Srednji vek je odavno prošao. Neki bi rekli – taman kada je Kolumbo otkrio Ameriku. Srbija je u tom Srednjem veku imala svoju državu i svoju crkvu. Između njih nije bilo velike razlike. Danas, kada smo uveliko u 21. veku, Srpska pravoslavna crkva ratuje saopštenjem protiv novog Statuta Vojvodine, uz prećutno odobravanje Maršala.
Ne želim da ulazim u to da li je novousvojeni Statut Vojvodine tekst koji odražava građanske principe, punu autonomiju, puku logiku ili evropejstvo. Taj dokument je usvojen u Skupštini Vojvodine, još u oktobru. Mesecima čeka na svoje potvrđivanje u parlamentu Srbije, u kojem ta potvrda izostaje navodno zbog ekonomske krize, budžeta ili koječega, a zapravo nema je zato što o tom pitanju ne postoji konsenzus između političkih stranaka koje čine koaliciju koja vlada Srbijom. Uprkos svim izjavama o tome kako je Statut u okvirima Ustava i zakona u Srbiji, koje su najčešće dolazile iz redova Demokratske stranke i SPS-a, odjednom se kao ključni politički akter pojavljuje Srpska pravoslavna crkva, a sa njenim saopštenjem SPS menja svoj stav o Statutu ili bar to tako zvuči onima koji čitaju vest na Devedesetdvojci.
Davno je bio 16. vek kada je država postala odvojena od crkvenog uticaja. Petsto godina zaostajanja za tim principom u Srbiji navodi me na pomisao da naše društvo nije naučilo neke važne lekcije iz prošlosti, a da te lekcije nije naučila ni srpska crkva. Ona ista SPC koja je devedesetih bila snažan politički faktor i, kao što sam već jednom rekao u Peščaniku, (ne)svesno snažan oslonac Miloševiću i njegovoj nacionalističkoj politici. Danas, kada se od Srbije očekuje da Vojvodina bude njena evropska regija, njen najjači adut na putu evropske integracije i članstva u Evropskoj uniji, najpre se Statut donosi na nedovoljno kvalitetan način, a potom se demokratska procedura u potpunosti obesmišljava postupcima vladika iz redova SPC koji zamišljaju da smo u Srednjem veku u kojem je crkva gospodar nad životom i smrću.
Država naravno ne može da zabrani crkvenim vladikama da istupaju u oblasti politike, ali može da zaštiti svoj (kakav-takav) Ustav i demokratski princip da crkva ne sme imati upliva u državnu politiku. Neka država pošalje poruku crkvi da je njen problem kako da ne kompromituje bolesnog patrijarha, kako da među svojim redovima nema ljubitelje mladih dečaka, ili one koji blagosiljaju ubice kao devedesetih godina. U suprotnom, ako taj princip više ne važi i ako su država i crkva isto, nek nam obelodane da smo postali novi Vatikan u Evropi, da za nas ne važe evropska i demokratska pravila igre. Neka ustoliče Amfilohija ili koga god, da nam bude novi predsednik.
Umesto suprotstavljanja nametanju crkvene volje, predsednica parlamenta je prosledila pismo resornim odborima Skupštine Srbije. Mogla je da pozove vladike na sednicu parlamenta, ili da im da šansu da daju amandmane na Statut. Uostalom u čemu je razlika? Ne mogu da zamislim da se u bilo kojoj državi Evropske unije dozvoli ovakvo ultimativno istupanje crkve u oblasti politike, a još manje mogu da zamislim da država takvom istupanju daje legitimitet slanjem crkvenih saopštenja parlamentarnim odborima. Upravo zato što crkva ne sme svojom dogmom biti prepreka državnoj modernosti, niti potpora kršenju demokratskih tekovina koje su vekovima građene.
Obaveza državnih zvaničnika je da štite Ustav. Zato gospodin predsednik države i gospođa predsednica parlamenta treba javno da stave do znanja SPC da je njen upliv u politiku nedopustiv: da je abortus legalan, da politiku prema Kosovu vodi država a ne SPC, da Statut potvrđuje parlament, a ne crkveni Koncil.
Autor je član Saveta za evropske integracije, LDP
Peščanik.net, 09.02.2009.