Alepo, maj 2016, foto: Karam Al-Masri/AFP/Getty
Cui prodest scelus is fecit / Kome zločin koristi, taj ga je i počinio.
Seneka
Kao kec na deset: ubistvo ruskog ambasadora Karlova u Ankari je ispalo vrlo korisno za Moskvu. Baš kao kada je Heršel Grinspan 1938. ubio Hitlerovog ambasadora Ernsta fon Rata u Parizu. Sada je Moskva odjednom postala (maltene) glavna žrtva sirijske tragedije. Verujem diplomati Georgiju Kunadzeu i uvaženom političaru Leonidu Gozmanu koji nas obaveštavaju da je nesrećni ambasador Andrej Genadijevič Karlov bio dobar, tih, taktičan, pametan i obrazovan čovek koji je ne štedeći sebe vredno radio na regulisanju tursko-ruskih odnosa (oni nama paradajz – mi njima turiste). Ali Moskvi je mnogo važnije to da se, kao i onomad kada je srušila naš borbeni avion, Turska „ponovo ogrešila“ o Rusiju.
Tako su se i pogibijom nemačkog ambasadora u Parizu (koji je takođe bio mio i uzdržan čovek, pravi aristokrata koji nije podržavao naciste, mada mu to nije smetalo da postane njihov ambasador u drugoj po važnosti prestonici ondašnjeg sveta) – svi Jevreji za sva vremena „ogrešili“ prema Hitleru i pružili mu neposredan povod za Kristalnu noć (9-10.11.1938) i uvođenje reparacija nemačkim Jevrejima od deset milijardi maraka.
Mladi gimnazijalac Grinspan se svetio za 17 hiljada nasilno iseljenih Jevreja iz Rajha koji su pre toga pobegli iz ratom zahvaćene Galicije i kojima je 1919. austro-ugarsko državljanstvo dekretom bilo promenjeno u poljsko, da bi 1. novembra 1938, u političkim igrama Varšave oko izbegavanja prihvatanja poljskih članova Internacionalnih brigada u Španskom građanskom ratu – ponovnim dekretom jednostavno bilo poništeno.
Svežeizabrani Tramp je za sve već optužio „radikalni islam“. Putin i Medvedev su se unisono zakleli na „nemilosrdnu borbu protiv terorizma“. Doduše ne rekoše čijeg, ali po svoj prilici su imali u vidu onaj na Kavkazu i u Siriji. I Erdogan će odabrati nešto za sebe. Udariće na Gulena, počistiće tu i tamo ponekog iz opozicije, a neće propustiti priliku i da malo džarne policiju i državnu bezbednost.
Od svega je najtužnije to da niko od njih ne razume da se za odluku o osveti zbog klanice u Alepu ne mora biti nikakav radikalni islamista. Moskva još uvek ne shvata do koje mere je njena uloga u sirijskom građanskom ratu postala monstruozna i koliko njeni tragovi po sirijskoj zemlji „smrde nečovještvom“.
Tužno je i to da je na pragu važnih pregovora o daljoj sudbini Sirije, zamišljenih u trouglu Moskva-Teheran-Ankara, Moskvi ubistvo njenog ambasadora u Ankari došlo kao poručeno. Ne samo da je sada i sama postala žrtva, već joj se pružila prilika i da iz pregovaračkog procesa odlučno potisne Ankaru koja se u vezi sirijskog rata uporno nameće kao spasilac. Erdogan je ne jednom sebe proglašavao za zaštitnika i pokrovitelja branilaca opsednutog Alepa, kao i stanovništva „sirijskog Lenjingrada“.
Turska je do ubistva ambasadora Karlova očigledno imala glavnu ulogu u planiranim pregovorima. A sada će ulogu lidera preuzeti – Iran. Jer koliko god se ona trsila, uloga Moskve u tom regionu nije velika. To potvrđuju i reči Sergeja Lavrova koji je posle ubistva Karlova požurio da izjavi kako je cilj atentata bio „ometanje normalizacije“ rusko-turskih odnosa (kao što je 1918. ubistvo Vilhelma fon Mirbaha bio pokušaj da se nanese šteta prijateljstvu Lenjina s Drugim rajhom). Ali, kao što reče ministar Lavrov – „tako nešto se ne sme dopustiti“. On je naravno u pravu. To ni tada nije bilo dopušteno, pa neće ni sad.
A što se rata tiče, budimo bez brige. On uz zdušno učešće Rusije već punih 15 meseci traje s nesmanjenom žestinom, a nadmena i razmetljiva Ankara je sada glavna poluga Moskve u težnji da se pregovori o Siriji iz Ujedinjenih nacija premeste u klub „prijatelja Sirije“.
Pre 187 godina, persijski šah je zbog nasilne smrti Vazir-Muhtara svome bratu, suverenu Severne Palmire, u znak izvinjenja poslao ogromni brilijant. Biće zanimljivo videti čime će svoju krivicu kompenzovati sadašnji gospodar Turske.
Evgenij Ihlov, Kasparov.ru, 20.12.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 24.12.2016.