Lideri Konzervativne partije imaju čudnu i neprimerenu naviku da kada podnose ostavke traže od lidera opozicije da učini isto. „Kao liderka torijevaca koja je prihvatila da se povuče kada je došao trenutak za to“, rekla je Theresa May gledajući u lidera laburista u poslednjem obraćanju parlamentu pre dolaska Borisa Johnsona na čelo partije, „verujem da je ovo dobar trenutak da i on učini isto“.
David Cameron – pošto je 2016. raspisao referendum koji je izgubio i onda prekršio dato obećanje ostavljajući zemlju na cedilu u trenutku krize koju je sam izazvao – poručio je Corbynu da bi njegova ostavka bila patriotski čin. „Možda je u interesu moje partije da Corbyn ostane na čelu opozicije. Ali to nije u interesu zemlje. Zato kažem, zaboga, čoveče, skloni se.“
Što je još čudnije, mnogi laburistički poslanici su ih u tome podržavali: Cameron je govor održao usred neuspelog pokušaja prevrata unutar Laburističke partije.
Nakon što su izlazne ankete na izborima 2017. pokazale da su laburisti značajno premašili očekivanja i povećali broj mesta u parlamentu, dok su torijevci izgubili većinu, neobično uzdržane reakcije laburističkih poslanika zabeležene su u jednom dokumentarnom filmu BBC-a. Umesto slavlja zbog iznenađujuće dobrih rezultata nastupio je muk; želeli su mu poraz, smenu sa čelne pozicije i „obnovu partije“, makar to značilo da će i oni potonuti s njim. Bivši lider laburista Tony Blair u očajanju se uhvatio za glavu i rekao da više ne razume ovu zemlju.
Pripadnici političkog i medijskog establišmenta još ne mogu da svare izbor koji je Laburistička partija napravila 2015. Činjenica da je odluka doneta ubedljivom većinom, da je dva puta potvrđena posle neuspelog prevrata i verifikovana rezultatima na izborima 2017. to nije uspela da promeni. Razlozi upornog odbijanja da se imenovanje Corbyna na čelo partije prihvati kao legitimno verovatno su više psihološke nego političke prirode.
Koreni tog odbijanja sežu duboko. Čini se da insistiranje na stavu da on ne bi smeo da bude vođa partije za neke znači da on to i nije. Takva vrsta iluzije priziva u sećanje zapažanje spisateljice Doris Lessing o Blairovom deklarativnom pristupu politici: „On veruje u magiju reči. On veruje da sve što kaže samim tim postaje istina.“
Corbyn je lider Laburističke partije. Mandat je u njegovim rukama. Na položaju koji zauzima on predstavlja nešto veće od sebe samog. To nije tvrdnja, to je činjenica. Činjenice moramo prihvatati i onda kada nam se ne dopadaju. Odbijanje da se ova činjenica prihvati ima materijalne i strateške posledice. Budući da se približavaju opšti izbori, a budućnost odnosa sa Evropom je i dalje krajnje neizvesna, vreme za mirenje sa činjeničnim stanjem je odavno isteklo. Jer bez laburista nema puta do drugog referenduma; nema načina da se porazi Johnson. Ova partija je i dalje najveća i najdelotvornija prepreka na putu dolazeće krize koju progresivne snage žele da spreče. Ulog nisu samo Corbyn i laburisti, već stvarnost u kojoj ćemo živeti.
Na pitanje šta bi bilo gore za zemlju, izlazak bez sporazuma ili Corbyn na mestu premijera, portparol škotskih liberaldemokrata Jamie Stone je odgovorio: „Možda se u Laburističkoj partiji pojavi neko novo lice. Mislim da su sada oni na potezu, moraju razmisliti kakve alternative će ponuditi.“
Ali to se neće dogoditi. Liberaldemokrati nisu pozvani da biraju lidera laburista. To se obavlja unutar Laburističke partije, iako liberaldemokrati već dugo to ne mogu da shvate. Tako je Nick Clegg 2010. godine izjavljivao da bi mogao da sarađuje sa laburistima, ali ne sa Gordonom Brownom. Dve godine kasnije objavili su da će sarađivati s laburistima pod uslovom da sklone Eda Ballsa sa mesta ministra finansija u senci.
Činjenica da laburisti nisu uspeli da osiguraju dovoljan broj glasova u parlamentu da sklone Johnsona i postave Corbyna na mesto premijera neke prelazne vlade rezultat je samoispunjavajućeg proročanstva koje su najvatrenije iznosili upravo oni koji su odbili da daju potrebne glasove. Čak i da to nije sasvim tačno, pogrešno bi bilo pretpostaviti da bi s nekim drugim bili bliže ostvarenju cilja. Kada su ga primorali da se izjasni šta mu je prihvatljivije – „Jeremy Corbyn ili izlazak bez sporazuma?“ – Stone je najzad otvorio karte: „Izlazak bez sporazuma, naravno“.
Pošteno. To je stav njegovih partijskih kolega, kao i mnogih drugih, uključujući nezadovoljne laburiste koji moguću laburističku vladu pod Corbynovim vođstvom iz nekog razloga vide kao veću opasnost nego što je izlazak iz EU bez sporazuma pod Johnsonovim vođstvom, što bi se uskoro moglo i dogoditi. Ali tu postoji očigledna kontradikcija. Neki od ljudi koji već tri godine pokušavaju da spreče brexit u bilo kom obliku sada tvrde da je izlazak bez sporazuma – najgori mogući oblik brexita – manje opasan od lidera jedine partije koja može da spreči brexit bez sporazuma.
To ne mora biti dovoljan razlog da se laburistima ili Corbynu pruži podrška. Predstavnici progresivnih snaga mogu odlučiti da to ne učine iz raznih razloga, od antisemitizma do nedovoljno proevropskog stava; a kalkulacije se u ovom slučaju suštinski razlikuju od onih izvan Engleske i u oblastima gde taktičko glasanje pruža najveće izglede da se poraze konzervativci. Ipak, s obzirom na planove za redistribuciju bogatstva koje je iznela Laburistička partija na prošlonedeljnoj konferenciji, progresivne snage imaju dobre razloge da je podrže.
Političke partije nemaju garantovano pravo na bilo čiju podršku. Moraju je zaraditi. Partija koja krivi glasače za svoje loše rezultate ima ozbiljan problem. To važi za laburiste pod Corbynovim vođstvom, baš kao što je važilo za američke demokrate kada su nominovali Ala Gorea. Ali to glasače ne oslobađa strateške i moralne odgovornosti za dati glas.
U drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj 2002, kada su se sukobili konzervativac Jacques Chirac i kandidat desnice Jean-Marie Le Pen, lokalni poslanik Komunističke partije François Giacalone glasao je za konzervativnog kandidata. „Ako kuća gori“, rekao je, „nije važno koliko je čista voda kojom se požar gasi“.
Kuća nam gori, to je jasno. Prvi meseci sa Johnsonom na mestu premijera pokazali su da ovo nije samo izbor između manjeg i većeg zla. Imamo posla sa liderom koji policiju koristi kao rekvizit, koji krši zakone da bi potkopao demokratiju, i podstiče podele retorikom koju će iskoristiti ekstremna desnica za dalje produbljivanje jaza između dela populacije s jedne i parlamenta i pravosuđa s druge strane. Johnsonov kabinet i njegova agenda u pogledu brexita i šire ne donose samo pomeranje udesno već i paradigmatsku promenu klime u britanskoj politici koja bi, kada je Evropa u pitanju, mogla proizvesti nepopravljive posledice.
Snage koje su do prošle godine bile na periferiji konferencije Konzervativne partije sada su preuzele kontrolu. Na dolazećim izborima ne odlučuje se samo o brexitu, već i o budućnosti demokratije. Moramo prihvatiti Corbyna kao legitimnog lidera Laburističke partije i shvatiti da se bez njega ovaj požar ne može ugasiti.
The Guardian, 04.10.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 08.10.2019.
BREXIT