dnevnik
Ovakva zemlja koja je sasvim odlepila – mučeni Legija je primer – dočekala je trenutak da njene Najveće Dnevne Novine “Politika” postanu izvorište teškog, bolesnog defetizma. Slučajno saznanje da mi je ime (“Luković”) juče osvanulo u ovoj štampanoj Smajlovićkinoj pošasti – u trenucima vinskog defetizma učinilo mi se kao veličanstveno priznanje, što se pokazalo istinitim jer je o meni pisao nitko drugi nego Borisav Đorđević, pevač grupe “Riblja čorba”, autentični četnički klovn, posebna vrsta srboidnog fašiste koji još uvek veruje da je rock’n’roll trenutak kad je godinama s ponosom nosio majicu s likom Slobodana Miloševića
UTORAK:
Svaka tri meseca, švicarski pouzdano, srpski državni Legijalizam organizuje identičnu reprizu medijskog festivala na opštu radost i ubitačno veselje onih miliona građana čiji intelektualni vrh doseže dno listova koji se kliču Kurir, Glas javnosti, Press, Svedok, Politika, Večernje novosti,(K)Nin ili već neka mentalno slična fekalija, pažljivo odgojena i neposečena u vrtu dr. Koštunice. Pod devizom da ne treba menjati temu koja dobija – svakih 90 dana, u redovnom nacionalističkom menstrualnom ciklusu, nakon vojne komande “Pali! Raspameti!”, čitamo istu priču: kako je gospodin Milorad Ulemek časni srpski oficir, blag, pošten i velikodušan čovek, filantrop koji pomaže izgradnji crkava, brine o nejači (hrvatski: deci & starcima), patriota koji iza rešetaka pati u času kad Svetsko Zlo pokušava da nam otme Kosovo a on ne može da nam pomogne svojim koljačkim rešenjima, brižan muž i otac, duša od čoveka, da ga mažeš na hleb koliko je ukusan.
Priča, naravno, ima svoj nastavak: takav Dobrica Legijica nije sposoban da zgazi ni hrvatskog mrava, taman posla da je on organizovao ubistvo mrskog Zorana Đinđića, čovek koji se toliko žrtvovao za svoju napaćenu zemlju parapsihološki je otporan na svaku vrstu nepodobštine, naučno je dokazano da njegova tetovirana ruža na vratu širi ljubav do kosmičkih granica! Milorade, ljubavi naša!
Paralelno sa ovakvim oralnim lizom koji svedoči o pohoti strahopoštovanja pred uniformom – narodnjački medijski festival ima ozbiljan taktički zadatak da se izbori sa sudskom činjenicom da je Monstrum osuđen na stotinak godina robije u nekoliko dokazanih slučajeva; neizrecivi žal zbog neodgovornih postupaka sudija koje nisu poverovali pukovniku Ulemeku da je potpuno nevin – pretvorio se u progon onih koji zahtevaju, recimo, da se ispita politička pozadina atentata na Zorana Đinđića. Sad kad znamo tko je povukao oroz (popularni Zvezdan Jovanović kojem koštunjavi tabloidi pičkasto tepaju “Zveki”), tko je bio tehnički direktor šampionskog tima (Ulemek), ko su bili igrači-izvršioci (braća Simović, likovi s nadimcima “Budala”, “Pacov”, “Šiptar”), red je da dođemo do Velikog Kalifa koji se preziva Koštunica i čiji je vlastelinski plašt mesecima prekrivao ovakvu političko-hiruršku operaciju.
Umesto suočenja sa golim činjenicama: gde se Ulemek krio 14 meseci, ko ga je šišao one noći kad se, zarastao u bradu i vaši, tobože predao policiji, otkud na licu mesta ministar policije, ministar pravde i direktor Javnog RTS servisa Aleksandar Tijanić, šta se desilo sa službenom beleškom – dočekali smo da više od dve godine čitamo kreativni DSS rukopis. Treći metak. Ledeni metak. Ubica iz Hrvatske. Ubica iz Rusije. Ubica iz Engleske. Svakog ubicu platio Čeda Jovanović. A bonus dobio od Vladimira Popovića. Jer su njih dvojica isključili kamere na ulaznim vratima Vlade. Jer su njih dvojica mrzeli Zorana. Jer su njih dvojica bili deo zemunskog klana.
Uvek isto: najave da će Čeda zaglaviti u zatvoru čitam u fašističkom Kuriru već dve godine! Najave da će Vladimir Popović – kao glavni zlotvor – zaglaviti u zatvoru čitam u smrdljivom (K)Ninu već treću godinu: odatle nam je stigao Treći Metak, potom Ice Bullet, onda Cosmic Metak, fali samo Vatikanski Snajper! Šteta je što se ti nacoši ne klade na nogometne tekme, izgubili bi rođenog Legiju koji kao novinarski guru ima svoju NGO Radionicu iz koje obučava kadrove za ovo govno od tjednika!
SREDA:
Taman kad pomisliš da je Legijalizam možda zaboravio na ovulacioni ciklus, da nam se, onako, vanpičkasto primi, stiže sredinom meseca grmoglasna najava: Njegovo Visočanstvo Pukovnik Legija bio je voljan da novinarima Kurira i Glasa javnosti odgovori na 400 pitanja! Srbija je ovo, brale: jebeš interview od deset, dvadeset ili pedeset pitanja – Gospodin Ulemek je izazovniji od svakog Toma Stopparda ili Nelsona Mandele; niko nikad u istoriji pressa nije sa Mandelom uradio intervju sa 400 pitanja, ali, tko jebe Nelsona, crnac je to, šta on zna šta je 400 pitanja, neka ih nosi na leđima kao što mu je naređeno! U slučaju dragog nam Ulemeka, za ilustraciju intervjua iskorišćen je krupan plan očiju Monstruma, zastrašujuće sličan plakatu Koštunice iz kampanje 2000. godine s porukom “Ko sme da vas pogleda u oči?”
Što se prvog nastavka tiče – biće ih valjda pedesetak, dovoljno da nad Legijinim rečima čitava Srbija drka mesecima – saznali smo da je “pravi ubica premijera Đinđića” privatnim avionom otišao u London onog dana kad je atentat izvršen. Ah, da: poetski raspoložen Legija poručio je da ćemo se “ćerati još”, citirajući voljenog Matiju Bećkovića, dodajući da se jedino plaši “Boga i svoje žene”.
Ne moram da čitam sledećih 49 nastavaka jer već sve znam šta će Kretenoid reći: da su Beba & Čeda organizovali ubistvo, da je ubica iz Evropske Unije, da je ubica zaposlen u NATO-sektoru, da je ubica verovatno Albanac, da je Đinđić ubijen jer je dilovao drogom a nije dao heroin novim vlasnicima Sartida kojeg je Đinđić prodao ispod cene jer je stotine miliona eura uzeo za sebe zbog čega su se Čeda & Beba naljutili i ubili ga, što je Amerika blagoslovila jer je imala ideju da nam uzme Kosovo i tamo naseli vanzemaljce tek otkrivene na Veneri, a ja, Legija, sam sve vreme bio u frižideru smešten u kockicama leda…. i da, Hrvati su u isto vreme imali svog ubicu kojeg su povukli kad je Đinđić ubijen, a samo zato što se ledeni metak iznenada otopio, jer nam novinar iz (K)Nina nije duvao hladno u bullet, nego ga je pušio, naviknut na osnovne redakcijske vrzić-principe. Ima još: Miloševića je ubio Čeda koji se provukao kroz ključaonicu i dao mu smrtonosnu injekciju, a onda odleteo kroz prozor zahvaljujući novom američkom pronalasku koje svako LDP telo pretvara u LDP vrapca! Majke mi! Dabogda mi keva gledala RTS!
ČETVRTAK:
Ovakva zemlja koja je sasvim odlepila – mučeni Legija je primer – dočekala je trenutak da njene Najveće Dnevne Novine Politika postanu izvorište teškog, bolesnog defetizma. Slučajno saznanje da mi je ime (“Luković”) juče osvanulo u ovoj štampanoj Smajlovićkinoj pošasti – u trenucima vinskog defetizma učinilo mi se kao veličanstveno priznanje, što se pokazalo istinitim jer je o meni pisao nitko drugi nego Borisav Đorđević, pevač grupe “Riblja čorba”, autentični četnički klovn, posebna vrsta srboidnog fašiste koji još uvek veruje da je rock’n’roll trenutak kad je godinama s ponosom nosio majicu s likom Slobodana Miloševića, hvaleći se unaokolo da poseduje sve srpske lične karte: iz genocidne Republike Srpske, iz kretenske Srpske Krajine i debilne hadžićevske SAO Slavonije. Baš bih voleo da ih danas iskoristi i krene ka granici: samo kad bi govedo smelo! Ali, zato Bora ima dss dozvolu da u listu Ljiljane Smajlović – onog muškobanjastog sex stvorenja po robotnim principima dssa: ništa sise, jer ne mogu ni da vise – objavi sledeće rečenice: “Ne bih bio preterano srećan da se pesma koju vam ovog puta nudim na uvid obistini. Iskreno se nadam da grešim, mada bi me to obradovalo ove što kande, Lukoviće i ostale… Nakotilo se tih govana mnogo u poslednje vreme. Sve što je srpsko im je strano.” I onda ide stih:
“Već se zveri zlobno cerekaju, Skupljaju se čopori hijena, Ne moraju dugo da čekaju, Srbija je skoro ubijena”.
Ovakva Riblja Čorba gora je čak od Toše Proeskog, Severina je za njih Death metal, Bora je u mrtvoj trci sa Atomskim skloništem, pokojnim Smakom ili Zlatnim Prstima iz neke srpske pizde zaječarske materine; ukratko, ova vrsta patriotskog fašizma može samo da opstane u Republici Srpskoj gde je, državnom odlukom, Đorđeviću dato pravo da definiše srpski rock’n’roll kao pijanu plačipičkastu naci-formu, dostojnu manira svog pomahnitalog autora!
Tipična Srbija!
Feral Tribune, 19.09.2007.
Peščanik.net, 19.09.2007.