Sudeći isključivo prema ostvarenim rezultatima, teško bi bilo okarakterisati Mohameda el Bardeja kao uspešnog generalnog direktora Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Glavni cilj IAEA jeste da se potrudi da države bez nuklearnog naoružanja ostanu to što jesu. Njeni pečati štite nuklearni materijal, njene kamere nadziru osetljivu nuklearnu opremu, i njeni inspektori kontrolišu nuklearne lokacije. Ali za 12 godina, koliko je El Bardej vodio ovu agenciju UN-a, istrage IAEA dočekivane su sa neskrivenim prezirom, a njena osnovna misija bila je redovno neuspešna.
Tokom devedesetih, Irak je varao inspektore IAEA, koji su pokušavali da utvrde da li je ova zemlja zaista obustavila svoj nuklearni program, krijući od njih dokumentaciju i ograničavajući im kretanje. Severna Koreja je 2002. proterala inspektore koji su nadgledali sprovođenje Sporazuma o nuklearnom nenaoružanju, međunarodni akt po kojem se države bez nuklearnog naoružanja odriču oružja u zamenu za pristup civilnoj nuklearnoj tehnologiji. Pjongjang se narednog dana povukao iz sporazuma, i 2006. izveo svoj prvi nuklearni test. Pakistan nije ni potpisivao sporazum, a svoj prvi nuklearni test izveo je 1998. U međuvremenu, Iran je obogaćivao više uranijuma nego ikad ranije, pa se i pored insistiranja da je nuklearni program koji razvija civilnog tipa, igrao mačke i miša sa inspektorima IAEA.
Najpozitivniji slučaj u ovom periodu bila je Libija, koja je objavila da odustaje od svog nuklearnog programa, ali to nije imalo nikakve veze sa IAEA: taj program je bio „nova vest“ za El Baradeja, a za odustajanje su bili zaslužni američki diplomatski napori, o kojima on takođe nije imao pojma. I Sirija je krenula putem nuklearnog naoružavanja; izgradila je tajni probni reaktor uz pomoć Severne Koreje, koji je 2007. uništen u napadu izraelske vojne avijacije. Čak je i maleni Mijanmar, po svemu sudeći, probao da se nuklearno naoruža. Bilo je to teško vreme za glavnog svetskog nuklearnog policajca.
To ne znači da se El Baradej nije trudio. Kao što i sam piše u svojim sećanjima na godine provedene u IAEA, skakao je iz jednog žarišta u drugo, neumorno pokušavao da primora države da poštuju sporazum, da posreduje u dogovorima za spuštanje tenzija, i da održi kredibilitet agencije. U knjizi je hronološkim redom opisan svaki sastanak El Baradejevog nuklearnog manevrisanja.
To nisu bili laki zadaci, ako imamo u vidu ograničena pravna ovlašćenja IAEA, kao što je oslanjanje na dobrovoljno dostavljene obaveštajne podatke, i nevelik budžet (od kojeg četvrtinu, kako su američke diplomate uvek podsećale El Baradeja, obezbeđuju Sjedinjene Američke Države). Nije pomagalo ni to što su brojne države aktivno podrivale rad agencije. Iračani su jednom prilikom pokušali da nameste El Baradeju jednu koketnu damu, predlažući mu da je poseti na bazenu jednog bagdadskog hotela. Amerikanci su mu, s druge strane, prisluškivali telefon, tražeći kompromitujuće podatke.
Ali El Baradej je najvećim delom uspeo da sačuva kredibilitet i u zapadnom i u nezapadnom delu sveta. Verovatno niko sem njega nije imao pristup tolikom broju relevantnih diplomatskih igrača. Stiče se utisak da on s jednakom lakoćom pijucka čaj u dnevnoj sobi ajatolaha Hameneija i diskutuje o njujorškim Jenkijima u Ovalnoj sobi sa Džordžom Bušom (15 godina je živeo u Njujorku). Podjednako lako raspreda o kraljevskim intrigama u kancelariji britanskog premijera i diskutuje o tenzijama sa iranskom vladajućom elitom. Povremeno nije tako nepristrasan, kao kad izvodi komične zaključke poput onog da je irački rat rezultat „neokonzervativne opsesije… kažnjavanjem neke muslimanske, ako je moguće i arapske, države“ nakon 11. septembra.
Ovakva kameleonska sposobnost veštog plivanja u različitim kulturama, podrazumevala je i to da su ga dočekivali s nepoverenjem gdegod je putovao. O istrazi IAEA navodnog nuklearnog programa Sadama Huseina, piše: „Često sam imao utisak da je arapski svet – kao i mnogi zapadnjaci – očekivao da ja, kao egipatski Arapin i musliman, budem naklonjen Iraku. Naravno, čuo sam i optužbe da sam prema Iraku prestrog, kako bih dokazao nepristrasnost.“ Danas, kada El Baradej pokušava da pridobije birače kao predsednički kandidat u post-mubarakovskom Egiptu, najveća mana su mu upravo godine provedene u kancelariji IAEA u Beču. Za neke Egipćane, on je kosmopolitski dođoš; drugima je jednostavno nepoznat. Nedavno objavljena anketa istraživačkog centra Pew pokazuje da El Baradej prilično zaostaje za glavnim kandidatima, Amrom Musom i Ajmanom Nurom.
I zaista, El Baradejevi stavovi jesu izrazito bečki: multilateralni, anti-hegemonistički i legalistički. On smatra da je globalne probleme, poput nuklearnog naoružavanja, najbolje rešavati kolektivno, i da su unilateralne mere anahrone. Naklonjen je nuklearno nenaoružanim državama, čiji prezir prema nuklearnim silama potpuno razume. One drugima brane ono što same žele. Kondoliza Rajs se jednom prilikom požalila kako on „više zanoveta nama nego Irancima“, i čini se da je stroži prema preambicioznim nuklearnim državama nego prema perfidnim „uranijumskim obogaćivačima“. Sve bi to, naravno, trebalo da mu donese poene u Egiptu.
El Baradej pažljivo bira pravne izraze, uporno karakterišući ponašanje Irana kao „povredu“ ili „narušavanje“ obaveza, a ne kao „kršenje“. Sporazum o prekidu obogaćivanja uranijuma ne sme se zvati „suspenzijom“, već „pauzom“ ili „tajm autom“. U jednoj iziritiranoj fusnoti, prezrivo govori o Bezbednosnoj inicijativi za razoružavanje (PSI), američkom programu za zaustavljanje prekookeanskog šverca nuklearnog materijala, jer ona nema legitimitet Ujedinjenih nacija (bez obzira na to što PSI dobro funkcioniše). Iako se ponekad čini da previše insistira na legalizmu, njegov pravnički senzibilitet dobro se pokazao u pripremama za rat u Iraku, kada je odlučno tvrdio da nema dokaza da Irak krije oružje za masovno uništenje. On tu epizodu s pravom ocenjuje kao najsvetliji trenutak agencije.
Ali El Baradejovim stavovima ne divi se svako – naročito ne Džon Bolton. Kao visoki zvaničnik Stejt departmenta i zakleti skeptik prema internacionalizmu, Bolton je bio najglasniji kritičar El Baradeja u Bušovoj administraciji, i vodio neuspešnu američku kampanju za sprečavanje njegovog trećeg izbora za šefa IAEA. „Bolton je“, piše El Baradej, „bio moja dijametralna ideološka suprotnost, promoter spoljne politike ‘mi protiv njih’; protivio se multilateralnoj diplomatiji i uporno radio ispod žita da diskredituje IAEA… Podrivao je sve za šta sam se ja zalagao“.
Najdobronamernije Boltonovo tumačenje IAEA bilo je da se radi o „sjajnoj, ali opskurnoj agenciji iz Beča“, a El Baradeja je optuživao da se kao generalni direktor ponašao previše aktivistički – zbog čega se ovaj uopšte ne kaje. El Baradej je pokušavao da od IAEA napravi nezavisno diplomatsko telo, umesto tehničke agencije, kakvu su neki priželjkivali. U Iranu je smatrao da mu je dužnost ne samo da pruža informacije o nuklearnom programu te zemlje, već i da javno zauzima stavove o tome kako krizu treba rešiti. U uvodniku Washington Posta, bio je „divlji regulator“, egoistični diplomata koji prekoračuje svoja ovlašćenja. Američke diplomate zamerale su mu što je govorio o razoružavanju, a jedan izraelski zvaničnik rekao im je da El Baradej „sebe shvata kao mirotvorca sličnog dalaj-lami“. Poput dalaj-lame, i El Baradej je 2005.dobio Nobelovu nagradu, zajedno sa IAEA. To je dodatno učvrstilo njegova uverenja. „Osećao sam se dužnim da javno iznesem probleme koji su direktno uticali na nuklearno razoružanje, a tu odgovornost sam, kao nobelovac, shvatao još ozbiljnije.“
Za nekog ko se uzdigao do samog vrha IAEA, nije ni čudo što je El Baradej ubeđen da njegova agencija može da zaustavi širenje nuklearnog naoružanja i da institucije kao takve mogu da donesu mir – „da diplomatija ima kapacitet da reši naizgled nerešive probleme“. Međunarodna zajednica, piše on, bila je vrlo blizu rešavanju iranske nuklearne krize. Čak je i globalno nuklearno razoružanje na dohvat ruke. Problem sa maksimalističkom vizijom međunarodnih institucija, naravno, jesu upravo oni nedostaci za koje najveći utopisti veruju da ih institucije mogu sprečiti. Za konflikte koji se svode na suprotstavljene interese – Severna Koreja želi nuklearno oružje, SAD i njihovi saveznici bi više voleli da ga ne dobije – IAEA nema mnogo mogućnosti da promeni spoljnopolitički bilans. Zato El Baradej nikad nije mogao da isposluje dogovor koji bi zadovoljio i Irance i Amerikance. Takav dogovor je nemoguć.
Međutim, postoje slučajevi gde se sukob sprečava pokazivanjem miroljubivih namera i otklanjanjem sumnji. U ovim situacijama, institucije poput IAEA imaju svoju ulogu: mogu da pruže jednoj državi mogućnost da iskaže svoje benigne namere. Pripremajući teren za rat 2003, Kondoliza Rajs je često govorila: „Znamo kako to izgleda kada jedna država donese stratešku odluku da se razoruža. To su učinile Južna Afrika, Ukrajina, Kazahstan. Iračani to nisu uradili.“ Bila je u pravu: Sadam nije bio zainteresovan da pokaže svetu pravo stanje svog nuklearnog programa (doduše, ne iz razloga na koje je sumnjala Bušova administracija). U Južnoj Africi, Ukrajini i Kazahstanu, inspektori IAEA odigrali su ključnu ulogu u potvrđivanju statusa ovih država kao zemalja bez nuklearnog oružja. Kao što El Baradej navodi, Libija je 2004. htela da pokaže da se razoružala, pa je dozvolila inspektorima IAEA da razmontiraju opremu i da državi daju zeleno svetlo. Agencija je obavljala važan posao, olakšavajući ostatku sveta da pravilno razume sposobnosti i namere Libije.
Dakle, prava uloga IAEA nije toliko u tome da bude aktivistička grupa, koliko rejting agencija, koja obezbeđuje nezavisnu procenu nuklearnog programa određene države. Ona je korisna i kao baza podataka o ovim programima, mesto gde države mogu da razmenjuju obaveštajne informacije i upoređuju svoja saznanja. Ovo je nesumnjivo minimalistička vizija, i za El Baradeja takva agencija ne bi ispunjavala svoj pravi potencijal. „Ljudi bi voleli da me unize, da moj posao svedu na tehničara koji popravlja kamere“, rekao je u jednom intervjuu. „Ali ja svoju ulogu ne doživljavam tako.“ Šteta, jer aktivnosti IAEA u vezi sa verifikacijama su njena najvažnija delatnost. Ovde upravo El Baradej, za promenu, potcenjuje svoju ulogu.
Prikaz knjige Doba prevare: nuklearna diplomatija u podmuklim vremenima Mohameda el Bardeja
Stuart A. Reid, The New Republic, 09.05.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.05.2011.