Čudo od milion evra

Otišao je Pojas Presvete Bogorodice iz Beograda, ostale su priče, mitovi i legende. Ali ostali su i neraščišćeni računi. U pitanju je novac, jer uvek gde su masovke, okupljanja oko svetinje – gomila se novac, koji ne podleže nikakvoj evidenciji ili oporezivanju. Tu se uvek zaokružuju brojevi kada se izlazi sa podacima u javnost. Tako SPC kaže da je milion i sto hiljada vernika prošlo pored Pojasa, u proseku je svaki hodočasnik ostavio po hiljadu dinara. Mnogo je to para u završnom računu. Moglo bi se zaokružiti na 10 miliona evra. SPC kaže da će sav taj novac biti upućen „mnogostradalnoj braći i sestrama na Kosovu i Metohiji“. Razume se, to niko nikada neće moći da proveri. Ostaće sve u domenu spekulacije: koliko je vernika postradalo u danonoćnim kolonama na suncu, vetru i kiši, koliko je novca zaista prikupljeno, kao i gde je taj novac završio. Naposletku, nije ni važno. U državi u kojoj nestaju milijarde evra iz budžeta, gde se krade na sve strane, 10 miliona ne znači ništa, iako bi nekim ugroženim ljudima i te kako značili. Ali do njih to nikada neće stići, kao što većina donacija nikada nije ni stigla do Srba na Kosovu. Oni mogu da se nadaju samo palicama i pendrecima, kao i masovnom odvođenju na birališta gde će doživotno zaokruživati kandidate Srpske liste.

Otišao je Pojas iz Beograda, za sve je bolje tako. Ostale su režimske sedeljke u kojima se SNS analitičari nadgornjavaju u eksploataciji minulog događaja. Operišu velikim brojevima, ali među njima se ipak izdvaja jedan čovek, naprednjački teolog, direktor, poverenik – čija je sudbina jedno čudo koje se proteklih dana dogodilo pred našim očima. On je od omiljenog zabavljača vrha vlasti, ispijača piva po SNS pijankama, rukoljuba Nenadležnog predsednika i Vulinovog savetnika, preko noći postao persona non grata. U pitanju je teolog Miloš Stojković, direktor Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ u Jagodini.

Teolog Stojković je bibliotečkoj javnosti postao poznat preko svojih nastupa na Biblionet terevenkama, dok se šira javnost upoznala s njegovim likom i delom na viralnom snimku koji je prikazao Stojkovićev stav prema vlasti, tradiciji, religiji, srpstvu i pijanstvu. Dogodilo se to prošle godine u julu, na nekoj livadi iznad Požege, gde je Informer organizovao žurku povodom otvaranja nove deonice autoputa. Teolog Stojković je tom prilikom u alkoholnom zanosu celivao ruku Vučiću preko svadbarskog stola, da bi potom eksirao pivo ukrštajući ruku sa pijanom bratijom. Kada su ga kasnije prozivali u medijima, teolog Stojković, inače predstavljen kao poverenik manastira Hilandara, izrekao je programski kredo SNS-a: „Ako znate šta je srpska zdravica, a ja potičem sa Kosova i Metohije, na taj način, dakle, ukrštanjem ruku, kada se napravi časni krst, ukazuje se čast. Naše pravo kao građana Srbije jeste da volimo i bavimo se književnošću i da slušamo Eru Ojdanića, da volimo šajkaču, opanak, krsnu slavu, da o tome pevamo.“ Šta bi se ovako sažetoj strategiji kulturne politike Srbije još moglo dodati, osim onog što će teolog Stojković godinu dana kasnije, u studiju Pinka, ispovediti prvosveštenici naprednjačkih televizijskih rituala – Jovani Jeremić. Pritom, Stojković se ogradio, naglašavajući da sve to govori kao teolog a ne kao političar. Dakle, kada je o ekonomiji reč, sasvim logično, prelazi se na teren teologije, pa je tako Stojković, diplomirani teolog sa Univerziteta u Solunu, objasnio kako se nedavno čudo dolaska Pojasa Presvete Bogorodice u Srbiju uopšte dogodilo.

Verujem da je gotovo cela zemlja već mnogo puta pogledala snimak sa Pinka u kojem teolog Stojković drži lekciju iz fundamentalne teologije. Ukratko, nije tu bilo nikakvog čuda prijateljstva između grčke i sprske crkve, niti njihovih poglavara, već je sve pokrenula Sveta Porodica Vučić, koju teolog Stojković vidi kao nastavljača srpske vladarske loze Nemanjića. Ta porodica je sveta jer pohodi sve manastire na Svetoj Gori, kako srpski i bugarski, tako i ruski manastir Pantelejmon, koji retko ko sme da poseti zbog rata u Ukrajini ali eto, srpska Sveta Porodica sme i to. I ne samo da sme, veli nadahnuti Stojković, nego ona i darove nosi, i to ne male – već one od milion evra, što je uručila grčkom manastiru Vatopedu. Baš zbog takve darežljivosti, Sveta Porodica je poštovana na Atosu, ali i u celom svetu, gde sve plaća šakom i kapom. Iako su članovi te porodice, prema sistematizaciji, sve sami ubogi rabovi božji, i ne zarađuju više od 200.000 dinara mesečno, u nekoj višoj ekonomskoj realnosti, koja predstavlja jezgro naprednjačke teologije, oni imaju pune riznice blaga i mogu da rade šta god požele. Uglavnom, tim novcem iz budžeta Republike Srbije, Sveta Porodica je obezbedila glavno čudo na razorenom beogradskom Vračaru. Objava fundamentalne teologije kroz ekonomiju omogućila je nastavak Vučićeve politike, objasnio je teolog Stojković prvosveštenici Jeremić, koja je samo klimala glavom, praveći se da razume o čemu on govori.

Otišao je Bogorodičin Pojas iz Beograda, a Vučiću i Porfiriju je pao mrak na oči kada su im javili šta je njihov hilandarski poverenik ispričao na Pinku. Usledila su oštra demantija, kao i izjave Nenadležnog da dotičnog teologa ne poznaje, kao što nije poznavao ni Vladimira Cvijana, niti Veselina Milića, pa ni Baju, koji se samoubio i zabetonirao u buretu.

Ne verujem da će se teolog Miloš Stojković još pojavljivati u režimskim medijima. Sa odlaskom Pojasa Presvete Bogorodice okončalo se zlatno doba besplatnog točenog piva i nadahnutih propovedi o emanaciji božanske svetosti iz Nenadležnog. Budući da se oglasio i manastir Hilandar, negirajući da je dotični ikada bio njihov poverenik, očekivano je skoro oglašavanje ministra Nikole Selakovića, koji bi trebalo da objasni javnosti kako je tokom postavljanja Stojkovića na mesto direktora jagodinske Biblioteke „Radislav Nikčević“ došlo do greške, jer mu je neka blokaderka/ustaša iz ministarstva podmetnula rešenje o imenovanju na potpis.

Režimski mrak je razjapio ralje kako bi progutao teologa Miloša Stojkovića i uzalud se on pravda da su njegovu izjavu izvukli iz konteksta i zloupotrebili je. Stojković je zapravo bio u pravu. Nijedno čudo danas ne pada sa neba, i sve ima svoju cenu, naročito u crkvi i politici. Problem je samo što sve to plaćaju građani Srbije, neki milom a neki silom. Stojkovićev greh je u tome što je mehanizam te masovne eksploatacije pokušao da gledateljstvu objasni „prostim rečima“ naprednjačke teologije.

Peščanik.net, 10.06.2026.