Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Neko je već nazvao prvu polovinu januara „vremenom nacionalnog mamurluka“. Ostaje mi da se ne složim; nekolike godine, a ne samo paganski januari, već su prošle sa najezdom onih Pekićevih skakavaca koji su nam izeli život. Pa je teško odrediti vreme i razloge trajanja mučnine, jer se ona neće okončati sama po sebi. Neće se to dogoditi milošću onih koji su je izazvali, doveli skakavce i pokazuju ih kao simbol naše budućnosti, pre svega godine koja je taman započela.

Nisam se konsultovao ni sa kakvim babama koje gataju, niti sa legendarnim Ljubišom Trgovčevićem. Ideja o tome da će nova biti gora godina od prethodne samo je projekciona strepnja, koja može biti dokazana elementarnim posmatranjem (videti udžbenik Vojina Milića) dok se loše stvari budu odvijale.

Kraljev praznični govor bio je bez smisla, ali pun optimizma, koji je sam po sebi dovoljan za konstrukciju generalne zablude: samo budućnost je ono u čemu ćemo živeti. Tamo negde, iza dohvatljivog vremenskog ćoška čeka nas bogato društvo, koje činimo mi, očajni što nam OVAJ TRENUTAK neprestano izmiče, a ono najbolje što nas čeka umrlo je davno. Iz zastrašujuće lične prošlosti istih ljudi koji obećavaju ništa – ništa dobro i ne dolazi.

Navedena vremenska alhemija postoji ovde kao utvrđenje odakle se i najgluplje iluzije mogu videti kao neka vrsta nade. A ipak sve se više naslućuje ideja o širenju opšteg straha kao argumenta za konačnu pretnju: ništa osim ovoga što jeste ne može biti drugačije.

Strah, dakle. Jedan vid organizovanog nasilništva, na primer, koje dovodi u pitanje opstanak ljudi, nemoćnih da se odbrane sami. Ta nemoć proizvodi jezu sadržanu u stalnoj, opravdanoj bojazni da se pred nerazumnim razbojničkim silama može izgubiti sve.

Pre samo desetak dana, čoveku srednjih godina iz Beograda otet je dom zbog duga od 480.000 dinara. Iz stana u kome je rođen, a vredi najmanje deset puta više od duga, izbacili su ga na ulicu privatni uterivači, uz pomoć državne policije. Prekršeno je nekoliko zakona, pre svega onaj o nesrazmeri duga i vrednosti nekretnine koja se prodaje.

Ima na desetine takvih primera u Srbiji. Privatne haračlije postale su paradržavna siledžijska kasta, neka vrsta strašnih odreda, koji zbog komunalnih dugova na doboš preprodaju jedina staništa očajnih ljudi. U naprednjačkom boljševičkom parlamentu nije prošlo zaštitno zakonsko rešenje, na primer iz Hrvatske. Po njemu je jedini dom neprikosnoven, te se ne može ni oduzeti.

Možda neću najtačnije parafrazirati stav Zlatka Pakovića o običaju režima da negira i brutalno krši zakone koji su važeći, i pravima građana u takvim okolnostima. Ali u sažetom obliku to izgleda otprilike ovako: U jednom času, kad bezakonje postane model vladavine, pravo je građana a i njihova dužnost da stvar zakona uzmu u svoje ruke.

To će reći da državna klika nikada nema monopol nad pravom, posebno ne ako ga neprekidno ruši svojom samovoljom, stihijskom alavošću i nastojanjem da otimanjem podmiri svoju, sve brojniju parazitsku koloniju. Otpor tome, naravno, nije nasilno kršenje zakona koji važe, nego uporno, pametno, neprekidno, neodoljivo, nenasilno rušenje bolesnog režima i njegovih ilegalnih temelja.

Skoro je izvesno da će oblici nasilja vladajuće grupacije nad građanima biti sve brojniji, jer se plutokratski apetiti primitivne elite sve teže namiruju iz dostupnih fondova. Ali taj je cilj istog nivoa važnosti kao i poruka građanstvu da će jurišni odredi biti sve agresivniji i da je svaki pravni, moralni ili bilo kakav otpor njima potpuno uzaludan.

To da je otpor uzaludan, da nema nade da će se bilo šta promeniti, osnov je Vučićeve filozofije vladanja. I to je lozinka sulude utopističke ideje: večnost jedne vladavine koja nema realne temelje i prirodno lebdi nad ambisom. Uz razvijanje dva nasmrt sukobljena stava: obećanja da će svakako biti bolje – evo samo što nije – i uterivanja straha među pukom da sve može biti neuporedivo gore. Ovaj drugi deo je jedina realnost koja dolazi iz takve ideje.

Neka mi ne zamere autori one čuvene britanske serije, ali našu nesreću kao da određuju Crna Guja, Boldrik i Kapetan Darling (Dušica). Ove ličnosti, prenesene u našu stvarnost, prepoznajte po želji i ukusu. Boldrik redovno iznosi svoju nesuvislu i neostvarivu ideju. Crna Guja ga nagrdi, ismeje i donese odluku koja je još gluplja. Kapetan Darling je tu kao militarni broš, suvišni generalštabni pacov, karikatura karikature, kao i svi drugi.

E sad, Britanci su se slobodno i nadmoćno zajebavali na račun svoje istorije i njenih viktorijanskih restlova. Kod nas je to životno ozbiljna stvar: Crna Guja se odvija, gamiže, živi, razvija se i gospodari pred našim očima. Pa ako je nekome još smešno, vreme je da se prepadne.

Peščanik.net, 04.01.2018.