada ustanovljeni savezi (ne samo sa Demokratskom strankom, jer bankari su po prirodi otvoreni za obe velike partije) i nezapamćena koncentracija kapitala omogućili su im da steknu i očuvaju političku moć koju i danas uspešno koriste za sopstvene ciljeve. U jednu stvar možemo biti sigurni: nekadašnji i sadašnji direktori velikih banaka odigraće suštinski važnu ulogu u obezbeđivanju podrške za kandidaturu Hillary Clinton, kao što je to bio slučaj i sa njenim mužem.
Zauzvrat, titani sveta finansija i horde njihovih lobista, među kojima više od jedne polovine čine bivši državni službenici, steći će pravo da postavljaju određene zahteve pred administraciju u Vašingtonu. Oni žele da budu sigurni da će u doba krize imati zaštitu ili novac za pokrivanje svojih gubitaka, i da će zakonodavci uvek biti naklonjeni poslovnim praksama koje bankari smatraju profitabilnima.
Kakva god da bude populistička retorika njene kampanje 2016. godine – a izvesno je da će biti populistička – treba imati na umu da za sve ove godine Hillary Clinton nijednom nije javno osudila Volstrit ili nekog od lidera iz sveta finansija. Moguće je da će u žaru kampanje pribeći tumačenjima kojima se uloga Volstrita u krizi 2007-2008. godine objašnjava „trulim jabukama“ ili teškom ekonomskom situacijom, ali budite sigurni da neće upirati prstom na svoje prijatelje. Neće kuditi one koji joj plaćaju stotine hiljada dolara za javne nastupe ili ljude sa kojima već dugo deli iste društvene krugove, one u kojima se kreću ona i njen suprug. Hillary nesumnjivo pripada Clintonovoj političko-finansijskoj zaostavštini koja je dominantna već više od dvadeset tri godine, zbog čega nam osvrt na istoriju prvih predsedničkih mandata porodice Clinton može otkriti ponešto o mogućem obliku i karakteru novog mandata.
Izbori 1992. godine i uspon Billa Clintona
Kao izazivač predsednika Georgea H. W. Busha, koji se tada kandidovao za drugi mandat, guverner Arkanzasa Bill Clinton objavio je 2. oktobra 1991. godine nominaciju za kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima 1992. Međutim, kako se pokazalo, ishod predstojećih predsedničkih izbora nije imao nikakvog uticaja na prihvaćeni put masovnih pripajanja u poslovnom svetu ili na opredeljenje Bele kuće za deregulaciju koja se već uveliko sprovodila.
Clintonu je prvo bio potreban novac. Kao uspešan sakupljač priloga u svojoj državi, vešto je sklopio savez i osigurao podršku ljudi s Volstrita. Jedan od njegovih tada ključnih saveznika kasnije će zauvek promeniti lice američkog bankarstva. Kao što je sam Clinton izjavio, „dragocenu podršku“ na početku kampanje pružio mu je Ken Brody, direktor u banci Goldman Sachs koji je pokušavao da se približi Demokratskoj stranci. Brody je pozvao Clintona „na večeru s vodećim poslovnim ljudima Njujorka, uključujući i Boba Rubina, čiji su razložni argumenti za novu ekonomsku politiku“, kako je Clinton kasnije zabeležio, „na mene ostavili dubok utisak“.
Na jesen se bitka za Belu kuću zaoštrila. William Schreyer, predsednik i direktor banke Merrill Lynch, pružio je podršku Bushu davanjem lične donacije u najvećem zakonom dozvoljenom iznosu od 1.000 dolara. Ali bio je spreman da učini i više od toga. Kada je jedan od predstavnika Bushovog tima za prikupljanje donacija zatražio prilog za Republikanski nacionalni komitet, čiji je račun namenjen donacijama za lokalne i državne izbore (pa se tako zaobilazi ograničenje koje važi za finansiranje saveznih izbora), Schreyer je priložio celih 100.000 dolara.
Bankari su u početku bili podeljeni u tome kog kandidata treba podržati, jer su još ispitivali ko najviše odgovara njihovim ciljevima. Ali donacija je bilo u izobilju: prilozi hipotekarnih i brokerskih kompanija iznosili su 1,2 miliona dolara; 46% su dobili republikanci, a 54% demokrati. Na donacije za kampanje 1992. godine komercijalne banke su potrošile 14,8 miliona dolara i taj iznos su podelile između stranaka na dva gotovo jednaka dela.
Kao i svaki ispravan demokrata, Clinton je u javnoj kampanji istupao protiv bankara: „Vreme je da učinimo kraj pohlepi koja je obuzela Volstrit i već deset godina razara naše ušteđevine i kreditni sistem“, govorio je. S druge strane, nije mu smetalo da prima donacije iz finansijskog sektora. Časopis Business Week je u prvim mesecima kampanje objavio procenu da su od prvih 8,5 miliona dolara donacija bar dva miliona činili prilozi iz Njujorka koje je isposlovao Ken Brody.
„Kad bi u svakoj državi postojao po jedan Ken Brody, ja ne bih imao šta da radim“, izjavio je Rahm Emanuel, šef Clintonovog nacionalnog odbora za prikupljanje donacija, a kasnije i šef kabineta Baracka Obame. Bogati donatori i mogući posrednici pozivani su na druženje sa Clintonom u luksuznoj kancelariji na Menhetnu u prostorijama prestižne investicione kompanije Blackstone.
Robert Rubin stiže u Washington
Clinton je shvatio da bi mu pridobijanje bankara bilo korisno i za uspešno obavljanje poslova u Vašingtonu, jer su se njegovi planovi zgodno poklapali sa onim što su bankari želeli. Da bi obezbedio podršku za svoje politike i očuvao dobre odnose sa Volstritom, na mesto savetnika za ekonomiju postavio je Roberta Rubina, čoveka od presudne važnosti za njegovu kampanju.
Rubin je još 1980. godine ušao u upravni odbor Goldman Sachsa, zajedno sa još jednim demokratom, Jonom Corzineom. Deset godina kasnije, imenovan je za jednog od predsednika Goldman Sachsa, zajedno sa Stephenom Friedmanom. Rubin je dobio novu šansu kada je Clinton ušao u Belu kuću.
On ga je postavio na mesto savetnika za ekonomsku politiku 25. januara 1993. Ubrzo potom, predsednik je za svog prijatelja otvorio novu poziciju i postavio ga za šefa novooformljenog Nacionalnog ekonomskog saveta. „Zamolio sam Boba Rubina da prihvati novu dužnost“, pisao je kasnije Clinton, „i koordinira ekonomsku politiku Bele kuće kao predsedavajući Nacionalnog ekonomskog saveta, koji će funkcionisati slično kao Nacionani savet za bezbednost, tako što će povezivati sve relevantne agencije i koordinisati njihov rad na formulisanju i sprovođenju politika… Ako mu je pošlo za rukom da održi u ravnoteži suprotstavljene interese i sujete [u Goldman Sachsu], verujem da ima dobrih izgleda da uspe i na novom poslu“. (Deset godina kasnije, predsednik George W. Bush je istu poziciju dao Friedmanu, starom Rubinovom saradniku.)
Za to vreme u Goldman Sachsu, Jon Corzine, direktor za fiksne prihode, i Henry Paulson, direktor za investiciono bankarstvo, uspinjali su se lestvicama menadžerske hijerarhije. Zajedno su preuzeli vođenje Goldman Sachsa kada se Friedman penzionisao krajem 1994. godine.
Njih dvojica su bili savršen dvopartijski dvojac. Corzine, posvećeni demokrata, bio je član Savetodavnog odbora za međunarodna tržišta kapitala pri Banci federalnih rezervi u Njujorku (od 1989. do 1999). Bio je kopredsedavajući u predsedničkoj komisiji za upravljanje kapitalnim investicijama u Clintonovom mandatu, od 1997. do 1999, kada je imao istaknutu ulogu i u Savetodavnom odboru za zajmove Trezora SAD. Paulson je bio republikanac s dobrim vezama i diplomac Harvarda, a počeo je da radi u Beloj kući kao pomoćnik u Savetu za unutrašnju politiku još u administraciji predsednika Nixona.
Marš bankara
U maju 1995, Rubin je nestrpljivo upozoravao Kongres da Glass-Steagallov zakon „ugrožava bezbednost i stabilnost poslovanja jer ograničava diversifikaciju prihoda“. Kongres je u to vreme već razmatrao mogućnosti za deregulaciju bankarskog poslovanja. Kao i u prethodnoj, Bushovoj administraciji, Komisije za bankarstvo Predstavničkog doma i Senata nudile su različite verzije predloga za ukidanje Glass-Steagallovog zakona, koji je 1933. godine usvojila administracija Franklina Delano Roosevelta, a kojim su razdvojene aktivnosti depozitnih i kreditnih ili „komercijalnih“ banaka od špekulativnih aktivnosti „investicionih banaka“, kao što su izdavanje i trgovina vrednosnim hartijama. Ipak, pregovori nisu uspeli i inicijativa je obustavljena.
Druge industrije, koje su činile bazu klijenata bankarskog sektora, uveliko su bile deregulisane 1996. godine. Clinton je 8. februara 1996. potpisao novi Zakon o telekomunikacijama, što je dovelo do likvidacije mnogih malih i nezavisnih preduzeća usled otvaranja nacionalnog tržišta za uzajamna preuzimanja. Rezultat su bila masovna pripajanja u ovom sektoru, po savetu banaka.
Sledila je deregulacija kompanija koje distribuiraju električnu energiju preko državnih granica. Pre deregulacije, rad kompanija koje poseduju elektrane i dalekovode i zajednički distribuiraju energiju regulisale su državne komisije. Posle deregulacije takve kompanije su se mogle rasparčavati, a njima trgovati bez jedinstvenog regulatornog okvira ili obaveze prema lokalnim potrošačima. To je dovelo da nestašica u Kaliforniji i poplave energetskih finansijskih derivata, kao i jačanja kompanija kao što je Enron, koja je poslove u sektoru energetike koristila kao paravan za finansijske prevare.
Deregulacija i uklanjanje barijera kojima su kompanije prethodno bile razdvojene doveli su do nekontrolisanog skoka broja pripajanja i emitovanja deonica i obveznica. Sa konsolidacijom različitih sektora porastao je broj složenih transakcija i finansijskih instrumenata posebne namene (vanbilansna aktiva, investicije na udaljenim lokacijama skrojene tako da zajednica bankara može prikriti pravu prirodu svojih dugovanja ili zaštititi dobit od oporezivanja). Bankari su se bacili na uvećavanje svojih naknada i širenje pratećih bankarskih usluga i proizvoda. Mnogi od tih poslova su propali u prvim godinama novog veka, u vrtlogu skandala i stečajnih postupaka, što je dovelo do prve milenijumske recesije.
U međuvremenu, bankari su vredno nudili savetodavne usluge, bavili se špekulativnim poslovima i insistirali na deregulaciji. Uskoro su im predsednik Clinton i njegov tim ponudili poklon epskih razmera, sve u ime očuvanja globalne moći i konkurentnosti SAD. Čovek koji je Belu kuću doveo do tog cilja bio je Robert Rubin.
On je 12. februara 1999. godine otkrio nov način da se založi za deregulaciju. Obratio se Odboru za bankarske i finansijske usluge u Predstavničkom domu, tvrdeći da „problem sa kojim se američke kompanije za pružanje finansijskih usluga suočavaju u inostranstvu nije toliko nedostatak konkurentnosti koliko nemogućnost pristupa“.
Imao je u vidu sve veću kontrolu koju su evropske banke sticale nad kanalima distribucije do institucionalnih i privatnih klijenata u Evropi. Za razliku od američkih komercijalnih banaka, za evropske banke nisu važila ograničenja koja bi ih sprečila da kupuju ili se udružuju sa američkim bankama, finansijskim kompanijama i investicionim institucijama radi plasiranja i distribucije svojih proizvoda. Nisu ga brinuli gubici koji su proistekli iz prihvatnja velikih finansijskih rizika u više zemalja Evrope. Argument konkurentnosti na svetskom tržištu omogućio mu je da usmeri pažnju odbora na ono što treba učiniti u domaćem bankarskom sektoru da bi ovaj ostao konkurentan.
Rubin je naglasio neophodnost HR 665, Zakona o modernizaciji finansijskih usluga iz 1999. godine, ili Gramm-Leach-Blileyevog zakona, koji je zvanično usvojen 10. februara 1999. Izjavio je da su tako preduzeti „suštinski važni koraci za modernizaciju našeg finansijskog sistema, prvo ukidanjem Glass-Steagallovog zakona, koji je zabranjivao udruživanje banaka i kompanija koje posluju sa vrednosnim hartijama, a potom ukidanjem Zakona o bankarskim holding kompanijama, koji je zabranjivao bankama da ulaze u poslove osiguranja.”
Na scenu stupa Gramm-Leach-Blileyev zakon
U izlaganju pred Senatskim Odborom za bankarstvo 24. februara 1999. godine, Rubin je zatražio ukidanje ograničenja nametnutih zavisnim bankama koje su želele da obavljaju iste poslove kao i bankarske holding kompanije kojima pripadaju, budući da se različiti tipovi finansijskih institucija ionako već mogu zakonito pripajati. Ta mala distinkcija omogućila je zavisnim institucijama da prihvataju sve vrste rizika i nude sumnjive proizvode pod neosnovanom pretpostavkom da iza njih stoji kapital kojim raspolaže njihova matična institucija. Naravno, uverenje da problemi zavisnih društava ne mogu ugroziti ili uništiti bankarski holding ili proizvesti „katastrofičan“ rizik je samo mit koji u životu održavaju bankari i njihovi pomagači iz sveta politike.
Rubin nije video ništa loše u megakonsolidaciji sektora. Za njega su bili važniji problemi njegovih prijatelja bankara, kojima je najviše smetala činjenica da zakon o modernizaciji finansija „ne dozvoljava velikim bankama da osnivaju sopstvene zavisne banke“. Bankari su želeli pravo da osnivaju „nevidljiva“ zavisna društva u koja mogu sakrivati rizike ili dobit, prema potrebi.
Da bi dobio ono što želi, Rubin je ponovo upotrebio argument konkurentnosti sa stranim bankama. Taj tehnički problem je „neprihvatljiv za administraciju“, izjavio je, između ostalog zbog toga što „strane banke emituju vrednosne hartije i trguju njima preko zavisnih banaka u SAD, a američke banke [ionako] već obavljaju poslove sa vrednosnim hartijama i investicione poslove u inostranstvu preko takozvanih perifernih banaka”. Rubin je dobio ono što je tražio. Tako nastale „nevidljive“, rizične i nekontrolisane zavisne banke odigrale su važnu ulogu u finansijskoj krizi 2008. godine.
Senator Phil Gramm je 1. marta 1999. objavio konačnu verziju predloga Zakona o modernizaciji finansijskih usluga 1999. i zakazao raspravu odbora za 4. mart. Uzbuđeni finansijski titani bliski Clintonu, među kojima su bili Sandy Weill, direktor Travelersa, Hugh McColl, direktor Bank of America, i Harvey Golub, direktor American Expressa, zahtevali su „brzo postupanje Kongresa“.
Javno-privatne službe
U očekivanju povoljnog ishoda za bankare i usvajanja zakona koji će deregulisati bankarstvo, tržište deonica je nastavilo meteorski rast. Sve veće poverenje potrošača manifestovalo se naklonošću berzama i odsustvom empatije za ekonomske probleme ostatka sveta. Dow Jones je 29. marta 1999. prvi put premašio vrednost od 10.000. Šest sedmica kasnije, 6. maja, Senat je usvojio Zakon o modernizaciji finansijskih usluga. Tako je retroaktivno legalizovano pripajanje kojim je stvorena najveća banka u zemlji – banka Citigroup je nastala prethodnog oktobra udruživanjem banaka Citibank i Travelers.
Po obavljenom poslu, protivnici Glass-Steagallovog zakona nisu imali potrebe da se zadržavaju u Vašingtonu. Šest dana posle usvajanju novog zakona u Senatu, 12. maja, Robert Rubin je iznenada objavio da podnosi ostavku. Clinton je kasnije zapisao: „Verujem da je bio najbolji i najvažniji sekretar Trezora još od Alexandera Hamiltona… Odigrao je presudno važnu ulogu u našim naporima da ostvarimo ekonomski rast i proširimo koristi od rasta na što veći broj Amerikanaca.“
Clinton je na Rubinovo mesto doveo Larryja Summersa. Dve nedelje kasnije Business Week je nagovestio probleme u tek stvorenom raju za poslovna pripajanja – i to u obliku sve dubljih podela u novoj banci Citigroup, između Johna Reeda, bivšeg predsednika Citibanke sa jedne, i Sanforda Weilla sa druge strane. Kao što je Reed izjavio, „Zajedničko upravljanje nije uvek lako“. Da bi prevazišli neslaganja, ili da bi jednostavno iskoristili dobru političku priliku, odlučili su da dovedu i trećeg čoveka – Roberta Rubina.
Rubinova ostavka u Trezoru SAD stupila je na snagu 2. jula. Tada je izjavio: „U poslednjih gotovo šest i po godina radio sam veoma naporno i mislim da je vreme da se vratim kući u Njujork i počnem nešto novo“. Rubin je postao predsednik izvršnog odbora Citigroup banke i član novoosnovanog kabineta predsednika. Njegova početna godišnja plata iznosila je oko 40 miliona dolara. Time je više nego nadoknadio gubitak koji je podneo prelaskom iz Goldman Sachsa u Trezor SAD.
Tri dana nakon što je nadležni odbor odobrio predlog Gramm-Leach-Blileyevog zakona, Rubin je preuzeo dužnost u Citigroup banci i tako se pridružio instituciji predodređenoj da dominira sektorom finansija. Reed i Weill su istog dana objavili zajedničko saopštenje u kojim su pohvalili Vašington zbog „oslobađanja finansijskih institucija od stega zastarelih zakona“ i potvrdili da će „novi zakon osloboditi kreativnost u sektoru i osigurati konkurentnost“.
Senat je ratifikovao Gramm-Leach-Blileyev zakon 4. novembra sa 90 glasova za i 8 glasova protiv. (Predstavnički dom je glasao za predlog uz rezultat 362-57.) Kritičari su usvojeni zakon opisivali kao „zakon o legalizaciji Citigroup banke“.
Clintonova Bela kuća je uživala na lovorikama. „Danas je Kongres glasao za promenu zastarelih pravila koja su regulisala finansijske usluge još od Velike depresije i uspostavljanje novog sistema primerenog dvadeset prvom veku“, izjavio je Summers. „Ovaj istorijski zakon će omogućiti američkim kompanijama konkurentniji nastup van zemlje.“
Ali radost je bila preuranjena. Deregulacija bankarske industrije je možda pomogla titanima sa Volstrita, ali ne i građanima. Clintonova era je otkrila ogroman nesklad između privida i stvarnosti, između spinova i onoga što se zaista događa. Dekada se bližila kraju, a Clinton je uživao u zaslugama za rast na berzama, budžetske viškove i „modernizaciju“ bankarstva. U sledećoj deceniji se pokazalo da je dobar deo poslovne dobiti ostvarene devedesetih godina počivao na naduvanim procenama vrednosti, manipulacijama i prevarama. Kada je Clinton napustio Belu kuću, jaz između bogatih i siromašnih bio je veći nego 1992. Demokratska stranka ga je ipak slavila kao heroja ekonomskog prosperiteta.
Kada se povukao sa funkcije, 1997. godine, Robert Reich, Clintonov ministar za rad, izjavio je: „Amerika se nalazi u periodu prosperiteta, ali taj prosperitet ne doseže daleko, bar ne onoliko daleko kao nekada… Ostvarili smo napredak u ekonomskom razvoju. Ali u budućnosti naš glavni cilj mora biti zajednički rast“. Umesto toga, uvećavanje razlika u bogatstvu u Sjedinjenim Državama se ubrzalo, jer je ljudima sa najviše finansijske moći dozvoljeno da tu moć koriste uz sve manja ograničenja i bez obaveze da polažu račune. Do 2015. godine jaz u bogatstvu i prosperitetu dostigao je gotovo najveće razmere u istoriji.
Moć bankara dramatično je porasla posle ukidanja Glass-Steagallovog zakona. Bankarsko poslovanje za dvadeset prvi vek koje je promovisala Clintonova administracija najsličnije je praksama koje su prethodile slomu 1929. godine, a u nekim aspektima je čak i razornije. „Modernizacija“ u ovom slučaju znači korišćenje depozita ulagača za koje garantuje država, za emitovanje i distribuciju raznih vrsta nerazumljivih vrednosnih hartija i derivata čije umnožavanje je sve brže i sve opasnije.
Poništavanje Glass-Steagallovog zakona omogućilo je velikim bankama da se nadmeću sa Evropom i zadovoljavaju svoje apetite bez ikakvih ograda: još akvizicija, još više špekulacija, još rizičnih proizvoda. Velike banke su iskoristile naduvane bilasne da se upuste u još složenije transakcije, koristeći depozite klijenata kao žetone u globalnoj kockarnici. Bankari su iskoristili ogromne profite i stečeno bogatstvo da uvećaju budžete za lobiranje i donacije za kampanje, gradeći tako začarani krug političkog uticaja i daljeg širenja špekulativnih poslova, sve uz blagoslov Bele kuće.
Depoziti su se mogli iskoristiti da se ostvari veća dobit, baš kao što su jeftina radna snaga i roba u zemljama u razvoju iskorišćeni za plasiranje skupljih i profitabilnijih proizvoda u višim ešalonima finansijske hijerarhije. Energija i telekomunikacije su se pokazali kao naročito plodni sektori za poslove sa bankarskim naknadama (i kasnije prevare, dugotrajne sudske procese i stečaje). Deregulacija je podmazala zupčanike proizvodnje komplikovanih finansijskih instrumenata kojima se prepakuju sumnjiva dugovanja, bezvredne obveznice, toksična sredstva i neregulisani derivati.
Ukidanje Glass-Steagallovog zakona dovelo je do nekontrolisanog rasta tržišta derivata i destabilizacije bilansa komercijalnih banaka pripojenih investicionim bankama, kao i investicionih banaka koje su nastavile samostalno poslovanje, ali su morale da uđu u sumnjive poslove da bi sačuvale „konkurentnost“. U kombinaciji sa sklopljenim savezom između političara i finansijera i saradnjom koja je otpočela s Bushom i produbila se za vreme Clintonovih mandata, bankari su nas praktično vratili u dvadesete godine dvadesetog veka, s tom razlikom što je njihova moć nad ogromnom i sve većom masom globalnog finansijskog kapitala i sve „slobodnijim“ tržištima sada još veća. U tom procesu odgovornost se zaboravlja.
Banke su se dale u potragu za novim akvizicijama i depozitima da bi uvećale globalni uticaj. Usput su izdavale, distribuirale i prodavale sve nerazumljivije vrednosne hartije i derivate. Takve prakse su proizvele nesigurno i neprozirno poslovno okruženje naglašene međuzavisnosti i pripremile scenu za finansijski kolaps 2008. godine.
Stvarnost 2016. godine
Naravno, Hillary Clinton nije Bill Clinton. Ipak, veze sa njegovim nekadašnjim bankarskim saveznicima, uz kontakte koje je sama razvijala, čine verovatnijim da će ona pre nastupati kao prijatelj nego kao protivnik bankarskog sektora. U njenoj kratkoj kandidaturi 2008. godine, četiri njujorške banke, koje se nalaze među šest najvećih američkih banaka, bile su među njenih deset najvećih poslovnih donatora. Takođe su davale donacije Fondaciji Clinton. Hillary Clinton je potrebno da bankari odnesu pobedu, baš kao što je to bilo potrebno Baracku Obami i Billu Clintonu.
Bez obzira na spinove koji će se koristiti za potrebe kampanje, ideja da je moguće uspostaviti potrebnu distancu između Bele kuće i Volstrita u najmanju ruku je naivna, ako se imaju u vidu brojni kanali kroz koje novac i usluge putuju između ova dva mesta. To je još manje verovatno ako uzmemo u obzir istoriju veza koje je Hillary Clinton izgradila kroz kontakte sa ključnim ljudima u bankarskom sektoru početkom devedesetih godina, kao senatorka iz Njujorka, te ako se imaju u vidu njihove donacije Fondaciji Clinton u periodu kada je obavljala funkciju državne sekretarke. Na izvestan način, situacija ne bi mogla biti jasnija: njeni interesi se poklapaju sa interesima najmoćnijih bankara u ovoj zemlji. Čak i ako postane predsednica, to se neće promeniti.
Nomi Prins je autorka šest knjiga, predavačica i istraživačica na institutu za javne politike Demos. Njena poslednja knjiga, All the Presidents’ Bankers: The Hidden Alliances that Drive American Power (Nation Books) upravo je objavljena u broširanom izdanju, a ovaj članak je nastao preradom i dopunom delova knjige. Nomi Prins je nekada radila kao rukovodilac na Volstritu.
Copyright 2015 Nomi Prins, TomDispatch, 07.05.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 24.05.2015.